Pre nego što je njegov glas postao sinonim za stadion u Humskoj, Ljuba Perić je Partizan živeo – rečima. Kao novinar „Partizanovog vesnika“, učio je zanat i oblikovao pogled na sport i klub u vremenu kada se „parni valjak“ nije samo pratio, već razumeo. Ljubav prema crno-belima dodatno je brusio uz Duška Radovića, od koga je naučio da Partizan nije samo rezultat, već stav, karakter i način razmišljanja. Radović je govorio da se Partizan voli ne zato što pobeđuje, već zato što je svoj – i upravo tom idejom Ljuba Perić već pola veka stoji iza mikrofona. I to ne kao običan spiker, već kao glas kluba, čovek koji je najavljivao generacije igrača, dočekivao trenere, tešio u porazima i radovao se zajedno sa tribinama. Njegov glas nije pratio istoriju Partizana – on je njen deo. Ovo je priča o legendarnom spikeru.
Kada se osvrnete unazad, da li pamtite trenutak kad je Partizan prestao da bude samo klub i postao deo vašeg života?
– Davno je to bilo. Deo života mi je postao još u detinjstvu kad sam sa ocem dolazio na stadion. To je period čuvenih „Partizanovih beba“ i utakmice Kupa šampiona. Zanimljivo je da sam ih kasnije skoro sve poznavao, a sa Vladicom Kovačevićem sam se intenzivno družio poslednjih godina njegovog života. Partizan je odavno deo moje porodice, a član sam Sportskog društva Partizan još od davne 1962. godine. Sa šest godina sam postao član Plivačkog kluba Partizan, dogurao sam i do omladinske reprezentacije. Sa 16 godina sam prestao da plivam, a iste te godine počeo sam da se bavim novinarstvom. Šta mislite gde? Naravno u „Partizanovom vesniku“. Kako sam došao tu? Saznao sam gde je redakcija i došao. Sekretar je bila najbolja odbojkašica svih vremena Milica Stojadinović i ona me je prihvatila. Bio sam tu sedam, osam godina kao honorarni saradnik. Tu sam mnogo naučio o novinarstvu družeći se sa Duškom Radovićem, Miletom Kosom, Slobom Novakovićem… To su bili znalci. Počeo sam kasnije da radim na radiju, emisiju „Partizan na talasima Studija B“. Morao bih tu da pohvalim i legendu novinarstva, a to je Peca Petrović. Radio sam i kao sekretar Vaterpolo kluba Partizan. Ova godina biće puna jubileja za mene. Pre tačno 50 godina sam upoznao jednu malu plavu i sa njom sam evo pola veka. Zatim, biće 50 godina kako sam ovde na stadionu, sa malim prekidima, ali 50 godina kad sam stupio u radio ložu kao spiker.
Kako je izgledao vaš put do mesta spikera na stadionu Partizana?
– To je bilo najviše vezano za novinarstvo. Mića Jakovljević je video da ja imam sklonosti ka novinarstvu, a radio sam i na radiju. Prethodni spiker je prestao da radi i Mića me je pitao da li bih ja probao da radim utakmicu. Rekao sam mu: „Šta imam da probam? To nije problem. Treba li i da se navija preko mikrofona?“ Tako sam postao oficijelni spiker i to zvanje mi se urezalo za sva vremena. Verujte mi da se ne sećam prve utakmice. Pokušavao sam godinama da se setim. To je bila godina kad smo uzeli titulu. To je bila sezona posle one kad smo uzeli titulu golom Bjekovića u Ljubljani. Do 2004. godine, dok se nisam vratio iz Grčke, radio sam isključivo iz radio lože. To je druga loža od juga i to je moja loža.
IMAM UTAKMICA BLIZU NIKICE KLINČARSKOG
Znate li bar otprilike broj utakmica na kojima ste bili spiker na stadionu?
– Uf mnogo, eto 50 godina. Moram da odbijem 11 godina dok sam bio u Grčkoj. Međutim, tada sam dolazio i radio sve derbije i evropske utakmice. Neka bude da imam utakmica blizu Nikice Klinčarskog (smeh).
Da li ste ikada razmišljali o odgovornosti koju imate kada uzmete mikrofon u ruke?
– Jesam, to je veoma odgovoran posao. Ljudi misle da je to neodgovorno, uzmete mikrofon i pričate. Nije to baš tako. Ranije sam uvek pred utakmicu dolazio bar sat vremena, dok proverim da li je sve namešteno. Međutim, vremenom je to postalo sve rutinski.
