Na današnji dan, 4. maja 2023. godine, Beograd je bio tih. Utakmica između Partizana i Real Madrida, četvrta u seriji plej-ofa Evrolige, trebalo je da bude spektakl. Arena je bila rasprodata, očekivanja ogromna, a Partizan na korak od plasmana na Fajnal-for.

Tog dana, košarka nije bila u prvom planu. Tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” potresla je celu Srbiju. Grad je bio u šoku, država u žalosti, a atmosfera koja je pratila utakmicu bila je potpuno drugačija od svega što košarka inače donosi.

Bez muzike, bez euforije, bez uobičajenog navijačkog naboja. Samo tišina. Igrači su izašli na parket svesni da ovo nije običan meč.

Publika je bila tu, ali bez energije koja nosi tim – više kao znak podrške i zajedništva nego kao vetar u leđa. U takvim okolnostima, bilo je nemoguće igrati „normalno”.

Partizan je izgubio tu utakmicu, ali rezultat je tog dana bio u drugom planu. Serija se vratila u egal, a ono što se dešavalo na terenu delovalo je kao da pripada nekom drugom svetu.

Jer postoje trenuci kada sport mora da stane. Ili makar da se povuče korak unazad.

Ta noć ostala je upamćena ne po koševima, ne po taktici i ne po rezultatu, već po tišini koja je ispunila Arenu. Po osećaju da je cela zemlja disala sporije i da ništa nije važnije od onoga što se dogodilo van parketa.

Zato 4. maj nije samo datum jedne utakmice. To je dan kada je košarka bila najmanje važna.