Uvođenje žutih i crvenih kartona, inspirisano semaforom u Londonu, trajno je rešilo haos u komunikaciji na fudbalskim terenima, a ideja engleskog sudije Kena Astona prvi put je primenjena na Svetskom prvenstvu 1970. godine i zauvek je promenila disciplinu u sportu.
Fudbal pre 1970. godine često je bio obeležen brutalnošću koju je bilo nemoguće kontrolisati. Sudije su imale pravo da isključe igrače, ali su to saopštavali usmeno, što je u međunarodnim utakmicama stvaralo jezičke barijere i potpunu konfuziju, ne samo za igrače već i za navijače na tribinama.
Kulminacija tog haosa viđena je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, koje je ostalo upamćeno po neverovatnoj grubosti. Već na otvaranju su igrači Jugoslavije i Sovjetskog Saveza jedni drugima lomili kosti, a slične scene viđene su i na mečevima Nemačke i Italije, te Argentine i Bugarske.
Meč između domaćina Čilea i Italije, koji je u istoriji ostao upisan kao „Bitka za Santjago“, bio je vrhunac nasilja. Obilovao je udarcima, pesničenjem i zahtevao je višestruke intervencije policije na samom terenu. Sudija na tom meču bio je Englez Ken Aston, koji je kasnije priznao da je tada više ličio na „nadzornika vojnih manevara“ nego na fudbalskog arbitra.
Kap koja je prelila čašu dogodila se četiri godine kasnije, u čuvenom četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1966. između domaćina Engleske i Argentine. Nemački sudija Rudolf Krajtlajn pokušao je da isključi argentinskog kapitena Antonija Ratina zbog prigovora. Međutim, Ratin nije razumeo nemački, a sudija nije govorio španski.
Argentinac je uporno odbijao da napusti teren, tvrdeći da ne razume odluku. Utakmica je bila prekinuta skoro deset minuta, a Ratin je na kraju izveden sa terena uz policijsku pratnju. Ken Aston, koji je na tom turniru bio zadužen za rad svih sudija, shvatio je da je neophodan univerzalan, vizuelan sistem komunikacije koji prevazilazi sve jezičke barijere.
Genijalna ideja sa londonskih ulica
Vozeći se kući kroz London nakon tog incidenta, Aston je stajao na semaforu u ulici Kensington Haj Strit. Tada mu je sinula ideja koja će promeniti fudbal. - Žuto znači uspori, budi oprezan. Crveno znači stoj, isključen si – objasnio je kasnije jednostavnu logiku.
Njegova ideja je prihvaćena i novi sistem je prvi put testiran na Mundijalu u Meksiku 1970. godine. Prvi igrač u istoriji koji je dobio žuti karton bio je sovjetski fudbaler Kahi Asatijani na otvaranju prvenstva protiv Meksika. Ipak, na prvi crveni karton se čekalo sve do narednog turnira.
Na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, turski sudija Dogan Babačan pokazao je prvi crveni karton, i to Čileancu Karlosu Kaseliju u 67. minutu meča protiv domaćina. Sistem je postepeno uveden i u nacionalne lige, a u Engleskoj su prvi crveni kartoni pokazani 2. oktobra 1976. godine, a jedan od primalaca bio je i legendarni Džordž Best.
Neslavni rekordi i kultni momenti
Od tada, crveni kartoni postali su sastavni deo fudbalske drame i istorije. Najbrže isključenje u istoriji Mundijala delo je Urugvajca Hosea Batiste, koji je protiv Škotske 1986. godine „pocrveneo“ već u prvom minutu igre. Van svetskih prvenstava, rekordi su još ekstremniji. Golman Kevin Presman je 1999. godine isključen posle samo 13 sekundi, dok je Li Tod u amaterskoj ligi dobio crveni karton posle dve sekunde zbog psovanja sudiji.
Samo dva igrača u istoriji su dobila po dva crvena kartona na Svetskim prvenstvima: Kamerunac Rigobert Song (1994. i 1998) i legendarni Francuz Zinedin Zidan (1998. i 2006). Petorica igrača isključena su u finalima: Argentinci Pedro Monzon i Gustavo Dezoti (1990), Francuz Marsel Desai (1998), Holanđanin Džon Hejtinga (2010) i Zidan.
Upravo je Zidanov crveni karton postao jedan od najupečatljivijih trenutaka. U produžecima finala 2006. protiv Italije, isprovociran od strane Marka Materacija, Zidan ga je udario glavom u grudi. To je bio poslednji potez u njegovoj blistavoj karijeri, a Francuska je kasnije izgubila na penale.
Jednako dramatičan bio je i crveni karton Luisa Suareza 2010. godine. Urugvajski napadač je u poslednjim sekundama produžetka protiv Gane namerno odbranio gol rukom, dobio isključenje, ali je Asamoa Gijan promašio penal. Urugvaj je prošao dalje nakon penal serije i postao noćna mora za ceo afrički kontinent.
Bizarni slučajevi i statističke zanimljivosti
Fudbalska istorija pamti i neke gotovo neverovatne situacije. Engleski sudija Grejem Pol je na meču Hrvatska – Australija 2006. uspeo da hrvatskom reprezentativcu Josipu Šimuniću pokaže čak tri žuta kartona pre nego što ga je isključio, jer je zaboravio da mu je već pokazao jedan.
Meč sa najviše isključenja, poznat kao „Bitka za Nirnberg“, odigran je takođe 2006. između Portugala i Holandije, kada je ruski sudija Valentin Ivanov pokazao četiri crvena i čak 16 žutih kartona. Italijan Đanluka Paljuka postao je 1994. prvi golman koji je isključen na Mundijalu, a posle njega tu sudbinu su doživeli samo još Itumeleng Kune (Južna Afrika, 2010) i Vejn Henesi (Vels, 2022).
Brazil je reprezentacija sa najviše crvenih kartona (11), dok je meksički sudija Arturo Brizio Karter rekorder sa sedam pokazanih crvenih kartona na pet različitih mečeva. Kompletnu listu svih isključenja na Mundijalima obeležili su i slučajevi kada su igrači dobijali kartone nakon meča. Argentinac Leandro Kufre (2006) i Holanđanin Denzel Damfris (2022) isključeni su posle penal serija, što ih čini tehnički najkasnijim crvenim kartonima u istoriji.