Ponovo je bio „vatrogasac“ u Humskoj. Identično kao pre godinu dana, Marko Jovanović je posle smene prvog trenera seo na klupu Partizana. Ovoga puta predvodio je ekipu na dve utakmice i u obe bio uspešan. Dok čekamo na naslednika Srđana Blagojevića, mladi fudbalski stručnjak je u razgovoru za MaxBet Sport pričao o deci koju je prošle godine gurnuo u vatru, edukaciji kod Marka Nikolića, Veljku Paunoviću, Željku Obradoviću, ambicijama u nastavku trenerske karijere, ali i mnogim drugim temama.

Odlično ste odradili posao u obe utakmice koje ste vodili kao prvi trener Partizana. Kakav je vaš komentar vezan za Javor i Novi Pazar? 

– Došlo je iznenada. Nismo očekivali da ćemo da ostvarimo dva teška poraza i to u nezgodno vreme. Otišao je trener Srđan Blagojević i Đorđije Ćetković i ja smo preuzeli ekipu. Cilj mi je bio da igračima vratim energiju i da ponovo veruju u sebe, jer su to deca. Pre svega da im vratim strast koju su imali i samopouzdanje koje su imali. Sada kada pogledam te dve utakmice, deluje da sam uspeo. U Ivanjici smo gubili na poluvremenu, ali sam kod njih video da možemo do pobede. Podigli smo se mentalno i fizički to nam je mnogo značilo i u meču sa Novim Pazarom. Normalno da je i tu bilo mnogo uspona i padova, ali smo slavili i na tom meču. Neke stvari koje smo uvežbavali uspeli su da urade na terenu. Bilo je to veliko iskustvo za mene i mnogo sam srećan zbog dve pobede. Moram da spomene Đorđija Ćetkovića, Lazara Tomića, Nemanju Jovšića, Mišu Filipovića i Stefana Petrovića, koji su zajedno sa mnom učestvovali u ovome – rekao je Jovanović na početku intervjua za naš portal.

VRATIO SAM IGRAČIMA STRAST I ENERGIJU

Koja je razlika sada u odnosu na prošlu godinu kada ste preuzeli ekipu?

– Velika je razlika. To je tada za mene bio poptuni šok. Tek sam bio 11 meseci pomoćni trener i nije bilo lako. Sada sam ušao sa iskustvom i znao sam na koji način da priđem igračima i da im pomognem. Najteže je kada preuzmete ekipu sa dva teška poraza. Najveći problem je psiha, pogotovo što su u pitanju mladi momci. Trebalo ih je i ubediti da njihov kvalitet nije nestao preko noći. Imao sam iskustvo od pre godinu dana koje mi je mnogo pomoglo i znao sam kako da reagujem. Pre svega mislim na razgovore sa igračima, bez obzira na to da li pogrešili ili ne. Bilo je potrebno vratiti im strast i emociju koji su navijači letos prepoznali i zbog toga punili stadion. Naravno, najveća razlika je ta što sam sada imao iskustvo od tih pet utakmica iz prošle sezone. 

Pre godinu dana ste ubacili u prvi tim neke igrače koji su sada nosioci ovog Partizana. Kako gledate na njihov razvoj?

– Prvo sam dao šansu prošle godine Ognjenu Ugrešiću i Dimitriju Jankoviću. Pre svega Ogi je igrao sjajno, pogotovo letos u Evropi. Obavio sam nekoliko razgovora s njim pre utakmice u Ivanjici. Rekao sam mu da sme da pogreši i 100 dodavanja, ali da ga neću menjati. Jedino što ću da mu zamerim jeste ukoliko se ne bude borio i ukoliko od njega ne vidim želju strast. On mi je to sjajno vratio asistencijama i golom. Kada se vratim na Ogija od pre godinu dana, to je bio stidljiviji Ogi koji je tada protiv Spartaka u Subotici šutirao nekoliko puta nerezonski preko gola. Sada su ti momci mnogo zreliji, radili su odlično sa Srđanom Blagojevićem. Oni i dalje jesu deca, ali moraju da shvate da je došlo vreme da budu muškarci i zreliji. Kada sledeći put dođe trenutak da dođe do pada zbog njihovih godina, znaće kako da reaguju. 

PARTIZAN POZNAJEM U DUŠU

U Partizanu ste skoro ceo život. Kako je to uticalo na vas kao ličnost, igrača i trenera? 

– Prošao sam sve mlađe kategorije. Igrao u dva mandata. Sada sam trener. Partizan poznajem u dušu, mogu i da predvidim neke situacije. Mnogo sam se plašio utakmice protiv Čukaričkog. Znam kako je to ovde. Partizan ne prašta i ovde je uvek veliki pritisak. Meni je odrastanje u Partizanu mnogo pomoglo da danas shvatim situaciju u klubu i da znam šta je ekipi potrebno da uradi da bi pobedila ove dve utakmice. Moj životni put je vezan za Partizan i to mi je značilo u svakom smislu. 

