Priznajem, nisam selektor, nisam skaut i nisam čovek koji će iz jedne utakmice izvući 37 taktičkih zaključaka.

Ali posle pobede Hrvatske nad Slovenijom (2:1) ostao sam sa utiskom koji je potpuno suprotan od onoga što sam čitao narednog jutra.

Dok su jedni pisali o problemima, drugi o sporosti, treći o „senatorima“ koji više ne mogu da iznesu veliki turnir, meni je sve to delovalo kao jedna velika dimna zavesa.

Ne kažem da je Hrvatska odigrala savršenu utakmicu.

Naprotiv.

Napravili su grešku koja ih je koštala gola. Dalić je posle meča otvoreno pričao o problemima. Slovenci su imali svoje šanse. Ni rezultat sam po sebi nije bio spektakularan.

Ali postoji jedna stvar koju statistika ne može uvek da izmeri, a koju Hrvatska već godinama poseduje.

Damar.

Taj osećaj da utakmica nije gotova čak ni kada stvari krenu po zlu.

Jer šta se zapravo dogodilo u Varaždinu?

Hrvatska je imala 67 odsto poseda lopte.

Uputila je 19 udaraca ka golu.

Izvela osam kornera.

Kontrolisala ritam praktično tokom čitavog meča.

A onda je u 83. minutu primila gol koji je izgledao kao savršen recept za nervozu pred Mundijal.

I baš tada sam najviše obratio pažnju.

Nije bilo spuštenih glava.

Nije bilo paničnih ispucavanja.

Nije bilo onog osećaja da se ekipa raspada.

Naprotiv.

Kao da su tek tada uključili dodatnu brzinu.

U narednih desetak minuta lopta se gotovo nije selila iz slovenačke zone, pritisak je rastao iz napada u napad, a nagrada je stigla u 93. minutu kada je Mario Pašalić doneo pobedu.

Možda će neko reći da preterujem i da je u pitanju samo pripremna utakmica.

Možda.

Ali upravo su pripremne utakmice mesto gde se vide stvari koje ne staju u statistiku.

A meni je najzanimljivije bilo nešto drugo.

Dalić je tokom meča izvukao Modrića, Perišića, Kovačića, Kramarića i još nekoliko igrača koji godinama predstavljaju kičmu reprezentacije.

Drugim rečima, u završnici nisu bili samo oni zbog kojih svi automatski pomisle na Hrvatsku.

Na terenu je bila mešavina iskustva i novih lica.

I upravo je takva postava uspela da se vrati nakon šoka i iščupa pobedu.

Zbog toga mi je zanimljiva i Dalićeva izjava da ne može „do kraja u boj sa svojim senatorima“.

Mislim da on to zna bolje od bilo koga.

Ali mislim i da Hrvatska već neko vreme pokušava da pronađe sledeću generaciju, a da pritom ne izgubi ono po čemu je postala prepoznatljiva.

A to nije posed lopte.

Nije ni taktika.

Nisu čak ni medalje.

To je sposobnost da ostane živa onda kada je mnogi već otpišu.

Možda će se ispostaviti da grešim.

Možda će Englezi biti u pravu.

Možda će Dalićeve sumnje biti opravdane.

Ali ako me je istorija nečemu naučila, onda je to da Hrvatsku nikada ne bih otpisivao na osnovu pripremne utakmice.

Posebno ne one u kojoj je još jednom pokazala da zna kako da odgovori kada stvari krenu po zlu.