Postoje sportisti koji osvajaju medalje. I postoje oni retki, zbog kojih ljudi zavole neki sport.

Filip Filipović bio je upravo jedan od retkih.

Juče je tiho i dostojanstveno završio jednu od najvećih karijera koje je srpski sport ikada imao. Nije pravio spektakl oko odlaska. Nije tražio reflektore. U svom stilu – poslednji meč, poslednji gol, još jedan trofej i miran pozdrav bazenu koji je godinama bio njegova druga kuća.

A iza njega je ostala istorija.

Ostale su hiljade klinaca koji su zbog njega prvi put gledali vaterpolo. Ostale su one njegove bombe levicom, od kojih su golmani kasnili deliće sekunde – taman dovoljno da lopta završi u mreži. Ostala je slika kapitena koji nikada nije bežao od odgovornosti kada je bilo najteže.

Sa reprezentacijom Srbije osvojio je gotovo sve što jedan sportista može da sanja:

• 2 olimpijska zlata – Rio 2016. i Tokio 2021.
• 2 olimpijske bronze – Peking 2008. i London 2012.
• 2 titule prvaka sveta – Rim 2009. i Kazanj 2015.
• srebro i bronza na svetskim prvenstvima
• čak 6 titula prvaka Evrope
• 10 trofeja u Svetskoj ligi
• 2 Svetska kupa

Ukupno – 35 medalja u reprezentativnoj karijeri.

Ali Filip nije bio samo reprezentativna legenda.

Gde god je igrao – osvajao je odličja.

Počeo je u VK Partizan, klubu u kojem je odrastao i postao simbol jedne generacije. Posle toga je evropske bazene osvajao sa Pro Rekom, gde je uzeo:

• 3 Lige šampiona
• 8 titula prvaka Italije

Sa VK Radnički i Solnokom osvojio je po jedan Evrokup, a trag je ostavio i u Olimpijakosu, VK Novi Beograd i na kraju u Los Anđelesu, gde je karijeru završio titulom šampiona Amerike.

Četiri puta proglašen je za najboljeg vaterpolistu sveta. Pet puta za najboljeg u Evropi.

Šefik posle ostavke Stevanovića: „Logično je što je otišao“

Ali, ni medalje, ni pehari, ni priznanja nisu ono zbog čega će ga ljudi najviše pamtiti.

Pamtiće ga po tome što je izgledao kao neko naš.

Po emociji kada peva himnu.

Po mirnoći kada svi paniče.

Po tome što je u bazenu delovao veći od sporta kojim se bavio.

Neki sportisti odu u penziju i ostane statistika.

Kada ode Filip Filipović, ostane osećaj da je završena jedna era.

I možda je baš zato njegov odlazak toliko tih.

Jer legende ne moraju ništa da dokazuju kada odlaze.

One samo spuste kapicu pored bazena – i zauvek ostanu deo njega.