Evo, bezmalo je prošlo 24 sata od šokantnog poraza od Francuske u osmini finala Prvenstva Evrope. Vaterpolo reprezentacija Srbije je pala u duelu sa višegodišnjom mušterijom, često i za plus 10 razlike. Ipak, kada se malo bolje zagleda, postavlja se pitanje: Da li je to zaista bio šok?

Liga šampiona: Na meču Dinamo Zagreb – Čelsi, naša kladionica nudi kvotu 2.30 za igru 2-2.

Kada je reč o ugledu srpskog vaterpola, o čijoj odbrani je u predvečerje takmičenja u Splitu govorio trofejni selektor Dejan Savić, svakako da jeste. Međutim, kada se sagleda realno stanje, mogli bismo da dođemo do drugačijih zaključaka.

ODLAZAK ŠESTORICE

Posle druge vezane olimpijske titule, što je samo po sebi oroman podvig, najveći u sportu, sa reprezentativne sscene su sišla šestorica veličanstvenih: Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško Pijetlović, Gojko Pijetlović, Stefan Mitrović i Milan Aleksić. Iz tokijskog tima u Splitu nije bilo trojice: golmana Branislava Mitrovića, Nikole Jakšića i Đorđa Lazića.

Nemajući kud, ali potpuno svestan u kakvoj situaciji se našao on lično, ali i srpski vaterpolo, Savić se okrenuo mladim snagama. Njihov skroman domet na sadašnjem takmičenju bio je jasno nagovešten posle onog debakla protiv večitog rivala Mađarske i najubedljivijeg poraza ikada od severnih komšija.

I tada je Savić bio surovo iskren, rekavši da pojedini igrači nisu došli na prvenstvo. Isto tako, i njemu je već tada bilo kristalno jasno šta i koliko može Srbija ove 2022. Pokušao je da probudi izabranike, ali nije uspeo. Ostao je gorak utisak da ne bi preokrenuli (kao što je uspela nezaboravna ekipa protiv Španije u Tokiju) da se igralo do ujutru.

Prestravljeni, postali su lak plen za dosadašnju laku lovinu. Ništa nije funkcionisalo, baš ništa, počev od vaterpolo osovine; golman – bek – centar, do bočnih pozicija.

NEMA LIDERA

Isto tako, Srbija je na dva takmičenja ovog leta pokazala bitan nedostatak. Ovaj tim nema lidera, kao što je to bio Filip Filipović, pre njega Vanja Udovičić ili tihi vođa Andrija Prlainović. Možda je za tu ulogu projektovan Dušan Mandić, ali on to jednostavno nije bio.

Na Saviću je da proceni da li u bliskoj budućnosti ima štofa za vrhunsko odelo. Na Svetskom prvenstvu u Budimpešti i sada u Splitu, probao je više igrača. Za sada je retko koji položio. Nećemo o imenima, jer je to kontraproduktivno u godinama odrastanja.

A Srbiji predstoji upravo to. Odrastanje, gotovo jednako onom iz 2009. kada su prežaljeni ispraćeni na SP u Rimu odakle su se vratili kao prvaci sveta. Prema veličinama bi bilo nepristojno porediti njih sa momcima koji dobijaju šansu. I ne koriste je, bar za sada.

Da se razumemo, reč je o talentovanim, školovanim vaterpolistima, prvacima sveta i Evrope u juniorskom uzrastu. Ipak, u svakom sportu je ogroman put između juniora i seniora. U vaterpolu, ponajviše.

ŠTOFA IMA, ALI…

Jer, kao što jednom reče Nenad Vasilovski, trener stvaralac i dokazani stručnjak za rad sa mlađim kategorijama: Nije važna medalja sa svetskog ili evropskog juniorskog prvenstva. Uspeh je ako makar jedan od njih bude „materijal“ za najjači tim.

Za sada je to tanko. Opet, nećemo o imenima. Na Saviću je da probere kvalitet. I da zađe duboko u rudnik, jer je i ovo takmičenje tek usputno ka glavnom cilju sezone, Igrama u Parizu 2024.

Do tada, njegovi izabranici će, bar sada u Splitu da igraju mečeve za plasman od 9. do 12. mesta koji malo koga zanima. Osim Savića, jer želi da vidi njihov karakter.

I to je cena odrastanja.