Budimo u kontaktu

Sportski dvogled

Beskrajan spisak olimpijskih skandala

Aleksandar Ostojic

Objavljeno

,

Foto: Beta/AP

Ništa od Tokija. Neće biti Olimpijskih igara ove godine. Cinici bi rekli – to je samo još jedan u nizu neobičnih, bizarnih, pa i tragičnih dogadjaja u vezi sa olimpijadama od njihovog obnavljanja 1896. do danas. Svi ostali (u koje spadam i ja), ubedjeni su da je najpreče sačuvati zdravlje ljudi, pa tek potom misliti o sportu. U ovom trenutku baš tim redosledom: zdravlje, pa sport.

Naša kladionica nudi kvotu 2.15 da će Nikiforov u stonoteniskom meču da pobedi Rutka.

Ipak, u pravu su i svi oni što sam ih nazvao cinicima, jer zaista je istorija Olimpijskih igara skoro beskrajan popis afera i skandala čije posledice su znale biti i kobne. Mada je prvobitna ideja bila… nećete verovati kakva! Uostalom – ako pročitate redove koji slede, uverićete se i sami.

Istina je, ipak, malo drugačija od legende. Omaleni, u pedanteriju ogrezli francuski baron Pjer de Kuberten smislio je pre 124 godine moderne Olimpijske igre. I to – u cilju podizanja fizičke spreme svojih sunarodnika Francuza, kako bi se što uspešnije mogli suprotstaviti ratobornim susedima Nemcima. U ratu, naravno.

To je puna istina, i tu je kraj jednog mita. Od trenutka kad je Bizmark porazio vojsku Luja Napoleona 1871, Kuberten je smišljao načine da Francuzi pobede u prvom sledećem evropskom ratu. Ništa manje.

U naredne 124 godine igre nikad nisu bile ni blizu olimpijskim principima: više, dalje, brže. Najčešći moto je bio: znoj, suze i krv. U poslednje vreme dodat je i četvrti element – uzorak urina.

Olimpijska istorija je istorija tvrdoglavog insistiranja na aristokratskom amaterizmu, istorija uspona totalitarnih režima koji nisu poznavali (ni priznavali) nikakva pravila sporta, niti fer pleja, dugotrajnog rata za emancipaciju žena i obojenih, kao i globalne pobede sile zvane komercijalizam.

Sve ove decenije najviše pothranjivani mit bio je onaj o igrama koje se održavaju na nekom mestu i u nekom vremenu gde nema ni politike, ni neprijateljstava, ni rivaliteta. Ejveri Brendidž, čikaški milioner koji je dve decenije bio na čelu Medjunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), rekao je 1952. na svojoj inauguralnoj besedi:

Ako bi igre postale takmičenje izmedju iznajmljenih gladijatora različitih nacija, sa ciljem izgradnje nacionalnog prestiža ili dokazivanja da je jedan društveni sistem bolji od drugog, one bi propale.

Nisu propale, mada je unajmljivanje “nacionalnih gladijatora” postalo pre pravilo nego izuzetak. Igre su, u medjuvremenu, poslužile i kao propagandni spot nacističke efikasnosti, odskočna daska za buduće holivudske Tarzane, hobi za nevine amatere koji su se takmičili protiv nabildovanih profesionalaca, dekor za najskuplje prodavane TV reklame koje gleda pet milijardi ljudi…

Atina 1896: Prva olimpijada. Prvi (i poslednji) put je to apolitični i miroljubivi karneval amatera. Trajao je deset dana u aprilu, deset neuobičajeno hladnih dana. Učestvovalo je 311 muškaraca iz 13 zemalja. Bili su to uglavnom studenti na uskršnjem raspustu. Jedan od njih, Džordž Stjuart Robertson iz Oksforda, postao je olimpijac tako što je video najavu igara u jednom londonskom izlogu. Aranžman ga je koštao 11 funti, a po povratku je pričao: “Svi su govorili da je tamo bio i olimpijski plamen. Mi ga nismo videli, mislim da je to sa plamenom bila šala!”

