Nećemo gledati Srbiju na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2026. godine. Pored toga što će ovo biti prvi put da će se na Mundijalu naći čak 48 reprezentacija, našeg nacionalnog tima neće biti. Remi u Tirani i poraz kod kuće od Albanije poslali su ekipu tada Dragana Stojkovića Piksija na treće mesto. Tim je preuzeo Veljko Paunović, ali kasno. Pokušao je nemoguće, da sruši Englesku na „Vembliju“ i i nije uspeo u tome. Ne možemo reći da je Srbija imala tešku grupu u ovim kvalifikacijama, ali je zabeležila najlošiji učinak od samostalnosti, pa i mnogo duže od toga.

Kada pogledamo kroz istoriju mnogo veći problem našoj fudbalskoj reprezentaciji bio je uvek plasman na Evropsko prvenstvo. Biće ovo peto Svetsko prvenstvo u fudbalu od samostalnosti Srbije 2006. godine i drugi put da nismo uspeli na tom putu. Prvi put je bilo 2014. godine, a drugi put sada.

ANTIĆ NAM VRATIO VERU U FUDBAL

Posle samostalnosti Srbije 2006. godine, selektor je postao Havijer Klemente, ali on nije uspeo da nas odvede na EURO 2008. Međutim, onda je ekipu preuzeo Radomir Antić i vratio veru u srpski fudbal.

Odigrali smo maestralno kvalifikacije predvođeni Branislavom Ivanovićem, Nemanjom Vidićem i Dejanom Stankovićem. Sjajan je bio i Miloš Krasić, a šta tek reći za Milana Laneta Jovanovića.

Igralo se lepo na oko, punila se „Marakana“, a „orlovi“ su završili grupnu fazu na prvom mestu ispred Francuske i direktno se plasirali na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Tamo će pamtiti pobedu nad Nemačkom i samo to.

Ipak, ove kvalifikacije su bile jedne od najuspešnije po broju bodova od 2006. godine. Srbija je tada osvojila 22 boda, bodom više od „trikolora“ koji su na prethodnom Mundijalu igrali veliko finale.

MIHAJLOVIĆ NAPRAVIO REPREZENTACIJU ZA DUŽI PERIOD

Posle neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo i smene Vladimira Petrovića Pižona, ponovo smo se okrenuli srpskom treneru koji je radio u inostranstvu. To je data bio Siniša Mihajlović. Fudbalska legenda i trener koji je u to vreme gradio fudbalsku karijeru u Italiji.

Tada smo završili kao treći sa 14 bodova, iza Belgije i Hrvatske. Rezultati nisu bili onakvi kakve smo očekivali. Često je Mihajlović umeo da iznenadi i same reprezentativce izborom ekipe za utakmicu, ali će se pamtiti da je tada napratio „kostur“ tima za duže staze, predvođen tadašnjim 18-godišnjim napadačem Partizana, Aleksandrom Mitrovićem.

Pored Mitrovića, najboljeg strelca u istoriji reprezentacije, tada je priliku dao i Dušanu Tadiću, koji je kasnije bio dugogodišnji kapiten. Zatim, Filipu Kostiću, Filipu Đuričiću, Matiji Nastasiću i mnogim drugima.

Srbija je zaigrala onako kako želimo tek na kraju kvalifikacija kada je sve bilo gotovo, a Siniša Mihajlović je napustio klupu „orlova“.

MUSLIN SMENJEN POSLE PLASMANA

Ništa novo ni u narednom periodu. Eksperimentisalo se sa Dikom Advokatom, pa zatim Radovanom Ćurčićem i ostalo bez plasmana na EURO 2016. Usledio je onda dobar izbor za selektor i period sa Slavoljubom Muslinom na klupu.

Promenio je sistem, iz 4-3-3 prešli smo u 3-4-3. Možda igra nije bila lepa na oko, ali su rezultati dolazili. Nije bila ni tako teško grupa sa najvećim rivalima poput Velsa, Irske i Austrije.

