Čovek koji je 30 godina stvarao istoriju Partizana – a nikad nije bio u kadru

(Od izveštača MaxBet Sporta iz Antalije)
U Partizanu postoje igrači, treneri i trofeji o kojima se govori. Međutim, postoje i ljudi bez kojih se ne može ispričati istorija kluba. To su ljudi koji nisu bili u prvom planu, ali su uvek bili tu – na svakom putovanju, svakoj utakmici, u svakom trenutku kada se Partizan branio, gradio i trajao. Jedan od njih je oficijalni fotograf kluba iz Humske Miroslav Toša Todorović.

Više od tri decenije sa fotoaparatom u ruci, kao tihi svedok i čuvar vremena, beležio je sve ono što često ne stane u zapisnike i statistiku. Njegove fotografije nisu samo slike, to su sećanja, dokumenti i emocije jednog kluba. Poput Ljube Perića, glasa koji je obeležio generacije, Toša pripada onoj posebnoj vrsti ljudi „koji su Partizan živeli“.

Njegov doprinos prepoznat je i kroz najviša priznanja – Majsku nagradu, kao i Nagradu za životno delo – ali i kroz poštovanje koje uživa među igračima, trenerima i navijačima.

Uživajte u razgovoru o životu uz Partizan. O putu, strpljenju, vernosti i ljubavi koja traje decenijama. Ovo je priča o legendarnom čika Toši, kako ga u njegovom klubu od milošte zovu.

Čika Tošo, recite nam kako je krenula vaša ljubav prema sportu?

– Sport je moj život. Od trenutka kako sam prohodao lopta i fudbal su mi život. U međuvremenu sam zavoleo sve ostale sportove. Kao đak sam bio reprezentativac škole i u drugim sportovima. Sportska mi je porodica, pokojni otac i stric su igrali fudbal, brat mi je bio zapaženi košarkaš u Nišu i okolini. Deca su mi u sportu, pogotovo mlađa ćerka Ana koja je sada na doktorskim studijama na DIF-u. I ja sam kao učitelj propagirao sport đacima. U životu nema ništa bez zdrave porodice, supruga Slađana je na vreme shvatila prirodu mog posla. Starija ćerka Tijana je uspešni biznismen i trenirala je odbojku u mlađim kategorijama. 

Bili ste i profesionalni fudbaler. Možete li nam reći nešto o vašoj fudbalskoj karijeri?

– Nisam imao veliku karijeru, ali je moja, i ponosan sam na nju. Početak mi je bio u Napretku iz Aleksinca, zatim Boru iz Bora, pa Radničkom Novi Beograd, Grafičaru, BASK-u i PIM-u. Najlepše uspomene nosim sa Novog Beograda, zahvaljuči njima sam se zaposlio kao učitelj u školi.

Odakle ljubav prema fotografiji?

– Po završetku fudbalske karijere želeo sam da ostanem aktivan u fudbalu. Počeo sam da radim kao trener mlađih kategorija, ali kratko. Ljubav prema fotografiji je nastala zahvaljući listu „Tempo“ i fotografima Volteru Jadrešinu i Raci Kneževiću. Zbog njihovih lepih fotografija sam zavoleo sportsku fotografiju. Uzeo sam foto-aparat „Zenit“ i otišao do Radničkog da se vidim sa drugarima, poput Tumbakovića. Uzeo sam da slikam jedno poluvreme. Kasnije, jedna slika sa derbija objavljena je u Ilustrovanoj Politici, a onda i kao poster u „Tempu“. Tako je krenula saradnja sa te dve redakcije. To je objavio Jovan Antonijević, novinar „Ilustrovane Politike“, inače moj đački roditelj, njegova ćerka je bila moj đak. Njemu sam poklonio sliku sa derbija koju je on objavio bez mog znanja i pozvao čitaoce „Ilustrovane Politike“ na konkurs za najbolju amatersku fotografiju godine. Tu sliku je video urednik „Tempa“ i u sledećem broju je objavio kao poster. Tako su krenuli moji prvi fotografski koraci. Saradnja sa „Tempom“ trajala je nekih 15 godina.

