Završena je ovosezonska priča Crvene zvezde u Evroligi. Da je moglo, možda i moralo bolje – jeste. Ali, ispalo je tako kako je završeno. Za čelne ljude kluba i navijače, prerano. Kada se sve sabere – realno.

Priča je zaključena tamo gde je naslućena posle ligaškog dela, u Barseloni. Valjda je tako Gospodin slučaj želeo da postavi stvari.

Mogla je Zvezda, rekosmo i morala bolje, i pored silnih problema u uvodu sezone. Čekao se povratak Bolomboja, u međuvremenu se povredio Rivero, spoljna linija je ostala slabija za Ajzeju Kenana, ubrzo se ozbiljno razboleo Tajson Karter, projektovan za prvog šutera ekipe.

Iznuđena rešenja

Stigli su Donatas Motiejunas i Džered Batler. Budimo pošteni, kao iznuđena rešenja. Prvi kao 35-godišnjak, drugi kao „mačka u džaku“ kada je Evropa u pitanju. Uostalom, Saša Obradović je nekoliko puta rekao da mu je potrebno vremena da se navikne na ovdašnja pravila i stil košarke.

Saša Obradović nije birao ovaj tim, a to je za trenera nešto najgore. Birao ga je Janis Sferopulos, smenjen posle uvodnih poraza od Armanija i Bajerna, potom i od Zadra, koji je odredio put ekipe kroz ABA ligu. Niz je prekinuo dotadašnji pomoćnik Tomislav Tomović, i to na gostovanju Fenerbahčeu.

Zamišljena kao atletski jaka, Zvezda je to i bila. Do trenutka kada je oslabila, na svim poljima.

Dok se to nije desilo, košarkaši Crvene zvezde su oživeli omiljeni ovdašnji sport zvani – euforija, ili žargonski rečeno „loženje“. Znani i neznani su se oglašavali o dometima crveno-belih, najviše su dosezali do fajnal fora, najhrabriji i do finala.

Sve je bila optička varka. Zvezda nije imala osnovne resurse za viši domet od ovog koji ju je doveo do 10. mesta i meča u Barseloni, a potencijalnog u Atini ili Monaku.

Propuštene „meč lopte“

Crvena zvezda je mnogo pre kraja ligaškog dela imala „meč lopte“ za plasman među šest. Vezane utakmice u Beogradu sa Bajernom i Makabijem. Obe je izgubila, pokazavši ne baš zanemarive psihološke mane koje su je, videlo se na kraju, koštale oproštaja. Protiv Makabija je junak želeo da ispadne Džordan Nvora. Iako je imao bolja rešenja, krenuo je na „flouter“ i promašio. Još dva pokušaja posle odbitaka nisu završila u obruču.

Duel sa Bajernom nije ni vredan pomena. Tada je postajalo jasno da se Zvezda muči, da je TOP 6 nemoguća misija. I to protiv ekipe koja ništa nije imala šta da traži u borbi za doigravanje.

Treća „meč lopta“ bila je najteža – večiti derbi. Neshvatljivo je da je Partizan, odavno otpisan kada je i najava doigravanja u pitanju, u meč ušao sa daleko više energije u odnosu na tim koji konkuriše (tada još) za prvih šest. Uloge su bile potpuno zamenjene, ali je Zvezda već nedeljama bila prilično izgubljena u vremenu i prostoru. Derbi je to samo potvrdio.

Kodi dao koliko je mogao, ali nije on „taj“

Vratimo se na izbor ekipe. Zvezda tokom sezone ima jednog krštenog plejmejkera, Kodija Milera-Mekintajera. Istini za volju, Amerikanac sa bugarskim pasošem je idealan za „bek ap“ pleja. Prinuđen da bude gazda na terenu, blistao je, ali i grešio. Više puta je podsetio na staru srpsku izreku o kravi i mleku. Nepouzdan u šutu za tri, posebno za dva sa poludistance, sve se svodilo na njegove ulaze. Neki su dali rezultat, mnogo njih nije.

Zamena mu je uglavnom bio Jago dos Santos, koji je otpušten, pa vraćen. Znak nesnalaženja ljudi koji se nešto pitaju. Potom i Stefan Miljenović.

Elem, Kodi je vukao koliko je mogao, često i po više od 30 minuta na terenu. Prvi je asistent Evrolige, ali među „vodećima“ i po izgubljenim loptama. Dve samo u prva dva minuta u Blaugrani, a četiri za poluvreme. Logično, jer je lopta najviše u njegovim rukama.

Nelogično, jer je u više utakmica prečesto driblao po 20 i kusur sekundi, bez naznake rešenja. Dešavalo se to u delu sezone kada se očigledno umorio i kada je Zvezda postala negledljiv tim.

Naravno, nije Kodi ni najmanje kriv za ovakav epilog. Nisu ni Čima Moneke, Nvora, Nikola Kalinić čija uloga je u ključnom delu sezone ostala nejasna. Jasno je da Kalinić odrađuje ogroman, „nevidljiv“ posao, ali mora da zabrine podatak da na poslednjih osam utakmica, računajući i ovu u Barseloni, nije ubacio više od pet poena.

Posebno ne bi trebalo preterano kriviti Džereda Batlera. Navikavao se na evropsku košarku, činio naivne greške, ali i umeo da zablista. Onom trojkom na gostovanju Baskoniji, za produžetak, usledila je pobeda, dao je ipak samo „veštačko disanje“.

Ovo je razlog pada

Mora da zabrine i podatak da je Zvezda „vodeća“ u Evroligi po broju izgubljenih lopti. Samo u osnovnom delu ih je imala 530, ili čak 14 po utakmici. Previše za ekipu koja se nada visokom dometu.

Na meti kritika je bio, jeste i biće Saša Obradović. Imao je zatečen tim, ubrzo i zatečenu situaciju. Pokušavao je, delom i uspeo da navikne Batlera na evropsku košarku. Pokušavao je da vrati Kartera u takmičarski ritam. Međutim, njegov izbor rotacije i izmene igrača u trenucima kada se „zapale“ ostaće predmet rasprave.

Biće mnogo prostora za analizu igre u odbrani koja u ključnim utakmicama nije ni postojala. Primera radi, Vil Klajburn, odavno dokazana zvezda takmičenja, pušten je da u jednom trenutku, samo u prvoj četvrtini, za tri poena šutira 6-6.

Prečesto je ostavljana „livada“ u reketu, posebno kada se odlučivalo tokom osnovnog dela lige. Zvezda je u ranim fazama sebe osudila da juri rezultat. Ponekad je uspevala, ponekad i nije…

Potpuni psihološki pad oličen je u Kataloniji. Bila je to utakmica sezone, koju je Zvezda izgubila u prvoj četvrtini. Da se ne lažemo, nije ovo bio sastav za visok domet u Evropi. Da li će to da bude u ABA ligi, manja je briga. Mada, na Malom Kalemegdanu postaje ozbiljna. Gde će, kud će…

Biće vremena za raspravu među čelnicima kluba koji je imao budžet od oko 20 miliona evra, sličan prošlogodišnjem, kako je rekao predsednik Željko Drčelić. Imaće vremena i navijači.

Nadali su se odlasku u Atinu. Delovala je tako blizu, a ostala je predaleko.