Deset godina na istoj klupi danas zvuči gotovo neverovatno.

U vremenu kad treneri često ne dočekaju ni kraj polusezone, Miodrag Đorđević Đole upravo započinje jubilarnu desetu sezonu na klupi FK Sloga iz Leskovca. Za srpski fudbal, naviknut na česte smene i kratkoročna rešenja, to je prava retkost.

Ipak, u razgovoru za MaxBet Sport jubilej nije bio glavna tema. Mnogo više od sopstvenog puta, Đorđević je govorio o tome zašto veruje da srpski fudbal danas stvara manje kvalitetnih igrača nego ranije, zbog čega trenerima treba dati više vremena i zašto smatra da se najveći problemi javljaju mnogo pre nego što mladi fudbaleri stignu do seniorskog nivoa.

Deset godina poverenja

Đorđević kaže da tajna dugog ostanka nije nikakva formula, već odnos koji je godinama gradio sa ljudima u klubu.

Kao bivši kapiten Sloge, u klub se vratio kad je prolazio kroz jedan od najtežih perioda, sa željom da pomogne. Tokom deset godina vodio ga je kroz borbu za opstanak, ispadanja, povratke i plasman u Srpsku ligu, ali ističe da nikada nije imao osećaj da mu uprava ne veruje.

– Imam veliki kredit kod ljudi u klubu, ali nije samo to. Drže me rezultati, velika posvećenost i danonoćni rad. Za svih ovih deset godina samo jednom sam ponudio ostavku, kad smo imali loše rezultate. Ljudi iz kluba nisu hteli ni da čuju da odem, jer su znali u kakvim smo uslovima radili – kaže Đorđević.

Posebno ističe jednu stvar bez koje, kako kaže, ne bi mogao da radi.

– Nikada mi se niko nije umešao u sastavljanje tima. Da mi neko kaže ko mora da igra, odmah bih otišao.

„Treneru treba vreme“

U vremenu kada se treneri menjaju posle nekoliko kola, Đorđević smatra da se od njih često očekuje nemoguće.

– Trener za mesec ili dva ne može ništa. Potrebno je vreme. Možete da dovedete najbolje igrače na svetu, ali ne možete preko noći da napravite ekipu.

Po njegovom mišljenju, novac jeste važan, ali nije presudan.

– Real Madrid je imao Galaktikose, pa nije odmah osvajao trofeje. Najvažnije je napraviti atmosferu. Ja najviše radim upravo na tome.

Ta atmosfera, dodaje, počinje od svlačionice.

– Ne dovodim 25 igrača pa da pola njih bude nezadovoljno. Dovedem onoliko koliko mogu da koristim, a ostalo su mladi igrači koji čekaju svoju šansu. Tako svi znaju svoju ulogu.

Licenca ne bi smela da bude luksuz

Iako iza sebe ima deset godina rada u seniorskom fudbalu, Đorđević i dalje nema mogućnost da napravi naredni korak u trenerskom usavršavanju. Razlog nije nedostatak želje, već novac.

Kaže da se prijavljivao za viši nivo licenciranja, ali da je cena previsoka za trenera koji radi u srpskom niželigaškom fudbalu.

– Prijavio sam se, zvali su me iz Fudbalskog saveza, ali iskreno da vam kažem, meni se to ne isplati. Moja plata je skromna. Da dam pet hiljada evra, ja to ne mogu da vratim ni za pet godina.

Umesto toga, smatra da bi sistem mogao da pronađe način da pomogne trenerima koji rezultatima pokažu da zaslužuju priliku.

– Ja bih svake godine predložio jednog najperspektivnijeg ili najuspešnijeg trenera iz svakog grada i da mu grad plati licencu. To bi bilo pravo ulaganje u kadar i motivacija da ljudi ostanu u ovom poslu.

„Roditelji su najveći problem“

Na pitanje šta vidi kao najveći problem srpskog fudbala, nije dugo razmišljao.

– Roditelji su najveći problem. Sa decom je lako.

Đorđević smatra da današnja deca prerano ulaze u organizovani sport i da zbog toga vrlo brzo izgube želju za igrom.

– Mi smo počinjali da treniramo u petom ili šestom razredu. Danas deca kreću sa pet godina. Dođe do prezasićenja. Željni su svega kada počnu, a danas se previše rano ulazi u ozbiljan trening.

Posebno kritikuje sve veći broj privatnih škola fudbala.

– Danas ih ima na svakom koraku. Bitno je da se plati članarina. Da li će neko nešto naučiti, to više nije ni najvažnije. Kvalitet se tako razvodni.

Po njegovom mišljenju, upravo zbog toga danas ima manje vrhunskih igrača nego ranije.

– Nekada se znalo gde idu najbolji. Danas je sve rasuto. Zato je kvalitet mnogo manji nego pre.

Fotografija iz Vrbasa zbunila celu svlačionicu Liverpula: Kerkez je svima morao nešto da objašnjava

„Svom sinu sam rekao da nije za fudbal“

Najbolje objašnjenje svoje filozofije dao je kroz primer iz sopstvene porodice.

Đorđević kaže da nikada nije želeo da pravi razliku između svog deteta i ostalih igrača.

– Svom sinu sam rekao da nije za fudbal. Rekao sam mu da se bavi sportom rekreativno, da uči školu i da nije rođen za to.

Upravo zbog toga, kaže, nikada nije popuštao ni pod pritiscima drugih roditelja.

Uvek na gol više

Iako vodi srpskoligaša, Đorđević ne krije kakav fudbal voli.

– Moj uzor je Barselona. Volim napadački fudbal. Mi se nikada ne branimo i nikada ne igramo niski blok. Uvek idemo na gol više.

Kaže da je tokom svih ovih godina tako formirao i ekipu.

– Moji igrači praktično ne znaju da se brane. Zvuči čudno, ali tako je. To je način na koji želim da igramo.

Emocije koje ostaju

Na pitanje koji trenutak za deset godina nikada neće zaboraviti, nije izdvojio najveću pobedu niti plasman u viši rang.

Najviše pamti rođendan koji su mu igrači priredili pred jednu od najvažnijih utakmica sezone.

Doneli su mu tortu neposredno pred meč, a zatim, kako kaže, odigrali možda i najbolju utakmicu otkako je trener Sloge.

– Dali su 150 odsto svojih mogućnosti. Taj dan nikada neću zaboraviti.

I dok porodica priželjkuje da jednog dana bude više kod kuće, Đorđević za sada ne razmišlja o odlasku iz fudbala.