OTKRIVAMO Partizan se opredelio za napadača i čekaće ga do kraja januara

SARADNJA SA PARTIZANOM SE UOZBILJILA DOLASKOM TUMBE

Kako je došlo do saradnje sa Partizanom?

– Krenuo sam sa „Partizanovim vesnikom“, sarađivao sam sa Radetom Šoškićem, inače dugogodišnjim članom uprave Partizana. Zatim, bili su tu Sloba Novaković, Mile Kos, Milica Stojadinović…Počeo sam saradnju s njima i tako krenuo da upoznajem ljude iz Partizana. Njima su trebale raznorazne fotografije i ja sam im davao za njihove potrebe. Prelomni trenutak i moja konkretna saradnja koja je prerasla skoro u posao je dolazak Ljubiše Tumbakovića na mesto trenera prvog tima. Dolaskom Tumbe 1992. godine se uozbiljila saradnja jer smo se nas dvojica znali privatno i igrali zajedno u Radničkom. Bio sam domaći pored njega i tada sam krenuo svakodnevno tu da radim šta treba. Pre toga sam neke tri, četiri godine sarađivao sa Partizanom. Pokojni Šandor Berec je fotograf koji je bio prisutan u klubu pre mene, pa sve do 2005. godine. Osnovali smo sajt 1997. godine zahvaljući Gaji i Voji Radojeviću, i punom parom krenuli sa radom za ponos „grobara“.

Kako je prelazak sa učiteljskog posla u foto-novinarstvo promenio vaš pogled na sport i život?

– Priča kreće dok sam još bio fudbaler Bora. Tamo sam bio jedan od najmlađih, ali najškolovaniji. Moj tata učitelj je tražio da se negde zaposlim i radim, a ne samo igram fudbal. FK Bor mi je izašao u susret pa su mi dali da honorarno radim kao novinar u listu „Borske novosti“. Pisao sam o svim sportskim događajima u Boru. Bilo je to o košarkašima, rukometašima, čuvenom Novici Pauljičiću bodibilderu… Kada sam završio fudbalsku karijeru i posvetio se sportskoj fotografiji, fotografije su išle zajedno sa tekstovima u „Ilustrovanoj Politici“. Veoma brzo sam prestao da pišem jer nisam mogao fizički sve da postignem, a na sve to sam radio i u školi sve vreme. Sportska fotografija je nešto što me je fasciniralo. Neverovatno koliko je bogata i neponovljiva. Možemo kolega i ja da slikamo isti detalj, ali ista fotografija ne može da bude.

POGODIO ME METAK U NOGU, A NOŽ MI PROLETEO TIK UZ GLAVU

Koliko je vaš posao odgovoran, a nekada možda i fizički opasan zbog dobrog kadra?

– Vaterpolisti su došli sa zlatnom medaljom na čuvenu terasu. Na dočeku, zarad boljeg ugla, popeo sam se na ogradu balkona. Slikao sam vaterpoliste i naslonio sam se na zvučnike, ali oni su bili samo postavljeni i krenuli su da se ljuljaju. Neko me je sa leđa uhvatio za ruku i sprečio da padnem dole na beton sa balkona. Samo sam pogledao dole i kad sam video koliko je visoko… Išao sam i na mačje staze. U Areni na derbiju u košarci, vatrogasci mi praznili sve iz džepova da ne bi nešto ispalo. Bilo je tu još mnogo situacija. Čuvam nož sa derbija i metak sa jedne druge utakmice. Metak me je pogodio u nogu, koji je bio ručno bačen sa istoka. Stavio sam u džep i odneo kući. Na derbiju 1993. godine ili 1994, Bata Mirković i Boda Drobnjak dobili su crvene kartone, pobili se na terenu. Pored tunela kod juga slikam kraj utakmice, Bata je istrčao i hteo ponovo da se raspravlja. I meni pored uha nešto proleti i zabode se u zemlju. Pogledam u travu, vidi se samo drška noža. Stavim i to u torbu. To isto čuvam. Koliko baklji, grudvi, topovskih udara je padalo oko mene. Jedne godine na pripremama sam doživeo povredu. Fudbaleri su imali šuterski trening i jedna lopta je otišla u plastenike. Ekonomi Dare i Rade su otišli po nju i krenuo sam da ih slikam jer su bili u blatu do kolena. U tom trenutku Bojan Ostojić je šutirao i pogodio me loptom u glavu, glava udara u aparat i rasekao sam arkadu. Sedam kopči mi je doktor Rosić u hotelu ušio na živo. Toliko dobro me je ušio da nije ostao ožiljak.