Da li se dešavalo da vas tokom neke utakmice ponesu emocije?
– Bila je jedna kad nisam uspeo da ostanem profesionalan. To je bila utakmica sa Artmedijom 2004. godine. Ta utakmica nas sve boli i danas. Malo je takvih utakmica kojih se rado sećam, bez obzira na ishod. To i Kvins Park Rendžers. Protiv Artmedije sam se stavio u ulogu navijača i poveo navijanje. Naši navijači su fenomenalni, ali kada krene neke žuta minuta oni stanu i čekaju da se nešto pojavi. Tada sam ja shvatio da moram da ih podignem na noge. Tako sada tešim i ove klince, ne mogu da vam objasnim kako je bilo kada su ispali iz Evrope.
Kakav odnos imate sa sadašnjom generacijom predvođenom velikim brojem mladih igrača?
– Ne sećam se da je ranije bilo ovakve generacije. U tim je ušlo mnogo naše dece koja osećaju klub i grb. Deca su fenomenalna! Ovo mi je jedna od dražih generacija. Tu je s njima i Bibars Natho, on je pravi kapiten. To je čovek koji mora da ostane u klubu dok je živ. Verujem u projekat kluba koji su pokrenuli novi čelnici. Tu je Danko Lazović kojeg obožavam. On je veliki „grobar“, znam ga od malena. Verujem u ovu generaciju. Imam preporuku za sve njih, nemojte da žurite i odete rano iz kluba. Što duže ostanete ovde, bićete bolji. Emociju, osećaj i ovu lepotu nigde neće naći. Za sve ostalo ima vremena. Najmanje tri, četiri godine morali bi ostati ovde.
MARKO, MARKO, MARKO!
Bili ste svedoci i mnogih velikih trenerskih era. Koja je na vas ostavila najupečatljiviji utisak?
– Marko, Marko, Marko! Naravno, moram da kažem i Sale Stanojević, da ne trošim reči o Tumbi… U vreme kada je Tumbaković bio tu radio sam od gore iz lože, pa nisam bio uz njega. Tako jednom prilikom ovde u klubu Ivica Kralj nije znao ko sam, a kada je čuo moje ime odmah je skočio i rekao: Ljuba Perić? Pa slušam vaš glas godinama, a ne znam kako izgledate. Imam anegdotu i kada je Gordan Petrić došao za trenera i rekao mi da bi bilo najbolje da sedim s njim na klupi jer sam više utakmica odradio od njega. Da se vratimo na trenere, Ivica Osim, Zoki Miladinović, Biće Mladinić… U njihovo vreme je radila naša bašta i to su bili doživljaji dok smo sedeli s njima i slušali koliko su oni znali o fudbalu. Svi treneri Partizana su zaista fenomenalni ljudi, sve ih volim i to su sve naša deca.
Ko vas je impresionirao od protivničkih igrača?
– Moram da ispričam anegdotu iz 2003. godine i utakmice sa Real Madridom. Oni su iz svlačionice jedan po jedan na pet do šest minuta. Objasnili su mi da je to zato što nekome od igrača nešto može da se dogodi, ali ne i dvojici. Vodio sam mog sina Bokija na utakmicu i posle sam ga odveo da se slika sa fudbalerima Reala. Prvi nailazi Zidan, staje odmah i slikam ih. Dolazi sledeći Roberto Karlos, pa ostali. Zatim dolazi i Bekam. Krećem da ih slikam, ali aparat u tom trenutku neće da slika. Gledam Bekama, Boki mi govori: „Ćale, molim te me slikaj“. I nekako uspevam da otkočim aparat i slikam ih, a Bekam je sve to strpljivo sačekao. Doživljaj su bili i treninzi tih velikih ekipa koje smo gledali veče pred utakmicu.
Recite nam još neku anegdotu koja vam je ostala urezana u sećanju.
– Sećam se jednog derbija protiv Zvezde. Vodili smo, a ja sam bio na svojoj poziciji pored terena. Lopta izlazi u aut i ode ka meni, naravno da mogu da je uhvatim, ali ja raširim noge, pustim je i lopta ode skroz do tribina. Za njom je trčao Marko Pantelić i kada sam je pustio, on me gurnuo. Kaže: „Daj mi loptu“, a ja mu odgovorim: „Zašto bih tebi dao loptu?“. Na to sve još namignem klincu koji je skupljao lopte i kažem mu da ne žuri. Imam zanimljivu priču i sa Duškom Radovićem. Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Hamburga i Borota je primio neki čudan gol. Dule je samo zakolutao očima i onesvestio se. Svi smo skočili, Milica ga je išamarala i on je došao sebi. Otvorio je oči i rekao: „Kakva budala“.