Možete li da nam uporedite tri vaša perioda u Partizanu? Prva dva kao igrač i ovaj treći kao trener.

– Kada sam krenuo stasavao sam uz iskusnije igrače poput Krstajića, Đorđevića, Gavrančića… Bilo je tu nas mlađih iz omladinske škole i svi smo imali ozbiljan karakter, lepo se družili i voleli klub. To je period dobrih rezultata i trofeja, pa je nama mladima bilo i psihički lakše da igramo. U mom drugom mandatu u Humskoj koji je trajao šest meseci Zvezda je dominirala sa Miodragom Božovićem na klupi. Uspeli smo tada da osvojim Kup, mogu da kažem zahvaljujući mom golu u finalu. Kada sam se vratio u klub tada sam već čovek i želeo sam mnogo da pomognem, bio sam uzbuđeniji tada nego kada sam debitovao kao mlad. Bila je to teška sezona za mene zbog povrede koju sam vukao celu sezonu. I dolazimo do povratka u klub u potpuno novoj situaciji i ulozi. Došao sam ovde zahvaljujući Igoru Duljaju. On me nije poznavao, ali je tražio takvu jednu ličnost. Nismo uspeli te sezone da uzmemo titulu iako smo imali prednost. Posle toga saradnja sa Stanojevićem, Savom Miloševićem i onda taj period kada sam ja preuzeo ekipu. Deluje da mi je Partizan suđen. Ne znam da li je iko doživeo da preuzme Partizan posle samo 11 meseci rada kao trener. Sada sam tu sa ovom mladom ekipom i s njom baš uživam, vidim sebe u njima zbog ljubavi i poštovanja ka grbu koji nose. 

PODRŠKA NAVIJAČA OBAVEZUJE

Koliko vam znači podrška navijača i crno-bele javnosti? 

– Mnogo mi znači. Sada kada sam bio u Areni protiv Monaka doživeo sam neke lepe stvari sa navijačima. Oni su prvi i poslednji bastion kluba. Trener i igrači se menjaju, a oni su uvek tu. Zato mi je bitno njihovo mišljenje. Ako iko ima pravo na kritiku, to su oni. POMogu da misle da sam bio dobar ili loš kao igrač, ili sada kao trener. Međutim, oni vide koliko volim Partizan. Videli ste na utakmicama ovog leta koliko ih je bilo. To me obavezuje da budem pošten, da radim naporno i učinim sve što je do mene da Partizanu bude bolje. Mi ne možemo bez navijača i moj najtužniji deo bio je kada sam vodio utakmicu pred praznim tribinama.

Željko Obradović je izjavio da zbog Partizana nema ni „p“ od privatnog života. Kako to izgleda kod vas? 

– Isto tako. Ne mogu ni da zamislim kako je tek Željku. Kod mene se svodi na trening, zatim ručak na Teleoptiku. Kasnije kod kuće analiza treninga i protivnika. Mnogi drugari se i s pravom ljute što nemam vremena za druženje, ali ovome moraš biti posvećen da bi bio uspešan. Čak i ukoliko nemam mnogo obaveza oko ekipe tih dana, uvek volim da pogledam nešto novo o fudbalu da se usavršim. Da vidim kako treneri na evropskom nivou razmišljaju. Trenerski posao je mnogo zahtevan. Ako ja ovako provodim dane, ne mogu ni da zamislim kako je najvećem od svih nas. 

ABDUMALIK IGRAČ ZA BUDUĆNOST

Prošle godine ste pružili priliku velikom broju debitanata. Sada je priliku da zaigra dobio mladi Nigerijac Mohamed Abdumalik. 

– Povreda Marija Jurčevića napravila nam je problem sa levim bekom. U Ivanjici je igrao Mateja Milovanović, ali i on ima problema sa povredom i igra pod injekcijama. Abdumalik je došao letos i pokazao neverovatnu energiju, brzinu, odličnu levu nogi i u jednom trenutku sam mojim saradnicima rekao da probamo s njim na beku. Kod njih je bilo razumljive skeptike jer je njemu to bila prva seniorska utakmica u životu. On je opravdao moja očekivanja i verujem da on u budućnosti može da bude prva opcija za Partizan. Nemam problem da dam mladom igraču prednost u odnosu na starijeg. 

Sarađivali ste sa mnogim trenerima, kako kao igrač, tako i sad kao pomoćnik u Partizanu. Ko je na vas ostavio poseban utisak?

