Projekat Partizana, iznuđen ili ne, traje duže od godinu dana. I uspeo je klub iz Humske okrenut mahom svojoj deci da dočeka zimu na čelu Superlige Srbije.

Ko je to mogao da očekuje na početku sezone? Da se ne lažemo, ni najveći optimisti. U prvi plan izbili su Ognjen Ugrešić, Vanja Dragojević i Nikola Simić, kao i Andrej Kostić. Karijeru je u Beogradu oživeo Jovan Milošević koji je igrač Štutgarta na pozajmici.

RADIO U TIŠINI

Svi oni su privukli pažnju inostranih klubova na sebe i cena im je vrtoglavo porasla, a u toj „gužvi“ jedan momak je radio u tišini i trpeo kritike na dnevnom nivou jer nije popunjavao statističke kolone. Reč je o Nemanji Trifunoviću.

Nije bilo golova, nije bilo previše asistencija, ali ko gleda samo to, onda površno gleda na fudbal. Neko na terenu mora i da radi, a ako je neko radio za ekipu, onda je to mladi Čačanin. Ako bi mu trener rekao da stoji striktno uz liniju, stajao bi. Bez obzira na to što bi mogao da napravi štetu rivalu ako uđe u sredinu. Ako bi morao da ukliza, odrao bi zadnjicu. Ako je trebalo da isprati protivničkog beka, išao bi sve do korner-zastavice.

Sve je to bio Nemanja Trifunović, krilo „parnog valjka“, koje su mnogi gledali isključivo kroz polje statistike. A reč je o momku koji radi za ekipu i koji Partizan oseća kao svoj od slova a do slova š.

GOLOVI KAO NAGRADA

A istinski rad uvek bude nagrađen. Dočekao je Čačanin svojih pet minuta. U poslednjih pet kola triput je tresao mrežu rivala – u porazu od Železničara (1:3), u trijumfu nad Radničkim u Kragujevcu (2:4) i prelep pobedonosni gol protiv Napretka (3:2).

Nije slučajno proradio Trifunović na kraju polusezone. Kao da je ostavio najbolje za kraj. A zapravo je zaslužio golove koje je prethodno zaradio svakim uklizavanjem, svakim vraćanjem na sopstvenu polovinu, svakim ispunjenim zadatkom u korist ekipe.