Pariz 1900: Totalni kontrast prvoj Olimpijadi, i to da ružniji, nije mogao biti. Igre su bile jedva primetan dogadjaj tokom pet meseci trajanja Svetske izložbe. Naziv “olimpijada” nigde se nije ni koristio, pa sportisti nisu ni znali da su osvojili olimpijske medalje. Plivači su se takmičili u prljavoj Seni koja je bila toliko hladna da su morali plivati što su brže mogli. Zato je na 220 jardi svetski rekord oboren za čak 13 sekundi! Trke atletičara su se održavale na 500 metara dugoj ovalnoj stazi, umesto cilindričnoj, na kojoj je trava bila do pojasa. Maratonci su trčali kroz lavirint uličica u najozloglašenijim pariskim predgradjima, mnogi su se pogubili, a pobednik je bio lokalni pekarski liferant koji je znao put do cilja.

Sent Luis 1904: Pretopli grad na Misuriju. U svim restoranima se služilo samo jedno jelo – meso od bufala. Zbog daljine i skupog puta Evropljana skoro da nije ni bilo, pa su Amerikanci pokupili 244 medalje!

London 1908: Ova Olimpijada bila je dodeljena Italiji, ali je zbog katastrofalne erupcije Vezuva 1906. premeštena u englesku prestonicu. Uoči otvaranja, misteriozno je nestala američka zastava sa olimpijskog stadiona. Domaćini nisu stavili novu, pravdajući se da nisu mogli da nađu nijednu odgovarajućih dimenzija. Amerikanci su na svečanom otvaranju protestvovali tako što spuštanjem svoje zastave ka zemlji nisu pozdravili britanskog kralja Edvarda VII. Kralj im je na to okrenuo ledja, a stadion je zviždao. Zbog ovog skandala, Olimpijada se prvi put u istoriji našla na prvim stranicama svetske štampe.

Stokholm 1912: Uprkos ruskom protivljenju, učestvovala je i novoosamostaljena Finska sa svojom zastavom. U rvanju grčko-rimskim stilom sastali su se Finac Alfred Askainen i Rus Martin Klajn. Njihov meč je (po starim pravilima) trajao punih 11 sati, sve dok Rus nije tuširao Finca!

Berlin 1916: Ove Olimpijske igre nisu održane jer je dve godine ranije izbio Prvi svetski rat.

Antverpen 1920: Neobična smotra. Posle četvorogodišnje klanice u Evropi, nikom nije bilo ni do kakve sportske ekstravagancije. Na Igre nisu pozvane države poražene u ratu – Nemačka, Austrija, Bugarska, Mađarska i Turska. Takodje, nije učestvovao SSSR. Boljševička vlast je Olimpijadu smatrala buržoaskim hirom. Iz tog razloga SSSR je bojkotovao sve olimpijade do 1952.

Pariz 1924. Ove Igre trebalo je da se održe u Amsterdamu, ali je Kuberten insistirao na Parizu, jer je nameravao da se posle njih povuče iz olimpijskog pokreta.

Amsterdam 1928: Prvo žensko atletsko takmičenje u olimpijskoj istoriji bilo je na ovim Igrama, i to u bacanju diska. Mnogo buke diglo se i oko trke žena na 800 metara. Smatralo se da je to za njih preduga staza, a londonski Dejli Mejl je pisao “da tako dugo trčanje čini da žene brže stare”. I zaista, nekoliko takmičarki palo je od umora na cilju, pa je sve do 1962. najduža disciplina u ženskom atletskom programu bila trka na 200 metara.

Los Andjeles 1932: Najmanji broj takmičara (1.458) još od 1904, zbog velike ekonomske krize i skupog puta do američke zapadne obale. Skoro do samog početka, nijedna zemlja nije potvrdila učešće. U Americi je interesovanje bilo ravno nuli, a čak je i predsednik Herbert Huver izjavio: “Ovo je glupost, i ja bih bio glupak kada bih učestvovao u tome”.

