Današnji datum za sve nas u MaxBet Sportu nema veze sa rezultatima, transferima, titulama ili rekordima. Na današnji dan, 16. juna 2023. godine, ostali smo bez kolege, prijatelja i jednog od najboljih sportskih novinara koje je Srbija ikada imala – Arsenija Šoškića Šoleta.

Postoje ljudi čiji odlazak vreme ne uspe da ublaži. Takav je bio naš Šole.

Prošle su tri godine od dana kada nas je napustio, a svima nama je i danas teško da poverujemo da ga više nema. Otišao je prerano. Tiho. Samo nekoliko sati pre nego što je trebalo da sedne za računar i uđe u smenu.

Mentor za poželeti

Lično, Šoleta ću zauvek pamtiti po martu 2023. godine. Tada me je prvi put odveo na stadion Partizana kao novinara. Do tada sam na Humsku gledao očima navijača, a tog dana sam zahvaljujući njemu prvi put zakoračio u svet novinarstva iz ugla izveštača. Sećam se koliko mi je sve delovalo veliko i važno, a on je, kao i uvek, uspeo da sve učini jednostavnim.

Imao sam ogromnu čast i privilegiju da prve mesece rada na MaxBet Sportu provedem upravo uz njega. Za mladog novinara teško je zamisliti boljeg mentora. Nije me učio samo kako da napišem tekst ili pronađem priču. Učio me je kako da se ponašam prema ljudima, kako da poštujem sagovornike i kako da budem novinar bez potrebe da budem glasniji od drugih.

Nikada nije nametao svoje znanje, iako ga je imao više nego većina ljudi koje sam upoznao u ovom poslu. Bio je tu da sasluša, da posavetuje, da pomogne. Kada danas pogledam unazad, shvatam koliko sam bio srećan što sam prve korake u ovom poslu napravio upravo uz njega. Zato mi je teško da ga pamtim samo kao velikog novinara. Za mene će zauvek ostati čovek koji me je uveo u ovaj posao i pokazao mi kako bi jedan novinar trebalo da izgleda.

Iza njega nisu ostali samo tekstovi. Ostali su ljudi, ostala su prijateljstva, ostale su uspomene. I ostao je trag koji se ne briše.

U vremenu kada se novinarstvo često deli na velike i male priče, Šole nije pravio razliku. Mogao je da izveštava sa Evropskog prvenstva isto onako posvećeno kao što je mogao da napiše priču o sportu za koji većina nikada nije čula.

Njemu ništa nije bilo teško. Pratio je Partizan, pratio je Crvenu zvezdu, pratio je Fudbalski savez Srbije. Pisao je o košarci, fudbalu, rukometu, odbojci i sportovima koji retko dobijaju prostor kakav zaslužuju.

Od Atine do Madrida

Njegova karijera bila je bogata i impresivna. Izveštavao je sa Evropskog prvenstva u košarci 1995. godine u Atini, kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlatnu medalju i vratila se na evropski tron. Pratio je Evropsko prvenstvo u fudbalu 2000. godine u Belgiji i Holandiji, kao i Mundijal 2006. godine u Nemačkoj.

Najveći deo karijere proveo je u Večernjim novostima, gde je godinama bio jedan od najcenjenijih sportskih novinara i urednika. Radio je i u Sportu, Presu, Sportalu, bio dopisnik Nedeljnika iz Madrida, grada koji je voleo gotovo koliko i sport.

Iz njegove zvanične biografije posebno se izdvaja podatak da je bio jedini dopisnik najpoznatijeg španskog sportskog lista „Marka“ sa ovih prostora u poslednjih dvadeset godina. Istovremeno, bio je i stalni član žirija „Kuće slavnih fudbala“, svojevrsnog pandana NBA Kući slavnih, među svega pedesetak najuglednijih fudbalskih novinara iz celog sveta.

Takve stvari ne dobijaju se slučajno. One su potvrda ugleda koji je Šole godinama gradio među kolegama, trenerima, sportistima i ljudima iz fudbala širom Evrope. A onda je odlučio da se vrati.

Krajem 2022. godine vratio se među svoje

Kada se iz Španije vratio u Srbiju, poželeo je da radi sa ljudima sa kojima je proveo decenije u novinarstvu. Tako je u decembru 2023. postao deo MaxBet Sporta.

I vrlo brzo još jednom pokazao zašto je bio poseban. Nije pripadao generaciji novinara koja ljubomorno čuva znanje za sebe. Naprotiv. Nama mlađima bilo je zadovoljstvo da radimo sa njim.

Za svaki savet bio je tu. Za svaku dilemu imao je odgovor. Nikada nije kritikovao da bi pokazao autoritet. Nikada nije podizao glas da bi dokazao koliko zna. Uvek je birao podršku i zbog toga je uvek i svuda bio voljen.

Partizan, Barselona i talija Radomira Antića

Šole je voleo sport. Svako ko ga je poznavao znao je da je posebno mesto u njegovom srcu imao Partizan. I to nikada nije krio. Naprotiv, ponosio se time.

Bio je jedan od onih ljudi koje su poštovali gde god da se pojave. Posebno u Humskoj. Nije postojala osoba koja mu ne bi prišla da se pozdravi sa njim. Voleo je i Barselonu. Voleo je velike utakmice. Voleo je dobre priče i ljude koji ostavljaju trag.

Njegove veze sa najvećim imenima svetskog fudbala nisu bile profesionalne prirode. Bile su prijateljske. Bio je kum porodice Radomira Antića, a upravo jedna priča možda najbolje opisuje kakav je ugled uživao među najvećim imenima evropskog fudbala.

Malo ljudi zna da je Radomir Antić svojevremeno organizovao specijalni let kako bi Šole stigao na završnicu sezone Atletiko Madrida. Verovao je da mu donosi sreću.

Sve je počelo tokom istorijske sezone u kojoj je Atletiko osvojio duplu krunu, prvu i do danas poslednju u klupskoj istoriji. Antić je voleo da kaže da je Šole talija koju želi uz sebe kada se igraju najveće utakmice.

Takve priče ne mogu da se kupe. One se zasluže. Godinama poštenog rada, ljudskošću i odnosom prema ljudima.

Nagrada za životno delo

Udruženje sportskih novinara Srbije posthumno je Arseniju Šoškiću Šoletu dodelilo nagradu za životno delo. Priznanje kakvo zaslužuju samo najveći.

Nagrada je stigla kao potvrda onoga što su njegove kolege odavno znale – da je iza sebe ostavio neizbrisiv trag u srpskom sportskom novinarstvu.

Ljudi poput Šoleta ne odlaze

Kažu da čovek živi dok ga se sećaju. Ako je to istina, onda Šole i dalje živi u redakcijama, na stadionima, u novinarskim pričama i među ljudima koji su imali sreću da ga upoznaju.

Jer postoje novinari koji ostave tekstove i postoje novinari koji ostave školu. Šole je bio jedan od njih. Zato danas ne obeležavam samo datum njegovog odlaska.

Danas se sećam čoveka koji je svojim radom, znanjem i ljudskošću pokazao kako novinarstvo treba da izgleda. I kako čovek treba da živi.