Zvuči kao scena iz video-igre, ali iza jedne od najluđih tvrdnji o Formuli 1 zapravo stoji sasvim ozbiljna fizika. Bolid bi, barem teoretski, mogao da vozi po plafonu, bez magneta, šina ili bilo kakvog drugog trika.
Razlog je ogromna sila kojom vazduh pri velikim brzinama pritiska bolid uz podlogu. Ista ona koja vozačima omogućava da kroz krivine prolaze brzinama pri kojima bi običan automobil odavno izgubio prijanjanje.
Zašto vozači Formule 1 gube nekoliko kilograma tokom jedne trke?
Kako bi bolid ostao na plafonu?
Najjednostavnije rečeno, aerodinamika bolida Formule 1 radi slično avionskom krilu – samo u obrnutom smeru. Dok krilo aviona stvara silu koja ga podiže, površine na bolidu prave silu koja ga pritiska prema stazi.
Tu ne rade samo prednje i zadnje krilo. Ogromnu ulogu imaju i pod bolida i difuzor, koji zajedno stvaraju veoma snažan aerodinamički pritisak.
Mercedesovi inženjeri svojevremeno su objašnjavali da je prethodna generacija bolida već pri brzini od oko 150 kilometara na sat mogla da proizvede silu približno jednaku sopstvenoj težini, dok je pri veoma velikim brzinama ona mogla da bude višestruko veća.
Ako takav automobil okrenemo naopako, ta sila više ne bi pritiskala bolid prema asfaltu, već prema plafonu.
Kada postane veća od sile gravitacije koja automobil vuče ka zemlji, fizika kaže da bolid može da ostane gore.
Rez u Kadilaku: Šef ekipe dobio otkaz, stiže čovek koji je radio sa Ferarijem i Meklarenom
Nije dovoljno samo „zalepiti“ bolid
Ipak, ovde stvari postaju mnogo komplikovanije.
Ako bi aerodinamički pritisak samo izjednačio težinu automobila, pneumatici gotovo da ne bi imali dovoljno opterećenja da se normalno drže za plafon. Potrebna je još veća sila kako bi vozač mogao da ubrzava, skreće i kontroliše automobil.
Uz to, današnji bolidi Formule 1 nisu isti kao oni iz prethodnih sezona. Pravila za 2026. godinu donela su velike promene aerodinamike, a Međunarodna automobilska federacija predvidela je približno 30 odsto manje aerodinamičkog pritiska u odnosu na prethodnu generaciju.
Zato danas nije moguće jednostavno reći: „F1 bolid će ostati na plafonu pri tačno 150 ili 200 kilometara na sat“. Za to bi bili potrebni precizni podaci konkretnog automobila, a ekipe ih, naravno, ne objavljuju.
Najveća caka je – kako uopšte stići do plafona?
Tu dolazimo do pravog problema.
Bolid ne možete jednostavno postaviti na plafon dok miruje. Bez dovoljno velike brzine nema ni potrebnog aerodinamičkog pritiska – automobil bi pao.
Zato bi bila potrebna posebno napravljena staza koja bi se sa poda postepeno podizala uz zid, a zatim prelazila na plafon, praktično poput ogromne petlje.
Vozač bi sve vreme morao da zadrži dovoljno veliku brzinu.
A čak i kada bi uspeo da stigne na plafon, ne bi smeo naglo da uspori. Aerodinamička sila raste sa brzinom, ali isto tako i nestaje kada brzina pada. Ako bi automobil previše usporio dok je naopako, gravitacija bi ponovo pobedila.
Drugim rečima – nema zaustavljanja na plafonu i nema lagane vožnje.
Fizika kaže „da“, praksa mnogo teže
Postoji još nekoliko problema koje obična računica ne rešava. Sistemi za gorivo, podmazivanje i hlađenje današnjih bolida nisu projektovani za dugu vožnju potpuno naopako, pa bi i sam automobil verovatno morao da bude posebno pripremljen.
Zbog svega toga niko još nije uzeo aktuelni bolid Formule 1 i poslao ga kroz tunel na plafon.
Ali osnovna tvrdnja nije mit.
Ako bi bolid imao dovoljno brzine i proizveo dovoljno veliki aerodinamički pritisak, mogao bi da ostane na plafonu.