– Igor Duljaj je na mene ostavio utisak autoriteta, čoveka koji zna da igračima pruži ono što im treba. Taj igrač mu uvek vrati na terenu, kao na primer sa Saldanjom. Takođe, od njega sam video šta je hrabrost. Bila je hrabrost i što je mene pozvao u stručni štab, zatim je dao šansu i Mihajlu Iliću koji je prodat za pet miliona evra. Kod Saleta Stanojevića je posvećenost. On je u fudbalu 24 časa. Ima veliku energiju, voli intizeitet. Stanojević o svemu vodi računa. Od Sava Miloševića sam naučio kakav odnos sa igračima treba da bude. Od Srđana Blagojevića o stvarima koje traže u Evropi, kako ekipa da vam igra lepo, mnogo toga o metodologiji. Moram da budem iskren i da kažem da je ipak Marko Nikolić „ful paket“. U smislu odnos sa igračima, posvećenost fudbalu, odnos sa pomoćnicima, igrači su ga svi voleli i ostao je u kontaktu. Zna kako da balansira sa upravom kluba. Ono što je najvažnije to je da je čovek trofej. Lepa je bila igra u CSKA. Dovoljno govori o njemu je to gde god da je bio na sve ovo dolazio je i trofej.

U Teleoptiku vam je trener bio Blagoje Paunović. U kakvom sećanju vam je ostao?

– Jedan od mojih omiljenih trenera je Blagoje Paunović. Od njega sam naučio da se nikada ne odustaje. Bio je neverovatan čovek i uvek pun podrške. Nikada neću zaboraviti koliko sam plakao na njegovoj sahrani, bio je ljudina od čoveka. Bio je neverovatan autoritet i stalno je govorio idemo „mic po mic“. Imao je i ogromnu ljubav ka Partizanu. Mnogo smo ga se plašili. Imam usađen karakter, a Blagoje mi ga je podigao na još viši nivo. Od njega sam otišao u prvi tim kod Miroslava Đukića. 

ZBOG VELJKA ĆU PONOVO SA RADOŠĆU DA PRATIM REPREZENTACIJU

Njegov sin Veljko je pre nekoliko dana postao selektor reprezentacije. Bio je vaš saigrač u Partizanu. Šta očekujete od njega na klupi „orlova“?

– Veljko mi je bio saigrač, zvali smo ga „Amigo“. On je jedan intelektualac, govori nekoliko jezika. Takav je bio i kao igrač, uvek je davao savete nama mlađima. Imali smo odličan odnos dok smo bili u timu. Iskreno, očekivao sam da će ostati u Španiji. Znam da je izuzetno posvećen, ima odličan stručni štab i živi za fudbal. On je najbolje rešenje za našu reprezentaciju. Želim mu svu sreću ovog sveta i verujem da će mnogo da unapredi mnoge igrače. Ne treba ga odmah opterećivati uspehom, ali znam da će da napravi stabilnost, a on je sjajan u tome. Ima autoritet koji je važan za naše igrače. Sada ću sa radošću da pratim reprezentacija zbog njega. 

Vaša generacija ’88 je sada ponovo u Partizanu. Pored vas, tu su još Miralem Sulejmani, Nenad Marinković i Ivan Radovanović. 

– Jeste, ponovo smo svi tu zajedno. Zanimljivo je i to da su nam kancelarije u istom hodniku. Kada imamo vremena uvek pričamo o fudbalu, što o omladincima do prvog tima. Savetujem je sa svima njima oko nekih stvari. Često se prisećamo i trentaka dok smo igrali zajedno. Mi smo uvek bili prvaci od pionira do omladinaca. Nas je tadašnji direktor Nenad Bjeković proglasio jednom od najtalentovanijih generacija u istoriji Partizana. Pored nas tu su još bili i Milan Karišik, Ivan Obradović, Miloš Bosančić, Aleksandar Lazevski… Pogledajte koliko je tu igrača na kraju završilo u prvom timu. Mi smo jedne godine osvojili i kadetsku i omladinsku ligu. 

JEDNOG DANA DA BUDEM PRVI TRENER PARTIZANA

Imate li postavljene ciljeve u trenerskoj karijeri? 

– Želim da idem polako. Da nastavim da se usavršavam i završavam PRO licencu. Voleo bih da odem kod nekog trenera na zapad da gledam njegove treninge. Naravno da mi je želja da budem u Partizanu, a jednog dana da postanem prvi trener ekipe. Ne bih imao ništa protiv ni da pre toga možda preuzmem neku mlađu generaciju gde bih stekao iskustvo. Želim da nastavim putem kojim sam krenuo

Koji vam je omiljeni trenutak iz fudbalske, a koji iz trenerske karijere? 

– Iz fudbalske karijere mi je Anderleht, revanš u Briselu i ulazak u Ligu šampiona. Što se tiče trenerske karijere, to je bila pobeda protiv Radničkog u Nišu u poslednjem kolu jesenjeg dela prošle sezone. 

Šta za vas znači Partizan? 

– Sve, život! To znaju svi koji me poznaju. To nije dodvoravanje navijačima. To sam ja. Idem da gledam košarku, uvek ću da se vraćam na JNA. Meni je Partizan dao sve u životu, najmanje što mogu jeste da sam tu i kada je dobro i loše. Ako nekada ne budem tu, uvek ću drhtati, nervirati te i radovati pobedama. Nikada ne mogu da zaboravim ni podršku koju su klub i navijači davali kada sam imao bolest. Uvek sam i kao igrač davao sve od sebe, kao i sada kao trener – zaključio je Marko Jovanović za MaxBet Sport.