Budimo u kontaktu
Freebet takmičenje

Sportski dvogled

Gde su sada “Srbi ludaci”?

Aleksandar Ostojic

Objavljeno

,

Pre šest godina Srbija je bila juniorski šampion Evrope u fudbalu (Foto: Starsport)

Neću sada o Krstajiću. Niti o reprezentaciji koju sastavlja i za koju je odgovoran. Ali hoću o dve druge reprezentacije, obe srpske, pomalo zaboravljene, uglavnom rasturene, od kojih je naš fudbal mogao imati neuporedivo veću korist.


U ponedeljak od 20:45 igraju Francuska – Island, a u kladionici MaxBet je kvota za igru x-1 3.85.


Nedavno sam izazvao nevericu i podsmeh mlađih kolega kad sam im rekao da su naši treneri nekad vodili Real Madrid, Barselonu, Atletiko Madrid (jedan čak sva tri ova kluba), Bajern… Ne pamte oni to, pa zato ne mogu ni da mi veruju. A kako bi tek reagovali sadašnji osamnaestogodišnjaci kad bi im neko rekao da je Srbija pre samo nekoliko godina bila prvak sveta i Evrope u fudbalu!? Možda neko ipak pamti…

“Srbi ludaci, evropski prvaci” – to je 1. avgusta 2013. pisalo na majici koju je obukao bek Slobodan Urošević pošto je Srbija postala juniorski šampion Evrope u fudbalu. Gde je danas Urošević? Eno ga u Partizanu, bori se za minute sa jednim od Nemanja Miletića, i A reprezentaciju nije video. Kao ni većina njegovih drugara iz tog šampionskog tima.

U sadašnjem Krstajićevoj ekipi ima šest igrača iz tog tima koji će biti zabeležen u istoriji našeg fudbala: Predrag Rajković (golman, rezerva Dmitroviću), Miloš Veljković (rezervni štoper), Mijat Gaćinović, Aleksandar Mitrović, Sergej Milinković Savić i Nemanja Maksimović. A verovali smo te 2013. da imamo tim koji će osvojiti seniorsko Prvenstvo Evrope… 2020.

Šta je sa ostalima?

Kapiten te reprezentacije Mirko Pavlovski odmah je iz OFK Beograda otišao u kiparski Apolon, kao prelaznu stanicu ka portugalskom Portu. Igrao je za Porto B, pa u Muskronu u Belgiji, ponovo u OFK Beogradu, u Splitu, a trenutno je u ekipi Varzim, koja se takmiči u drugoj portugalskoj ligi.

Pavlovski je još i ostavio kakav-takav trag u domaćem klupskom fudbalu, a njegov kolega Miloš Veljković baš nikakav. Ni sekund u našem prvenstvu, jer je rođen u Švajcarskoj i tamo počeo da igra fudbal. Sada je član Verdera i posle mnogo muka i peripetija konačno se izborio za mesto u prvom timu. Veljkovićev tandem na štoperskim pozicijama Aleksandar Filipović, koji je u finalnom meču sjajno čuvao danas čuvenog francuskog reprezentativca i svetskog prvaka Marsijala, posle Voždovca otišao je u inostranstvo. Sada je u BATE Borisovu, u Belorusiji.

Petar Golubović, Zvezdino dete, bio je čak i kapiten Tima sveta za dečake od 16 do 19 godina. U Zvezdi se nije izborio za mesto, prešao u OFK Beograd, a trenutno je u belgijskom Kortrijku. Iz OFK Beograda je otišao i drugi golman reprezentacije Stevan Čupić. U – Voždovac.

Jedan od najstandardnijih u našoj reprezentaciji, Nikola Antić, prešao je iz Rada u Vojvodinu, a ubrzo u Šahtjor iz Soligorska, gde je danas. Mnogo je obećavao i Dejan Meleg, bio član druge ekipe Ajaksa, došao je uZvezdu, a sada je na pozajmici u grčkom Levadijakosu..

Imao je OFK Beograd u to vreme zaista perspektivan tim, jedan od najboljih bio je Aleksandar Čavrić. Danas na fudbalskoj mapi nema ni OFK Beograda, ali ni Čavrića koji je član Slovana iz Bratislave. Još je dobro prošao, njegov kolega Milan Vojvodić je dres subotičkog Spartaka zamenio onim Poleta iz Nakova.

Ni od Uroša Đurđevića naš klupski fudbal nije video očekivanu korist, osim one jedne sjajne sezone u Partizanu. To ga je preporučilo Olimpijakosu, gde je tavorio, a sada je u dresu Sportinga iz Hihona. Sličan razvoj imao je i Ognjen Ožegović. Jedna sezona u Partizanu, a potom pozajmica ruskom Arsenalu iz Tule.

