Ispovest Dembe Seka: Izučio sam Kuran sa deset godina, bog želi da Partizan osvoji titulu!

(Od izveštača MaxBet Sporta iz Antalije)
Kad je stigao u Humsku, navijači Partizana su mislili da su dobili ono što vole. Brzinu, dribling, prodor i driblinge u situaciji jedan na jedan. I nije bio loš početak za Dembu Seka u Beogradu. Zatim je usledio period u kom nije igrao najbolje, a u intervjuu za MaxBet Sport Senegalac je obećao da će i uprava i navijači crno-belih do kraja sezone da vide pravog Seka.

Krilni napadač lidera iz Humske otkrio je da je u rekordnom roku izučio Kuran, da je fudbaler postao gledajući Kristijana Ronalda i da je ubeđen da bog želi da Partizan bude šampion.

Za početak, postoje različite informacije o mestu vašeg rođenja? Gde ste rođeni?

– Moj rodni grad je Pikin. Nije Ziginkor kako piše na internetu. Ovo je u potpuno drugi deo zemlje. Moj grad je blizu prestonice, udaljen je pola sata kolima.

Kakav je bio život u rodnom mestu?

– Nije bilo lako, teško je. Imao sam majku i oca, koji su imali posao. A mnogi moji prijatelji nisu imali takvu situaciju. Nisu imali šta da jedu, šta da piju, ali ja sam zahvalan bogu što je moja porodica bila dobro i što je pomagala mojim prijateljima koji nisu imali novca. Nije bilo sjajno, ali je bilo OK.

OTAC ŽIVI U ITALIJI 40 GODINA

Koliko ste imali godina kad je otac otišao u Italiju?

– Moj otac je otišao da radi u Italiju pre nego što sam se rodio i pre nego što se moja sestra, koja je starija, rodila. On živi u Italiji 40 godina. On se vraćao, upoznao moju majku, ostajao je po mesec ili dva kod kuće i išao da radi. To je normalno u Senegalu, da otac ode od kuće u potrazi za boljim poslom. Moja majka nije imala problem s tim. U Africi je normalno da žena ode u rodni grad svog supruga, a grad u kom je rođen moj otac bio je užasan. Nisu imali ništa, nisu imali struje, vode, sve je bilo u mraku. Majka je živela tamo.

Kad ste se pridužili ocu?

– Imao sam 14 godina kad sam se pridružio ocu u Italiji. Da budem iskren, bio sam u Africi i plan moje porodice je bio da idem u školu. Da učim našu svetu knjgu – Kuran. Otišao sam sa sedam godina i bio sam odvojen od porodice. Završio sam sve za tri godine. Onda sam se vratio, ali rekao sam im da više ne volim školu. Bio sam poznat zbog svega toga. Televizije su dolazile da prave priloge o meni jer sam toliko mlad završio učenje Kurana i mnogo ljudi u Senegalu me zna po tome.

Fudbal je oduvek bio san?

– Nije to bio san. Nisam razmišljao o tome. Samo sam rekao roditeljima da ne želim više da živim ovako. Fudbal sam igrao jednom nedeljno kao klinac. I videlo se da imam nešto drugačije u odnosu na drugare. Teško je igrati fudbal u Senegalu. Ali, uživao sam u tome sa prijateljima. A onda sam u Italiji odlučio da ću biti fudbaler. Odlučio sam da ću postati fudbaler dok sam gledao Kristijana Ronalda.

Da li je bilo saveta da ostanete u školi, da možda nastavite sa teologijom?

– Mnogo ljudi mi je govorilo da bi trebalo da se posvetim školi. Familiji sam rekao da ću brzo da završim Kuran, kad sam se čuo sa njima, obećao sam im to. Posle toga sam tražio da igram fudbal. Možda sam i zbog toga tako brzo završio.

Gde ste igrali najbolji fudbal?

– Možda u Spalu. Bio sam srećan. Igrao sam sa svim svojim prijateljima. Nisam razmišljao ni o čemu. Bio sam mlad. Imao sam 18, 19 godina. Samo sam igrao fudbal. Nisam imao ugovor, imao sam stipendiju. Čista sreća i zadovoljstvo.

Odigrali ste jedan meč za reprezentaciju. Dovoljno za ponos?

– To je luda priča. Pre nego što ću da se priključim Senegalu, zove me Italija. Iste nedelje. Hteli su da igram za U21 selekciju Italije jer je moj otac imao italijanski pasoš. Rekli su mi da mogu da igram i za U19 i da postanem reprezentativac Italije. U to vreme sam igrao dobro. Familija je rekla da sam iz Senegala i da moram da igram za Senegala. Međutim, ja u Senegalu ne znam mnogo ljudi. Tamo mo je porodica i najbolji prijatelj, ali sam imao život u Italiji. I razmišljao sam u Italiji, ali sam poslušao porodicu.

Šta vam najviše nedostaje iz Senegala?

– Kako su ljudi srećni. Kako plešu. Nemaju ništa, zaista, verujte mi. Nemaju šta da jedu. Ali igraju, srećni su. I kažu: „U redu, nešto će da se da se desi“. I verujte mi, svakog dana se nešto desi. I to je ludo. Ponekad mi to stvarno nedostaje. U mom gradu sam moćniji od predsednika. Tako se osećam. Srećan sam.

Kako je izgledao poziv Partizana?

