U panteonu fudbalskih velikana, neka imena su rezervisana za osvojene trofeje, druga za postignute golove, a treća za taktičke revolucije. Ipak, postoji jedno ime koje je postalo sinonim za avanturu, neprekidno putovanje i rekord koji, po svemu sudeći, nikada neće biti nadmašen. To je ime Velibora „Bore“ Milutinovića, čoveka koji je vodio pet različitih nacija na pet uzastopnih Svetskih prvenstava.

Postoji nešto duboko nomadsko u srpskom duhu, sklonost ka istraživanju i dokazivanju u svetu. Bora Milutinović je tu osobinu pretvorio u svoju životnu i trenersku filozofiju. Njegova karijera nije bila vezana za jedan klub ili jednu zemlju, već za sam fudbal u njegovoj najčistijoj, globalnoj formi. Od 1986. do 2002. godine, bio je nezaobilazna figura na najvećoj svetskoj pozornici, strateg koji je preuzimao autsajdere i pretvarao ih u timove kadre da pomrse račune favoritima. Njegova priča nije samo fudbalska, već i duboko ljudska priča o prilagodljivosti, harizmi i sposobnosti da se izvuče maksimum iz svake situacije.

Kamere su ga uhvatile u loži: Zašto je Bora Milutinović i dalje VIP na svakom Mundijalu?

Meksiko 1986: Temelji legende na domaćem terenu

Borina mundijalska odiseja počela je tamo gde je gradio i svoju klupsku trenersku reputaciju – u Meksiku. Nakon što je sa ekipom Pumas UNAM osvojio sve što se moglo osvojiti, prirodan korak bio je preuzimanje nacionalnog tima pred Svetsko prvenstvo kojem su bili domaćini. Pritisak je bio ogroman, ali Milutinović je uradio ono što najbolje zna: stvorio je kohezivnu grupu sačinjenu od igrača koji su mu verovali. Čak osam fudbalera u selekciji stasalo je pod njegovom palicom u Pumasu, uključujući legende poput Uga Sančeza i Manuela Negretea.

Meksiko je igrao disciplinovano i hrabro, stigavši do četvrtfinala, što je i danas njihov najbolji rezultat. Tamo ih je zaustavila Zapadna Nemačka, i to tek nakon izvođenja jedanaesteraca. Ipak, taj turnir za Boru je bio poseban i na ličnom planu. Njegova ćerka Darinka rođena je usred takmičenja, dan pre ključne utakmice sa Irakom. „Svi su pričali samo o fudbalu, zemlja je bila u euforiji. Bio sam dvostruko srećan“, prisećao se kasnije.

MEJOR DIRECTOR TÉCNICO 1980-81

Velibor „Bora“ Milutinovic @PumasMX #MemoriaFutbolera pic.twitter.com/o534gYsw0R

— Archivo Futbolero (@ArchivoFutboler) July 16, 2019

Kostarika 1990: Čudo za 90 dana

Ako je sa Meksikom imao vremena da izgradi tim, njegova sledeća misija bila je gotovo nemoguća. Preuzeo je Kostariku samo devedeset dana pre početka Mundijala u Italiji. Bez mnogo oklevanja, napravio je radikalne rezove, sklonivši iz tima kapitena i nekoliko standardnih prvotimaca. Mnogi su smatrali da je to samoubilački potez. Ipak, Bora je verovao u svoju procenu. Njegovi „Tikosi“ su šokirali svet. U grupi sa fudbalskim silama kao što su Brazil, Švedska i Škotska, niko im nije davao ni promil šanse.

Na putu ka stadionu pred prvu utakmicu protiv Škotske, domaći navijači su im pokazivali pet prstiju, aludirajući na to koliko će golova primiti. Kostarika je pobedila sa 1:0. Zatim su savladali i Švedsku sa 2:1 i, uprkos porazu od Brazila (1:0), plasirali su se u osminu finala. Bio je to podvig koji je odjeknuo planetom i potvrdio Borinu reputaciju trenera koji pravi čuda. On je dokazao da „u fudbalu vreme nije toliko važno, već ono što uradite sa njim“.

Sjedinjene Države 1994: Buđenje fudbalskog giganta

Nakon Italije, usledio je novi izazov: Sjedinjene Američke Države. Zemlja domaćin Mundijala 1994. godine, ali sa fudbalskom kulturom koja je još uvek bila u povoju. Fudbalski savez SAD je želeo trenera koji može da „iscedi poslednju kap potencijala“ iz tima sastavljenog mahom od koledž igrača. Angažovan je na preporuku Franca Bekenbauera, a njegov autoritet osetio se odmah. Bez kompromisa je nametnuo disciplinu, tražeći od Aleksija Lalasa da se ošiša ili napusti kamp, i iz tima je odstranio nekoliko igrača koji su bili i članovi upravnog odbora saveza.

Kroz čak 91 prijateljsku utakmicu, gradio je tim i karakter. Na Svetskom prvenstvu, SAD su ostvarile prvu pobedu na Mundijalima još od 1950. godine, savladavši favorizovanu Kolumbiju sa 2:1, i prošle u nokaut fazu. Tamo ih je zaustavio budući šampion Brazil, pobedivši minimalnim rezultatom. Bora je postavio temelje za razvoj fudbala u Americi i pokretanje profesionalne MLS lige. Zbog svega toga, Alan Rotenberg, tadašnji predsednik saveza, prvi mu je dao nadimak „Čudotvorac“ (Miracle Worker).

Nigerija i Kina: Novi horizonti, stari recept

Njegov put ga je dalje vodio u Afriku i Aziju. Sa Nigerijom je na Mundijalu u Francuskoj 1998. godine ponovio uspeh. „Super orlovi“ su osvojili prvo mesto u grupi, ostvarivši nezaboravnu pobedu nad moćnom Španijom od 3:2. Tako je postao prvi i jedini trener u istoriji koji je četiri različite reprezentacije proveo kroz grupnu fazu Svetskog prvenstva.

Poslednji, peti uzastopni Mundijal, bio je sa Kinom 2002. godine. Iako jedini put nije uspeo da prođe grupu, Milutinović je u Kini stekao status nacionalnog heroja. Posle 44 godine čekanja, odveo je najmnogoljudniju zemlju sveta na njihovo prvo Svetsko prvenstvo. Navijači su ga popularno zvali „Milu“, a njegov uspeh smatra se jednim od najvećih trenutaka u istoriji kineskog sporta.

Karijera Bore Milutinovića je svedočanstvo da fudbal ne poznaje granice. Njegova sposobnost da se prilagodi različitim kulturama, da motiviše igrače različitih mentaliteta i da stvori pobedničku atmosferu gde god da se pojavi, čini ga jedinstvenom figurom. On je istinski fudbalski globtroter, čovek koji je svet video kao svoj teren i na njemu ostavio neizbrisiv trag. Njegov rekord možda jednog dana bude dostignut, ali priča o „Čudotvorcu“ ostaće jedinstvena.