Istorijsko finale Košarkaške lige Srbije između Spartaka i FMP-a donosi sve ono što smo priželjkivali na parketu – borbu, taktički rat i dokaz da van „večitog“ kruga ima života. Međutim, pre nego što je prva lopta uopšte dodirnula obruč, jedan prizor u niškom „Čairu“ bukvalno je uboo u oči sve prisutne u dvorani i kraj malih ekrana.

Dok su se dvoranom gromoglasno prolamale pesme i podrška navijača sa severa Bačke, na suprotnoj strani vladala je sablasna tišina. Tamo, gde je trebalo da budu navijači kluba iz Železnika, stajale su prazne stolice.

Subotičani su prepoznali istorijski trenutak. Klub i grad su se mobilisali, organizovali autobuse, obezbedili kart, majice i oko 200 fanatičnih pristalica Spartaka doputovalo je na jug Srbije.

A gde su Panteri?

Prijatelji, rodbina i niko više

Ovaj sablasni prizor iz Niša ponovo je podigao zavesu i ogolio pitanje koje se decenijama provlači kroz domaće košarkaške kuloare, a koje mnogi pokušavaju da gurnu pod tepih: Da li FMP uopšte ima navijače?

Niko ne spori da klub iz Železnika godinama ima svoje simpatizere, članove uprave, porodice košarkaša, prijatelje kluba i košarkaške sladokusce koji cene njihov rad. Ali, zaboga, igra se finale države! Meč za titulu šampiona Srbije. Trenutak kada se piše istorija. Čak i u takvim okolnostima, FMP nije uspeo da skupi ni trideset ljudi da sednu u autobus i dođu da podrže ove momke koji su na terenu ostavili krv, suze i znoj da bi srušili Partizan.

Klub bez lične karte

Možda je odgovor na ovu bizarnu situaciju bolno jednostavan. FMP je postavljen, građen i prepoznat kao fabrika. Sistem za proizvodnju igrača, razvoj talenata i lansiranje reprezentativaca. Oni su vrhunsko preduzeće, ali sport bez publike gubi svoju suštinu. Većina onih koji poštuju sportske rezultate FMP-a zapravo imaju druge „ljubavi“ – navijaju za Crvenu zvezdu ili Partizan.

Zato je slika iz Niša bila prilično tužna, pa i paradoksalna za samu domaću košarku. Na parketu imamo jedan od dva tima sa najboljim domaćim igračima u zemlji, ekipu koja igra vrhunsku košarku, a na tribinama nema nikoga ko bi sa ponosom navijao za taj klub. Zašto?

Zbog toga se najveće i najteže pitanje ovog finala ne odnosi na procente šuta, skok u napadu ili taktičke zamisli trenera. Pitanje je mnogo dublje i udara u sam smisao: Čemu služe titule i finala, ako na tribinama nemaš nikoga sa kim bi ih proslavio?