Berlin 1936: Ovim Igrama prethodila je velika kampanja u Americi, Francuskoj, Britaniji i Kanadi da se Olimpijada bojkotuje zbog Hitlerovog antisemitizma. Ali, MOK je odgovorio da je to zavera komunista i Jevreja, i Igre su ipak održane. Hitlerov režim je imao ogroman profit od uloženih 30 miliona dolara u organizaciju. Nacisti su predstavili svu svoju superiornu tehnologiju: elektronski foto-finiš, zatvoreni TV sistem, radio-prenose (za 41 zemlju), prvi put teleks prenos poruka kao i cepeline kojima su nošeni filmovi na razvijanje u obližnje evropske zemlje.

London 1948: Grad je još bio pun rupa od nemačkih bombi. Hrana je bila racionisana, a nije bilo novca ni za gradnju olimpijskog sela, koji su zamenile barake RAF-a.

Helsinki 1952: Hladni rat, a u Finskoj dolazi do prvog sučeljavanja Rusa i Amerikanaca. Sledećih 40 godina, Igre će biti sastavni deo njihovog ideološkog rivalstva.

Melburn 1956: Sovjeti su osvojili 98 medalja, a Amerikanci 74. Bio je to trijumf SSSR, ali su se oni po završetku žalili da bi i mnogo bolje prošli da američke obaveštajne službe nisu vrbovale njihove sportiste. Igre su bojkotovale Španija, Švajcarska i Holandija u znak protesta zbog sovjetske vojne intervencije u Madjarskoj, Kina zbog učešća Formoze (Tajvan), kao i Egipat, Liban i Irak zbog rata oko Sueckog kanala. Australijski zakoni dozvoljavali su ulazak konja u zemlju samo posle šestomesečnog karantina, pa je takmičenje u preskakanju prepona održano u – Stokholmu.

Rim 1960: Prvi put su Olimpijske igre direktno prenošene putem televizije. Bio je to početak revolucije koja će ubrzo pretvoriti Olimpijske igre od ezoteričnog doživljaja za posmatrače u ekstravagantnu zabavu za milijarde ljudi.

Tokio 1964: Ludi za sportom, Japanci su potrošili preko tri milijarde (tadašnjih) dolara za organizaciju. Uspeli su da “našminkaju” Tokio kojeg su decenijama ranije razarali zemljotresi i američki bombarderi.

Meksiko Siti 1968: Buntovni meksički studenti su deset dana pre Igara protestovali što se novac za socijalne programe troši za sportski cirkus. Na Trgu Tri kulture u Meksiko Sitiju policija je medju demonstrantima napravila pravi masakr. Ostao je u sećanju i protest crnih američkih sprintera Tomija Smita i Džona Karlosa. Na pobedničkom postolju sa visoko podignutom rukom u crnoj rukavici pobunili su se protiv rasizma u SAD.

Minhen 1972: Najteža olimpijska kriza. Palestinski teroristi iz grupe “Crni septembar” su 11. dana Igara upali u olimpijsko selo i oteli 11 izraelskih sportista. Odmah su dvoje ubili. Sa ostalima su otišli na minhenski aerodrom gde ih je čekao helikopter i – policija. U pucnjavi je poginulo svih devet Izraelaca i tri Palestinca. Posle jednog dana komemorativne pauze. Igre su nastavljene kao da se ništa nije dogodilo.

Montreal 1976: Nije bilo pucnjave kao u Minhenu, ali su 24 afričke zemlje bojkotovale Igre zbog učešća sportista Novog Zelanda. Naime, jedan ragbi tim iz ove zemlje nekoliko meseci ranije je odigrao utakmicu u Južnoafričkoj republici, zemlji aparthejda, isključenoj iz Medjunarodnog olimpijskog komiteta. Organizatori su utrošili milijardu i po dolara, a po završetku Igara u jednim kanadskim novinama je napisano da bi “bilo bolje da smo taj novac utrošili pripremajući se za Treći svetski rat. Olimpijske igre su ionako supstitut ratu”.