Srbija je završila kao prva u grupi sa 21 bodom i plasirala se direktno u Rusiju na Mundijal koji je održan u junu 2018. godine. Posle kvalifikacija usledio je čudan potez i smena Muslina, a najviše mu se zameralo to što u reprezentaciju nije bio pozivan Sergej Milinković Savić.

Ekipu je preuzeo njegov tadašnji pomoćnik Mladen Krstajić, a i to učešće smo završili ne tako slavno, porazima od Švajcarske i Brazila, uz pobedu nad Kostarikom.

PIKSIJEV POHOD NA KATAR PAMTIMO PO POBEDI U LISABONU

Isti priča. Nije uspeo Ljubiša Tumbaković da nas odvede na na Evropsko prvenstvo odigrano 2021. godine i onda dolazi do novog imena na klupi naše reprezentacije. Na velika vrata došao je Dragan Stojković Piksi i delovalo je sve idealno.

Menja formaciju na 3-5-2, a „orlovi“ su igrali odličan fudbal predvođeni Aleksandrom Mitrovićem. Taj period najviše ćemo pamtiti po utakmicama sa Portugalom.

U Beogradu su Portugalci imali dva gola prednosti, a onda i je usledio i veliki povratak naše ekipe u utakmici koja je završena 2:2. Pre tačno četiri godine, 14. novembra 2021. godine, usledila je odlučujuća utakmica, poslednja u tim kvalifikacijama.

Srbiju je samo pobeda vodila dalje i tada se odigrala istorijska utakmica koju smo pobedili sa 2:1, pogotkom Aleksandra Mitrovića u poslednjim minutama.

Te kvalifikacije smo završili na prvom mestu sa 20 osvojenih bodova, tri više od Portugalaca. Kasnije, u Kataru, ni na tom prvenstvu nismo se proslavili.

PORAZ OD ALBANIJE I KRAJ PIKSIJEVE ERE

Ovo je bio jedini period između dva Mundijala u kojem smo se našli i na Evropskom prvenstvu. Selektor Dragan Stojković Piksi vezao je dva velika takmičenja i krenuo u pohod na treće.

Međutim, Srbija više nije igrala na onom nivou. Debakl u Beogradu protiv Engleske (0:5), poraz u Leskovcu od Albanije (0:1), glavni su razlozi neodlaska na Svetsko prvenstvo.

Posle utakmice sa Albanijom klupu je napustio Dragan Stojković Piksi, ostavivši nasledniku minimalnu šansu za neko čudo i plasman u baraž. Veljko Paunović je debitovao na „Vembliju“ protiv Engleske, ali nije uspeo da napravi čudo i osvoji bodove.

Ostala je Srbija bez svih šansi za plasman i u baraž sa 10 bodova. Priliku za još tri imaće u nedelju u Leskovcu protiv Letonije. Kada pogledamo broj osvojenih bodova dolazimo do zaključka da su ove najlošije kvalifikacije naše reprezentacije ikada odigrane.

Međutim, moramo da dodamo da smo u poslednja dva kvalifikaciona ciklusa igrali sa po jednom reprezentacijom manje (pet u grupi umesto šest). Bez obzira na to, matematički gledano, nikada nismo odigrali lošije kvalifikacije za Svetsko prvenstvo od samostalnosti Srbije 2006. godine, ali i mnogo duže od toga.

NIKADA VIŠE ODBRANA KAO KOD PETKOVIĆA

Povod za našu temu uzeli smo kvalifikacije od samostalnosti Srbije, ali bile su jedne više nego uspešne dok se država zvala Srbija i Crna Gora. Sa selektorom Ilijom Petkovićem fudbaleri su se sa prvog mesta plasirali na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine.

Bila je to reprezentacija sa veoma dobrim igračima, bez obzira na to što je na Mundijalu doživela debakl. Ono po čemu se najviše pamte te kvalifikacije jeste fantastična odbrana koja je primila samo jedan gol na 10 utakmica. Jedini fudbaler koji je savladao Jevrića bio je napadač Reala Raul na utakmici koja je odigrana u Španiji i završena 1:1.

