Decenije pre današnjih uspeha, u vreme kada je Jugoslavija bila košarkaška velesila, stasala je generacija igračica koja je pokorila Evropu i svet, osvajajući medalje na Olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Ovo je priča o timu koji je disao kao jedan, o klupskim titulama Crvene zvezde i Jedinstva iz Tuzle, i o snu o zlatu koji je prekinut silom istorijskih okolnosti.
Zlatno doba jugoslovenske ženske košarke nije počelo preko noći. Ono se gradilo decenijama, na temeljima koje su postavile generacije pre njih, ali je svoj vrhunac doživelo krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka. Bila je to era kada su jugoslovenski klubovi i reprezentacija bili strah i trepet na međunarodnoj sceni, a imena igračica poput Marije Veger, Sofije Pekić ili Snežane Zorić odzvanjala su evropskim dvoranama.
Sve je kulminiralo u dva trenutka koja su definisala klupsku dominaciju. Prvo je, 29. marta 1979. godine, Crvena zvezda u španskoj La Korunji postala prvi košarkaški klub iz Jugoslavije, i u muškoj i u ženskoj konkurenciji, koji se popeo na krov Evrope. Predvođene legendarnim trenerom Strahinjom Bracom Alagićem, crveno-bele dame su u finalu Kupa evropskih šampionki deklasirale mađarski BSE rezultatom 97:62.
Bio je to trijumf neverovatne generacije u kojoj su blistale Jasmina Milosavljević i Zorica Đurković sa po 30 poena, dok je Sofija Pekić dodala 15. Put do finala, međutim, bio je dramatičan. U polufinalu protiv bugarskog Minjora iz Pernika, Zvezda je u prvom meču poražena sa 13 poena razlike. U revanšu, u krcatom „Pioniru“, posle tri produžetka, junakinja je postala šesnaestogodišnja Biljana Marković, koja je meč odigrala kao u transu i odvela tim u istorijsko finale.
Deceniju kasnije, 22. marta 1989. godine, uspeh je ponovilo Jedinstvo iz Tuzle. Predvođene gorostasnom Razijom Mujanović, jednom od najboljih centara koje je Evropa ikada videla, Tuzlanke su u finalu savladale italijanski Primiđi sa 74:70, potvrdivši da je Jugoslavija postala fabrika šampiona.
Suprim oživljava kontroverzne timove: Pogledajte novu kolekciju
Malezija 1990: Vrhunac generacije i početak kraja
Klupski uspesi bili su samo uvertira za ono što će uslediti na reprezentativnom nivou. Generacija sa kraja osamdesetih, koja je već osvojila srebro na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine, na Svetsko prvenstvo u Maleziji 1990. otišla je sa ogromnim samopouzdanjem. Selektorsku palicu od Milana Cige Vasojevića preuzeo je Mihajlo Miki Vuković, čovek koji je sa Jedinstvom pokorio Evropu i koji je pred put hrabro izjavio: „Možemo mnogo“.
Optimizam je bio opravdan. Tim su činile već dokazane zvezde: Razija Mujanović, Danira Nakić, Anđelija Arbutina, Slađana Golić, Eleonora Vild i druge. Pripreme su bile paklene, a forma tempirana do savršenstva.
- Radile smo pakleno, od početka bazičnih priprema na planini preko košarkaških treninga i prijateljskih mečeva, sve je prštalo od naše energije. Stručni štab na čelu sa selektorom Mihajlom Vukovićem je fenomenalno tempirao našu formu – priseća se Eleonora Vild za Sport Klub.
View this post on Instagram
Turnir je počeo rutinskim pobedama nad Zairom, Kubom i Kinom. U finalnoj grupi savladane su Čehoslovačka i Australija, a onda je usledio meč za istoriju. Devetnaestog jula 1990. godine, u četvrtfinalu, Jugoslavija se sastala sa nepobedivim Sovjetskim Savezom. Iako su ih „plave“ dobile u dva pripremna meča, zvanične utakmice su bile druga priča.