Moskva 1980: Zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu, američki predsednik Džomi Karter naredio je bojkot Olimpijade. Pridružila mu se 61 zemlja. Nisu mnogo propustili. Dan za danom, domaći navijači su zviždali i na svaki način ometali strane sportiste, a sudije su napravile kriminalne kradje kako bi Sovjetima poklonile zlatne medalje u troskoku, bacanju kugle i diska.

Los Andjeles 1984: SSSR i još 16 zemalja je bojkotovalo Igre, navodno zbog “nedovoljne bezbednosti”. Mada su Amerikanci nudili Sovjetima da, umesto u olimpijskom selu, njihovi sportisti i funkcioneri odsednu na ruskom nosaču aviona koji bi bio usidren u luci Los Andjelesa, nedaleko od Holivuda. Prvi put je jedna Olimpijada donela zaradu organizatorima – 225 miliona dolara. A TV kompanija ABC je od reklama zaradila još i više – 435 miliona.

Seul 1988: Razloga za strah je bilo, jer Južna Koreja je tehnički bila u ratu sa Severnom. Medjutim, ništa se loše nije dogodilo, a ceremonija otvaranja je bila najspektakularnije dotle vidjena. Ipak, ove Igre još uvek uzbudjuju duhove zbog nečeg drugog. Ideologija više nije bila jedina sila koja se mešala u takmičenje. To je sad postala biohemija. Sprinter Ben Džonson je diskvalifikovan zbog dopinga, a ostala je sumnja na brojne istočnonemačke plivačice i bugarske dizače tegova.

Barselona 1992: SSSR je nestao – raspao se na 15 nezavisnih država. Berlinski zid je pao, Istočna i Zapadna Nemačka su jedna reprezentacija. Jugoslavija više ne postoji, ono što je ostalo pod tim imenom bilo je pod sankcijama. Posle 32 godine izgona iz sveta, u Barseloni su se pojavili sportisti iz Južne Afrike.

Šest godina ranije, prilikom odredjivanja organizatora Igara, jedan od kandidata bio je i – Beograd. Prezentacija se bazirala na gomili ping-pong loptica sa grbom Beograda, što je bilo dovoljno samo da naš grad ispadne u prvom krugu glasanja.

Atlanta 1996: “Gde si sada Barselono?” Ovaj grafit je već prvog dana Igara u Atlanti osvanuo u velikom pres centru. “Nikad više nećemo dozvoliti privatne Olimpijske igre“. Ovo su bile reči sa mnogo višeg mesta – izgovorio ih je Huan Antonio Samaran, predsednik MOK. Iz Barselone je rodom, ali srce tu nije presudilo. Bio je jednostavno prinudjen da dan pre zatvaranja Olimpijade izrekne ovakvu ocenu Koka-koli i ostalim sponzorima ove prve privatne Olimpijade. Da sve bude gore, ove Igre trebalo je da se održe u Atini na stotu godišnjicu prvih modernih igara. Nažalost, novac je bio jači čak i od istorije.

Sidnej 2000: Od 200 zemalja članica MOK, njih 199 su bile u Sidneju. Izostao je samo Avganistan, jer su tamošnje talibanske vlasti zabranile svojim sportistima učešće iz verskih razloga.

Atina 2004: Bile su ovo Igre na kojima nije bilo bojkota, ali protekle su u strahu od nove velike globalne pošasti – terorizma. Tri godine ranije dogodio se napad u Njujorku, u proleće 2004. u Madridu, pa su u Atini na obično pucketanje prstima svi prisutni odmah skakali i tražili neki zaklon. Na organizaciju Igara grčka vlada potrošila je oko 8,6 milijardi dolara i takmičenje u Atini ostaće upamćeno kao najskuplje do tada, uz najveći zabeleženi finansijski gubitak.