– Menadžer me zvao, bio sam na odmoru, tek sam završio sezonu. Glava mi je bila umorna. Hteo sam da budem sa porodicom. Rekao mi je da moram da idem odmah. Znao sam da je Partizan veliki klub, ali rekao sam mu: „Tek sam završio sezonu, znaš li kako je bila naporna sezona. Ne mogu da idem nigde sad“. Objasnio mi je da je to velika prilika, da je to najbolji klub u Srbiji. Gledao sam dosta snimaka sa utakmica. Pričao sam sa Srđanom Blagojevićem, bio je iskren i pristao sam.

MILOŠEVIĆ ME ZOVE ĐEMBA-ĐEMBA

Mnogi Afrikanci su se proslavili u Partizanu, neki poznati igrači sa vašeg kontinenta su igrali u Humskoj.

– Neki me ovde zovu Đemba-Đemba. Golman Marko Milošević me tako zove svaki put kad me vidi. Pitao sam ga ko je Đemba-Đemba, rekao mi je da vidim i video sam. I naravno, Umar Sadik. Igrao je u Italiji, u Romi i Peruđi, znam ga. Mnogi kažu da ličimo, ali igramo potpuno drugačije. Ali razumem, obojica smo visoki.

Šta ste očekivali od Beograda?

– Kad sam bio u Italiji, ljudi nisu dobro govorili o Srbiji, verujte mi. Kad su mi rekli za Partizan, setio sam se da su mi mnogi ljudi rekli da je Srbija opasna zemlja. I ovo i ono… Mislio sam da idem negde gde neću videti ništa. Ali, kad sam došao u Beograd, bilo je veoma lepo. Grad je veliki, sve je novo. Vidim veličinu grada i sviđa mi se. Prvi utisak se nije promenio.

Kako ste zadovoljni učinkom u dresu Partizana?

– Nisam očekivao ništa kad sam došao. Ali normalno je da navijači očekuju. Igrao sam neke utakmice, govorili su: „Kako ovde nije dao gol“. Čak mi je i moj otac to govorio. A znam i sam to. I znam da nikad neću biti kao Joca Milošević. Nisam taj tip igrača. Nikad neću biti strelac, ali moram da postižem više golova i da više asistiram. I uradiću to sigurno.

Mogu li navijači da očekuju boljeg Dembu Seka?

– Sigurno. I moraju. Radio sam mnogo. Prvi put sad prolazim pripreme. Poslednja dva, tri meseca sam stalno igrao povređen. Dođem kući i sve me boli posle utakmice. Sada se osećam bolje. I moram više da radim i činim to, i biću bolji u narednih pet, šest meseci.

Imate li omiljeno jelo ili restoran u Beogradu?

– Ne znam da kuvam. Svakog dana idem u isti restoran u Galeriji. Idem tamo da večeram svakog dana, ako ne večeram u Teleoptiku. Ne znam ništa o kuvanju, možda bi trebalo da nađem devojku koja bi kuvala za mene.

Kako vam se sviđaju žene u Srbiji?

– A… Nemam komentar. Nemam komentar! Ali, moram da kažem da sam dobijao poruke pre dolaska u Beograd da će ljudi da dođu da me posete i da se uvere u lepote Beograda.

Kako vidite projekat Partizana sa mladim igračima?

– Velika prilika za mlade igrače. Mogu da kažu da Partizan ne igra Evropu, ali Partizan je i dalje veliki klub. Ljudi dolaze da gledaju Partizan, skauti dolaze da gledaju Partizan. Velika, velika prilika za mlade momke. Da sam na njihovom mestu, da sam u akademiji celog života, umro bih da budem deo prvog tima. I momci imaju karakter, imaju kvalitet, igraju dobro. Dobro je i za njih i za klub.

PARTIZANU NISAM DAO DOVOLJNO

Kakva su očekivanja od naredne polusezone?

– Sve sada zavisi od mene. Znaju u klubu da imam neki kvalitet, to su videli. Ali nisu videli dovoljno. Moram više. Znam i sam to, ne mora niko da mi kaže. I oni to znaju. Partizan mi je dao priliku, nigde nisam igrao ovako često kao ovde. Nikad nigde nisam igrao šest utakmica zaredom, sad moram da im pokažem da vredim.

Da li se, suštinski, borite za ugovor jer Partizan može da vas otkupi od Torina?

– Ne razmišljam tako. Želim da pokažem ko sam. Znam sad koliko golova želim da postignem, neću ti reći, ali imam to na umu. I želim da pokažem sebi da mogu. Ne zbog kluba, ne zbog ugovora. Imam 24 godine, mogu da se snađem u fudbalu.

Može li Partizan da ostane prvi i prekine dominaciju Crvene zvezde?

– Da budem iskren, musliman sam i verujem da bog želi da nam ovo da. I ovo je sjajna prilika. I bog želi da Partizan osvoji ovo prvenstvo. Nikad se nije desilo da Zvezda izgubi ovoliko utakmica. Takođe, moramo i mi to da želimo. Da pobeđujemo utakmice. Možemo da ih pobedimo i na njihovom stadionu. Biće veoma teško, ali možemo mi to.

Ko od saigrača vas uvek nasmeje?

– Ugi. Ugrešić. Kad sam došao, on mi se prvi obratio. Kad imamo pauze, čujemo se. Vanja Dragojević je tu, takođe. I mladi Stefan Petrović.