„Ovako nešto se, mislim, ne doživljava dva puta.“ Tim rečima je Milica Mandić 11. avgusta 2012. pokušala da opiše ono što joj se upravo dogodilo u Londonu. Imala je samo 20 godina, oko vrata olimpijsko zlato i mesto u istoriji srpskog sporta. Nije mogla da zna da će devet godina kasnije upravo ona na najlepši mogući način „demantovati“ sopstvenu rečenicu.
Tačno 14 godina prošlo je od dana kad je Srbija dobila svoju prvu olimpijsku šampionku od osamostaljenja.
Mandićeva je 11. avgusta 2012. u finalu Olimpijskih igara u Londonu savladala Francuskinju An-Karolin Graf rezultatom 9:7 i osvojila zlato u tekvondou, u kategoriji preko 67 kilograma.
Bio je to trenutak koji je promenio njenu karijeru, ali i mesto tekvondoa na sportskoj mapi Srbije.
Četiri pobede za istoriju
Milica do najvećeg uspeha nije stigla slučajno. Tog dana je na olimpijskom borilištu ostvarila četiri pobede.
Najpre je bila ubedljiva protiv Talitige Kroli iz Samoe – 16:2. Potom je u četvrtfinalu savladala iskusnu Meksikanku Mariju del Rosario Espinosu sa 6:4, a u polufinalu Anastasiju Barišnikovu iz Rusije rezultatom 11:3.
Ostala je još jedna prepreka.
Sa druge strane bila je Francuskinja An-Karolin Graf, a borba za zlato donela je i najveću dramu. Mandićeva je pobedila 9:7 i sa samo 20 godina stigla na olimpijski tron.
Neposredno posle finala ni sama nije uspevala da pronađe prave reči za ono što je upravo uradila.
– To je bilo nešto najneverovatnije. U momentu nisam verovala da sam pobedila. Stvarno neprevaziđen osećaj. Ovako nešto se, mislim, ne doživljava dva puta – rekla je tada Mandićeva.
Ispostaviće se da ipak može.
London joj je promenio život
Koliko je taj 11. avgust bio važan najbolje je godinama kasnije objasnila upravo Milica.
Ona je 2020, osam godina posle londonskog zlata, priznala da sećanja vremenom mogu da izblede, ali ne i emocija koju je tada doživela.
– Za mene to nikada neće biti zaboravljeno. To je poseban dan – rekla je tada Mandićeva, uz objašnjenje da je javnost London doživela kao početak njene karijere, iako je za nju predstavljao nastavak dugogodišnjeg rada i trenutak koji ju je lansirao u centar pažnje.
Do Londona je tekvondo za veliki deo sportske javnosti u Srbiji bio daleko od sportova koji su svakodnevno punili naslovne strane. Posle njenog zlata stvari više nisu bile iste.
Mandićeva je postala jedno od najprepoznatljivijih lica srpskog olimpijskog sporta, dok je tekvondo u godinama koje su usledile Srbiji doneo još velikih rezultata i olimpijskih medalja.
Rio je pokazao koliko je teško ostati na vrhu
Četiri godine kasnije Milica je u Rio de Žaneiro stigla kao olimpijska šampionka i branilac titule.
Ovoga puta nije bilo medalje.
U četvrtfinalu kategorije preko 67 kilograma zaustavila ju je Britanka Bjanka Vokden rezultatom 5:0. Mandićeva posle eliminacije nije tražila opravdanja. Priznala je da nije uspela da sprovede taktiku na način na koji je želela i da njen nastup nije bio na nivou koji je očekivala.
Bio je to veliki udarac za šampionku koja je četiri godine ranije osvojila sve, ali njena olimpijska priča tu nije bila završena.
Naprotiv.
Devet godina kasnije – „demantovala“ je samu sebe
Kada su zbog pandemije Olimpijske igre u Tokiju pomerene sa 2020. na 2021. godinu, od čudesne londonske večeri prošlo je gotovo devet godina.
Milica više nije bila 20-godišnja devojka koja je prvi put stigla na najveću sportsku scenu. U Japan je došla kao iskusna šampionka, iza koje su bili i najveći uspesi i teški porazi.
A onda je ponovila ono za šta je nekada mislila da se ne doživljava dva puta.
Mandićeva je u Tokiju ostvarila četiri pobede u kategoriji preko 67 kilograma i ponovo se popela na najviši stepenik olimpijskog postolja.
Devet godina posle Londona ponovo je bila olimpijska šampionka.
Tim uspehom postala je prva sportistkinja Srbije koja je osvojila dve pojedinačne zlatne medalje na Olimpijskim igrama.
Rečenica izgovorena u euforiji londonske večeri tako je dobila sasvim drugačije značenje.