Poslednjeg dana Igara desio se skandal na maratonskoj trci. Brazilac Vanderlej de Lima vodio je posle 35. kilomtara i imao 30 sekundi prednosti u odnosu na rivale, kada je jedan gledalac istrčao iz publike na stazu, zgrabio Limu i odvukao ga ka zaštitnoj ogradi.

Lima se uz pomoć policije otrgao od tog čoveka i nastavio, vidno uzdrman, da trči, ali su taj incident iskoristili njegovi rivali i sustigli ga. Ipak, Brazilac je na kraju uspeo da osvoji bronzanu medalju. Policija je utvrdila da je gledalac, koji je utrčao na teren, zapravo bivši irski sveštenik Korenlijus Horan koji je godine dana ranije prekinuo i trku Formule 1 za Veliku nagradu Britanije, istrčavši na stazu u Silverstonu. Zbog toga je osuđen na dva meseca zatvora. Međunarodni olimpijski komitet odlučio je da brazilskom maratoncu Limi uruči posebnu, počasnu medalju, nazvanu po osnivaču modernih olimpijskih igara Pjeru de Kubertenu.

Peking 2008: Prvi put u istoriji na Olimpijskim igrama Srbija se pojavila kao samostalna država. Svoje učešće završila je velikim skandalom. Posle poraza vaterpolista u polufinalu od SAD (5:10) potukli su se naš golman Denis Šefik i najbolji strelac Aleksandar Šapić. Završilo se tako što je Šapiću slomljena noga, a Šefik je teže povredio ruku.

London 2012: Godinu dana posle ovih Igara, inače savršeno organizovanih, MOK je saopštio da je u Londonu, kao i u Pekingu četiri godine ranije, bilo ukupno 98 slučajeva dopinga, od toga čak 23 osvajača medalja!

Rio de Žaneiro 2016: Malo je nedostajalo da ovih Igara ne bude zbog virusa! Istina, ne koronavirusa, nego zika, koji su prenosili komarci i zbog čega je izbila velika epidemija u Brazilu. Razmišljalo se čak o premeštanju Igara u neku drugu zemlju, strahovalo se za zdravlje kako sportista, tako i posetilaca. Na sreću, samo nekoliko ljudi je obolelo od zika groznice u Riju, a spas su bili klima uredjaji. Zaraženi komarci bežali su od hladnog vazduha. Straha jedino nije bilo kod 111 ruskih sportista, kojima je pre početka Igara MOK zabranio učešće zbog dopinga.

Tokio 2020: Igara definitivno neće biti. Kao što u japanskoj prestonici neće biti ni penjača uz veštački zid, skajtboldera i bejzbol timova. Ako mislite da se šalim, ovo su sve nove olimpijske discipline predvidjene da budu zastupljene na prvim sledećim Igrama, ma kad i ma gde bile. Uz to, nikad se neće znati da li će Japan imati veću ekonomsku štetu da su Igre održane, ili zbog činjenice da su odložene. Olimpijske igre su definitivno gubitaško takmičenje, a jedna studija radjena na Univerzitetu u Oksfordu pokazuje da su troškovi u proseku 156 odsto veći od planiranih. Neki gradovi-organizatori, poput Montreala, Atine, Sidneja i Londona, godinama su bezuspešno pokušavali da se oporave posle Olimpijade. U Brazilu ne znaju šta da rade sa silnim objektima izgradjenim za Igre 2016. Možda je dobar recept onaj koji će biti primenjen u Kataru na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2022. Oni će većinu stadiona izgraditi po takozvanom kontejnerskom principu, a po završetku šampionata jednostavno ih rasklopiti i prodati širom sveta zainteresovanim kupcima…

 

 

Kliknite da ostavite komentar

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.

U fokusu