Andrija Luković je 2013. poređen sa Milinković Savićem. Ubrzo je izgubio dve sezone u drugom timu PSV Ajndhovena, sada je član Voždovca.

Čak ni selektor te ekipe Ljubinko Drulović nije napravio pristojniju karijeru od najvećeg dela svog tima. Bio je 2015. oko dva meseca trener Partizana, a onda se preselio u Uzbekistan, gde trenira njihovu mladu U19 reprezentaciju.

Evo i jednog najnovijeg poređenja: Sa Portugalijom sada igramo kvalifikacije za EURO 2020, a pobedili smo ih u dramatičnom polufinalu te 2013. Za njih su tada igrali Bernardo Silva, Gonzalo Guedes, Markos Lopez, Žoao Kansela, Bruno Varela, Karlos Mane, Elder Košta, Rikardo Ort…

A mi smo dve godine kasnije, 2015, na Novom Zelandu postali svetski prvaci u kategoriji do 20 godina. “Za tri godine ovaj tim može biti i seniorski prvak sveta”, govorilo se tada. Istina, nisu baš svi bili toliki optimisti, ali ko je mogao pretpostaviti da četiri godine kasnije iz tog tima imamo samo šest reprezentativaca? Reč je o petorici već pomenutih sa sadašnjeg Krstajićevog spiska, s tim što je Aleksandra Mitrovića na Novom Zelandu zamenio Andrija Živković. Ostali?

Golman Vanja Milinković Savić je sada u Askoliju, na pozajmici iz Torina. Treći golman (prvi je bio Rajković), Filip Manojlović je član grčkog Panionisa.

Bek Milan Gajić se nedavno vratio u Srbiju, iz Bordoa je došao u Crvenu zvezdu. Nemanja Antonov je bio na šestomesečnoj pozajmici u Partizanu, sada je u belgijskom Muskronu. Srđan Babić je došao u Zvezdu posle neuspele avanture u Real Sosijedadu,i bori se za mesto u prvom timu crveno-belih. Vukašin Jovanović je u Bordou, Miladin Stevanović u Čukaričkom, Radovan Pankov u niškom Radničkom, Saša Zdjelar u Partizanu, Marko Grujić na pozajmici u berlinskoj Herti…

Možda se neko seća i startnog centarfora Ivana Šaponjića. On je član B tima Benfike. Filip Janković je u španskoj Ekstramaduri, Stefan Ilić u Metalcu iz Gornjeg Milanovca…

Selektor svetskih prvaka Veljko Paunović nikad više nije dobio šansu u našoj zemlji, godinama trenira Čikago.

Poenta ovog mog podsećanja nije u kukanju nad mahom lošom srećom koja prati karijere većine svetskih i evropskih prvaka. Ne, stvar je u tome da skoro niko od njih nije bitno, neki čak uopšte, doprineo kvalitetu fudbala u Srbiji. Otišli su prerano, neki čim su napunili 18 godina, i snašao se – kako ko. A zamislite samo na šta bi ličila naša liga i naši klubovi da su ovi momci ostali još dve-tri godine u Srbiji? Garantujem da bi se skoro svaki od njih mogao prodati za deset i više miliona evra, da bi otišli u velike klubove u kojima bi odmah igrali, da bi sada imali petnaestak reprezentativaca koji bi bili kičma tima koji bi se borio za sam svetski vrh već na Svetskom prvenstvu 2022. Da su ostali još dve-tri sezone ostavili bi iza sebe punije stadione i novu generaciju gladnu da dostigne svetske prvake sa Novog Zelanda.

Eh, da su ostali… Ali, kad skoro svakodnevno čitamo kolike cifre opraštaju naši fudbaleri svojim klubovima prilikom odlaska u inostranstvo, a to su nekad višemesečne, a nekad višegodišnje plate, jasno je i zašto nisu ostali. Prihvatali su prvu ponudu, relativno male klubove i mali, ali siguran novac, a nama je ostalo da se sećamo one majice na kojoj je pisalo “Srbi ludaci, evropski prvaci”.

2 Komentara

2 Comments

  1. hoces_sokic

    hoces_sokic

    24.03.2019. at 20:06

    Nekad bilo, sad se pripoveda

  2. cp3

    cp3

    24.03.2019. at 21:16

    Mnogi od njih su napravili karijere na kojima bi im se moglo pozavideti. Mitrović, Rajković, Sergej… Svakako ne mogu svi biti toliko uspešni i popularni…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.

U fokusu