Sovjetkinje su sredinom prvog poluvremena vodile sa 30:18. Izgledalo je da će se ponoviti stari scenario. Ipak, hrabra jugoslovenska selekcija se nije predavala. Serijom 12:0 vratile su se u igru i na odmor otišle sa samo dva poena zaostatka. U nastavku se vodila epska bitka. Ekipe su se smenjivale u vođstvu, a drama je dostigla vrhunac u poslednjem minutu. Slađana Golić je 53 sekunde pre kraja pogodila za 64:63. Usledila je serija promašaja i grešaka na obe strane, da bi na sedam sekundi pre kraja bila dosuđena „mrtva lopta“. Skakale su Razija Mujanović i Kuznjecova. Svojih 202 centimetra visine Raza je iskoristila da nadskoči protivnicu i pošalje loptu saigračicama, koje su je sačuvale do kraja. Pao je moćni SSSR.
Pobeda je otvorila put ka finalu. U polufinalu je ponovo savladana Kuba (74:66), uz još jednu dominantnu partiju tandema Mujanović-Nakić. A onda, finale protiv Sjedinjenih Američkih Država. Pred 10.000 gledalaca u Kuala Lumpuru, Jugoslovenke su pružile žestok otpor. Vodile su sa 16:14, držale egal do rezultata 20:20, ali su Amerikanke, predvođene Terezom Edvards i Sintijom Kuper, do poluvremena stvorile prednost od deset poena (41:31). Dodatni peh bila je povreda prsta Slađane Golić, koja je morala da napusti igru u šestom minutu. Iako se kasnije vratila na teren nakon što su joj ušili ranu, ritam je bio poremećen. Na kraju, SAD su slavile sa 88:78. Osvojeno je srebro, prva i jedina medalja sa svetskih prvenstava, ali ostao je žal.
- Bila sam kapiten tog tima, a zbog neučešća na OI u Barseloni, EP u Tel Aviv mi je bio oproštajno takmičenje u dresu reprezentacije, a Maleziju pamtim po našoj odličnoj igri i propuštenoj prilici da srušimo Amerikanke – rekla je Slađana Golić.
Lica koja su obeležila epohu
Ta generacija je bila mnogo više od zbira pojedinaca. Bila je to porodica. Razija Mujanović, dominantna sila pod košem, danas je članica Košarkaškog saveza Bosne i Hercegovine. Danira Nakić, tri puta najbolja igračica Evrope, direktorka je Hrvatskog športskog muzeja. Anđelija Arbutina, upamćena po pobedničkom košu u polufinalu OI u Seulu, udata je za sportskog komentatora Slobodana Šarenca. Slađana Golić, borac bez mane i rekorderka po broju nastupa za reprezentaciju (465), ostala je simbol neverovatne posvećenosti.
- Znale smo gde treba da se spusti lopta Razi Mujanović, kad će Raza meni dodati. Toliko dugo smo sarađivale da smo osećale jedna drugu. Živele smo jedna za drugu, a ostale smo prijateljice i dan, danas – otkrila je Golićeva tajnu uspeha.
View this post on Instagram
Iza ovih uspeha stajali su vizionari sa klupe. Pored Brace Alagića, Cige Vasojevića i Mikija Vukovića, neizbrisiv trag ostavio je Zoran Kovačić Čivija, najtrofejniji trener na ovim prostorima. Kao asistent u Zvezdi prilikom osvajanja evropske titule i kao selektor mlađih kategorija koji je stvorio buduće zvezde, Čivija je bio institucija. Za 42 godine karijere trenirao je preko 4000 košarkašica i osvojio 131 medalju.
Njegove metode bile su jedinstvene, a anegdote se i danas prepričavaju. Jedna od najpoznatijih je ona kada je, nezadovoljan igrom svog tima i svestan da mu mnogi „rade o glavi“, uzeo tajm-aut na 28 sekundi do kraja pri vođstvu od deset razlike, samo da bi demonstrativno uzeo stolicu i krenuo ka izlazu.
- Saradnici su me u šoku pitali šta radim, a ja sam im rekao: „Gledajte koliko ljudi čeka na posao, ako ostavim stolicu ovde, neko će sigurno da sedne“. Brzinom svetlosti je loža počela da se prazni, razbežaše se i kolege i uprava – ispričao je Čivija.
Srebrna generacija je poslednji put bila na okupu na Evropskom prvenstvu u Izraelu 1991. godine, gde je osvojila još jedno srebro. Verovale su da je zlato rezervisano za Olimpijske igre u Barseloni 1992. Smatrale su da su konačno sazrele da sruše i Amerikanke. Međutim, istorija je imala drugačije planove. Rat i sankcije su nepravedno zaustavili njihov let. Jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji svetske košarke nikada nije dobila priliku da ostvari svoj puni potencijal, ali njihov srebrni sjaj ostaje da večno obasjava put novim šampionkama.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.