Koju rečenicu niste imali priliku da izgovorite na stadionu Partizana?
– Ušli smo dva puta u Ligu šampiona, a nismo proslavili ovde jer je oba puta bilo u gostima. Voleo sam da kažem posle evropskih utakmica „Idemo dalje“. Najžalije mi je što nismo uspeli protiv Artmedije da uđemo u Ligu šampiona na našem stadionu. Bilo je možda najlepše protiv Kvins Park Rendžersa, tada sam pročitao za kraj utakmice još jednom ceo sastav Partizana, sve te momke koji su uspeli da prođu dalje.
MANCE JE MNOGO VOLEO FUDBAL
Da li ste se družili sa tom čuvenom generacijom koja je ostala upamćena po Draganu Manceu?
– Najviše sam se družio upravo s tom generacijom. Sa Zvonkom Živkovićem, Vargom, Klinčarskim, sa Manceom… On je bio pravi Zemunac. Toliko je voleo fudbal. Uživao je dajući golove. Posle svake utakmice sam želeo da mu priđem i kažem da nastavi tako. Evo i sada govorim tako ovoj deci u Partizanu. Mance je bio strašan momak i mnogo smo teško podneli svi to što mu se dogodilo.
U jednom kratkom periodu nije vas bilo u Partizanu, šta se tad tačno dogodilo?
– Bilo je to godinu i po dana. Od marta 2023. do oktobra 2024. godine. To mi je izuzetno teško palo. Nisam došao u sukob sa Partizanom. To je bila netolerantna odluka tadašnjih čelnika kluba ka meni, koji sam deo ovoga kluba. To znači da su se poneli ka mnogima tako. U tom periodu mi se stalno vraćalo sve ono što sam proživeo ovde, sve ono što sam uradio za Partizan. Mene je pozvao jedan čovek i rekao da su oni tako odlučili. Veoma sam se obradovao kada su se vratili ljudi u klub i na stadion. Kada sam na toj prvoj utakmici video Saleta Ilića, pa zatim Novicu Veličkovića. Zanemeo sam kada sam video Danka Lazovića. Taj meč sa Čukaričkim mi je jedan od najlepših dana u Partizanu. Dočekali su me ovde kao da nikada nisam ni odlazio. Zatim kada sam izašao na teren, dobio sam ovacije sa tribina kao da se pojavio Moca Vukotić. Mojim povratkom i ovom energijom sam vratio sve ono za čim sam patio u tom periodu.
Koliko još godina planirate da budete spiker Partizana?
– Razmišljam nekada o tome. Koji će to dan biti kada više neću izaći na stadion i objaviti sastav ekipa. Meni je najlepši trenutak kada krenem da čitam dobrodošlicu na stadion koja mi je ista evo 50 godina.
Da li bi vam lakše palo kada bi vas vaš sin Bojan nasledio na tom mestu?
– To bi mi bilo najbezbolnije. Što se mene tiče, to može da se dogodi sutra. On voli Partizan možda i više od mene. I odradio je nekoliko utakmica kada sam bio sprečen. Verovatno da Bojan to radi i bolje od mene, ali šta ćemo kada ljudi više vole moj glas nego njegov (smeh). On to radi na drugačiji način. Voli da kaže da priznaje da sam od njega jedino popularniji na stadionu – kroz osmeh nam priča Ljuba Perić.
NEKA ME PAMTE PO: „GOL, GOL, GOL“
Po čemu biste voleli da vas pamte navijači?
– Po tome što sam veliki navijač Partizana, što toliko volim Partizan i što je Partizan sastavni deo moje porodice. Dao sam ljubav Partizanu, neka me pamte i po onome: „Gol, gol, gol“.
Šta biste poručili Partizanu u ovoj novoj godini?
– Partizane, volimo te, svi mi navijači. Želimo ti još uspešniju godinu nego što je bila ova. Za sve Partizanove članove poruka je da se bore za sveti grb, navijače i da imaju u vidu da su crno-bela boja i grb Partizana nešto sveto. Duško Radović je rekao da se za sve navija, a Partizan voli – zaključio je Ljuba Perić u razgovoru za naš portal.