Dok se tokom Mundijala broje golovi, premije, transferi i tržišne vrednosti, engleski reprezentativci već godinama rade nešto o čemu se retko priča. Od 2007. godine igrači “tri lava” ne zadržavaju honorare koje dobijaju za nastupe u nacionalnom timu, već ih preusmeravaju u humanitarne svrhe.

Na prvi pogled, u svetu fudbala u kom se vrte stotine miliona evra, taj iznos ne deluje veliko. Ali ova priča ne živi od jedne uplate, već od kontinuiteta. Generacije su se smenjivale, selektori odlazili i dolazili, menjali su se kapiteni, zvezde i sistem igre, ali je odluka ostala ista.

Od Dejvida Bekama, Garija Nevila, Rija Ferdinanda i Stivena Džerarda, pa do Harija Kejna, Džuda Belingema i nove generacije Engleske, honorari od reprezentacije idu dalje od svlačionice.

Sve je počelo u svlačionici 2007.

Ideja je rođena pre skoro dve decenije, kada je grupa tadašnjih engleskih reprezentativaca odlučila da novac od nastupa za državni tim ne uzima za sebe. Tako je nastao humanitarni okvir kroz koji su igrači počeli da podržavaju različite organizacije i projekte.

Među onima koji su stajali na početku priče bili su neki od najvećih engleskih fudbalera te generacije. Bekam, Nevil, Ferdinand i Džerard nisu bili samo imena koja su nosila igru na terenu, već i igrači koji su postavili standard ponašanja van njega.

Od tada, svaki poziv u reprezentaciju nosi i taj dodatni deo odgovornosti. Igrač ne dolazi samo da odigra meč, već postaje deo tradicije koja traje duže od većine reprezentativnih ciklusa.

Remont veznog reda u Junajtedu: Da li su dva pojačanja dovoljna za Ligu šampiona?

Nije stvar u iznosu, već u navici

Engleski reprezentativci imaju pravo na honorar za nastupe u nacionalnom timu. U odnosu na njihove klupske plate, to nije novac koji menja život. Posebno ne igračima koji nedeljno zarađuju više nego što prosečan navijač može i da zamisli.

Ali baš zato ova priča ima težinu.

Niko od njih ne bi postao bogatiji zbog jednog reprezentativnog honorara, ali je zajednička odluka kroz godine prerasla u ozbiljan fond pomoći. Prema izveštajima iz Engleske, od 2007. godine prikupljeno je više od 15 miliona funti, a novac je išao organizacijama i akcijama kao što su UNICEF, Help for Heroes i Bobby Moore Fund.

To je već cifra koja prestaje da bude simbolika i postaje konkretan uticaj.

Tradicija koju niko ne gura u prvi plan

Najzanimljivije je to što se ova priča ne koristi kao marketinška kampanja posle svake utakmice. Nema velikih video-klipova, nema teatralnih objava posle svakog okupljanja, nema pokušaja da se od svega napravi predstava.

Engleski fudbaleri su često na udaru javnosti. Kritikuju ih zbog igre, penala, ponašanja, frizura, ugovora, izjava, pa čak i zbog načina na koji slave golove. Ipak, ovaj deo njihove reprezentativne priče uglavnom ostaje u pozadini.

Možda baš zato deluje uverljivije. U vremenu kada se svaka dobra namera lako pretvori u objavu za društvene mreže, ovde je najjači deo upravo to što tradicija traje i bez velike buke.

Šok za Englesku pred Norvešku: Fifa donela odluku koja je iznenadila i Tuhela

Od Bekama do Belingema

Ova priča je preživela više generacija engleskog fudbala. Počela je u eri Bekama, Džerarda i Ferdinanda, nastavila se kroz generaciju koja je nosila teret velikih očekivanja, a sada je deo tima u kom glavne uloge imaju Kejn, Saka, Foden, Belingem i ostali.

To je možda i najvažniji podatak. Nije reč o gestu jedne grupe igrača koja je imala dobru ideju, već o nepisanom pravilu koje su prihvatili i oni koji su došli mnogo kasnije.

U reprezentaciji se često govori o nasleđu kroz rezultate. Ko je prošao grupu, ko je ispao na penale, ko je stigao do finala, ko je podbacio kada je bilo najvažnije. Ovde je nasleđe drugačije. Ne meri se tabelom, već time što svaki novi igrač ulazi u sistem u kom je normalno da se deo novca vrati onima kojima je potrebniji.

Fudbaleri nisu samo ono što se vidi na terenu

Naravno, ovo ne znači da treba romantizovati moderni fudbal. Engleski reprezentativci i dalje mogu da dobiju velike bonuse za uspeh na velikim takmičenjima, a profesionalni sport je odavno ogroman biznis. Niko se ne pravi da igrači žive od aplauza.

Ali ova tradicija pokazuje drugu stranu priče. U svetu u kom se o fudbalerima najčešće govori kroz novac, luksuz i pritisak, postoji i model u kom svlačionica sama odluči da deo onoga što joj pripada usmeri dalje.

To ne briše promašene šanse, loše utakmice ili kritike navijača. Ne donosi trofej i ne menja istoriju engleskih poraza na penalima. Ali govori nešto o karakteru grupe koja je, makar u ovom segmentu, uspela da bude dosledna skoro dve decenije.

Engleska na terenu i dalje juri ono što čeka od 1966. godine. Van terena, međutim, ova reprezentacija već ima priču vrednu poštovanja.