Kadeti OK Lotus iz Čačka ostvarili su jedan od najvećih rezultata u istoriji kluba plasmanom među četiri najbolje ekipe u Srbiji na završnom turniru državnog prvenstva održanom u Kragujevcu. U konkurenciji klubova sa znatno većim budžetima, infrastrukturom i sistemskom podrškom, mladi Čačani pokazali su da talenat i rad mogu da pariraju favoritima.
Međutim, iza sportskog uspeha ostaju pitanja koja prevazilaze rezultate i medalje. Priča o ovom turniru istovremeno je priča o potencijalu mladih sportista, ali i o položaju omladinskog sporta u Srbiji.
Lotus iza sebe ostavio Zvezdu, Vojvodinu i Spartak
Na putu do polufinala, kadeti Lotusa ostvarili su pobede protiv Crvene zvezde, Spartaka iz Subotice i Vojvodine iz Novog Sada, završivši grupnu fazu na prvom mestu. Za klub koji se retko nalazi u centru pažnje nacionalne sportske javnosti, to predstavlja rezultat vredan poštovanja.
U završnici turnira usledili su porazi od domaćeg Radničkog u polufinalu i Vojvodine u meču za treće mesto, pa su Čačani prvenstvo završili na četvrtoj poziciji. Dodatni problem predstavljala je i povreda jednog od važnih igrača, Andrije Đokovića, tokom odlučujućeg susreta za bronzu.
Posebno priznanje stiglo je za Andreja Gucunskog, koji je proglašen za najboljeg libera prvenstva Srbije.
Da li je normalno pet utakmica i 20 setova za 48 sati?
Jedna od tema koja se nametnula nakon turnira jeste i sam format takmičenja.
Mladi odbojkaši odigrali su pet utakmica i čak 20 setova za manje od dva dana. U sportovima u kojima se sve više govori o zaštiti zdravlja mladih igrača, prevenciji povreda i pravilnom oporavku, ovakav raspored teško može da se predstavi kao primer dobre prakse.
Dok evropski i svetski standardi insistiraju na većem vremenskom razmaku između utakmica, domaći sistem i dalje funkcioniše po principu da je najvažnije da se turnir završi što pre. Posledice takvog pristupa najčešće ne osećaju organizatori, već deca na terenu.
Uspeh koji su finansirali roditelji
Možda i najvažniji deo ove priče ne nalazi se u zapisniku utakmica.
Troškovi puta, smeštaja, ishrane i učešća na završnom turniru pokriveni su pre svega zahvaljujući roditeljima, prijateljima kluba i sponzorima. Drugim rečima, jedan od najvećih uspeha čačanske omladinske odbojke nije rezultat sistemske podrške, već privatne inicijative i ličnog odricanja porodica sportista.
To otvara legitimno pitanje: koliko je održiv model u kojem se od roditelja očekuje da finansiraju razvoj sportista koji predstavljaju grad i ostvaruju vrhunske rezultate na državnom nivou?
Prioriteti sporta: ulaganje u budućnost ili gašenje požara?
Godinama se u srpskom sportu vodi ista rasprava. Novac za seniorske projekte uglavnom se pronađe, dok omladinske selekcije često preživljavaju zahvaljujući entuzijazmu trenera, roditelja i lokalnih sponzora.
Naravno, niko ne osporava potrebu za ulaganjem u vrhunski sport. Međutim, teško je ignorisati paradoks da se za pojedine profesionalne ugovore izdvajaju ogromna sredstva, dok klubovi koji stvaraju buduće reprezentativce često vode bitku za osnovne troškove takmičenja.
Sarkastično posmatrano, izgleda da je lakše pronaći novac za još jedno „pojačanje od strateškog značaja“ nego za generaciju dečaka koja je upravo završila među četiri najbolje u državi.
Rezultat koji zaslužuje više od aplauza
Bez obzira na to da li će ovaj uspeh dobiti širu institucionalnu podršku, ostaje činjenica da su mladi odbojkaši Lotusa ostvarili rezultat koji prevazilazi sportske okvire jednog kluba.
Njihov plasman među četiri najbolje ekipe Srbije pokazao je da kvalitet postoji i van najvećih centara, ali i da talenat sam po sebi nije dovoljan ukoliko iza njega ne stoji ozbiljan sistem podrške.
Ako se ovakvi rezultati budu posmatrali samo kao lepa vest koja traje jedan dan, prilika za razvoj novih generacija biće propuštena. A kada jednom talenti odu u veće sredine ili odustanu od sporta, biće kasno za pitanja kako i zašto se to dogodilo.
Čačak danas ima razlog za ponos. Ostaje da se vidi da li će taj ponos neko pretvoriti u konkretnu podršku.