Tadašnju odbranu činili su Nenad Đorđević, Goran Gavrančić, Mladen Krstajić i Ivica Dragutinović, uz Nemanju Vidića koji je tada krenuo da se probija na veliku scenu.

Imali smo dobru defanzivnu liniju i narednih godina kada su pored Vidića igrali još i Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Neven Subotić i drugi, ali ta Petkovića odbrana ostaće upamćena za sva vremena.

MATEMATIČKI NAJLOŠIJI, DA LI I IGRAČKI?

Kao što smo već videli u analizi ranijih kvalifikacija, Srbija je ovoga puta matematički najlošije završila kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Razloga je nekoliko, a jedan je možda i taj koji se najmanje spominje.

Kada pogledamo igrače koje trenutno imamo u timu možemo doći do zaključka da je ova trenutna generacija možda i najslabija, ako gledamo po imenima. Najveće zvezde tima su napadači Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović, a takvih imena fali u ostalim redovima ekipe. Nema više defanzivaca poput Vidića i Ivanovića, nema ni vezista poput Stankovića i Matića, a nema ni krila kao što su bila Krasić i Jovanović.

Možemo da diskutujemo da li je ovo najlošija reprezentacija po onome što pruža na terenu ili nije, ali da ima najmanji broj velikih zvezda, to svakako da jeste.

MOŽE LI PAUNOVIĆ PO UGLEDU NA NORVEŠKU I BELGIJU?

Možda je trebalo ovo da se dogodi pre 10 godina, a možda je pravi trenutak baš sada kada je srpski reprezentativni fudbal krenuo nizbrdo. Odlučio je Veljko Paunović da preuzme ogromnu odgovornost i reprezentacija koja je praktično bila već eliminisana iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo.

Naravno da Paunović nije dovoden samo zbog pokušaja čuda u poslednja dva kola, nego zbog rada na duži vremenski period. Šta čeka Veljka? To su sigurno velike promene, za početak je krenuo sa formacijom, ali nije bilo vremena za velike promene u sastavu.

Odmah je napomeno odličnu saradnju sa selektorom mlade reprezentacije Zoran Mirkovićem, kao i omladinaca Gordanom Petrićem. Moraće Veljko da gleda u budućnost, vreme je za podmlađivanje tima.

Trenutno imamo primer Norveške koje se sada pojavila na velika vrata i prošetala kvalifikacijama. Naravno da je predvođena najboljim napadačem sveta Erlingom Halandom, ali to je ekipa koja poslednjih godina igra zajedno.

Prvobitni cilj nisu bili rezultati kada su krenuli da igraju zajedno, već smene generacije, uigravanje određeni vremenski period, a onda je stigao i period kada su sve to podigli na viši nivo i u ovim kvalifikacijama su ostvarili svih sedam pobeda.

Sličan primer imali smo pre petnaestak godina kada je slična stvar urađena sa reprezentacijom Belgijom. Nije ih bilo na EURO 2008, nije ih bilo ni u Južnoj Africi 2010, ali su zato igrali polufinale Svetskog prvenstva 2014. godine, a iz te generacije izašli su igrači poput Kevina de Brujnea, Romela Lukaku, Edena Azara i još mnogih velikih imena.

Nema sumnje da je našoj fudbalskoj reprezentaciji potreban veliki „restart“. Na Paunoviću je kako će to da izgleda. Pred njim je sigurno dugoročni projetak, a ono što je važno da ima veliku podršku nacije.

Na prvoj utakmici videli smo energiju i daleko bolju organizaciju. O rezultatu ne možemo toliko da diskutujemo jer se radilo o daleko kvalitetnijoj reprezentaciji.

Nećemo žaliti za tim što propuštamo sledeći Mundijal kada bismo znali da su pred nama daleko bolje godine sa Paunom na klupi.