Kada ste shvatili da ste sve ove godine zapravo „čuvar klupske istorije“ kroz fotografije?

– Moj najveći ponos i privilegija su to što sam klupski fotograf FK Partizan. Privilegija, zadovoljstvo, sreća što sam tu gde jesam. Zatim, što sam imao čast i zadovoljstvo da mojim objektivom zabeležim mnoga velika imena koja moram sada redom i da nabrojim. Slikao sam Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Mustafu Hasanagića, Milutina Šoškića, Mocu Vukotića, Nikicu Klinčarskog, Predraga Mijatovića, Sašu Ilića, Danka Lazovića, Mladena Krstajića, Ivicu Kralja, Slavišu Jokanovića, Ljubišu Tumbakovića, Marka Nikolića, Stevana Jovetića, Miloša Jojića, Lazara Markovića, Nikolu Milenkovića, Strahinju Pavlovića, Dušana Vlahovića… Ne smem da posebno ne spomenem čuvenu generaciju Ćirić, Milošević, Nađ, Kežman, Đorđe Tomić, Đani Ćurčić… Zatim velikog Blagoja i njegovog sina Veljka Paunovića. Slikao sam sve njih pa do današnje generacije predvođene kapitenom Dragojevićem, Ugrešićem i ostalu plejadu veoma talentovanih momaka koji su budućnost Partizana. To je privilegija što sam sve te ljude upoznao, pod navodnicima se „družio“ i sarađivao. Moje vaspitavanje i poštovanje ka njihovim ličnostima i delu me je i održalo sve ove godine u klubu.

NAJDRAŽA FOTOGRAFIJA MI JE ĆIRKOVIĆEV PENAL

Koja fotografija vam je najdraža i zašto?

– To je Ćirkovićev penal u Njukaslu. Ironija je da sam godinu dana kasnije utakmicu protiv Artmedije i te čuvene slikao iza gola, a pored mene je stajao upravo Milivoje Ćirković. Gledali smo, slikali, navijali i vrištali…

Kako ste se koncentrisali da slikate taj detalj u Njukaslu?

– Slikao sam celu utakmicu, pa jedan produžetak, pa drugi produžetak. Zatim masiranje pred penale i odlučivanje ko će šutirati. U tom trenutku mi na aparatu piše da mi je gotova baterija. Šta sad da radim? Ako uđemo u Ligu šampiona ja neću imati slike… Isključio sam aparat, zatim ga palio samo za sliku. Uspem prvi penal da slikam i pritrčim jednom engleskom fotografu, on me ignoriše i radi svoj posao. Slikam zatim drugi penal, pa odem do sledećeg fotografa, ali i on isto. Bilo je tako i za treći penal i četvrti. I onda kada sam prišao poslednjem fotografu on mi je dao svoju bateriju. S njom sam slikao Milivoja kako daje penal, zatim slavlje i sve ostalo.

Da li postoji trenutak koji nikada niste želeli da fotografišete, ali ste ga ipak zabeležili?

– Slikao sam derbi sa smrtnim ishodom. Bilo je to kada je poginuo onaj dečko iz Opova. Meni je ta raketa preletela preko glave. Nažalost, taj dečko je preminuo… 

– Koliko vam znače Nagrada za životno delo i Majska nagrada koje ste dobili?

– Mnogo mi znače. Nadam se da je zasluženo (osmeh). Ponosam sam na te nagrade. To je nešto što obeležava moj radni vek, vaspitanje i kulturu. Moj sportski, vedri i optimističan pogled na život. Volim da gledam vedro na život, a to je sport i sportska fotografija.

DIVAC MI DONEO OPREMU IZ AMERIKE

Radili ste dugo i kao oficijalni fotograf KK Partizan, kakva iskustva nosite sa parketa?

– To je isti grb, samo ga razlikuje to što piše „košarkaški“. Veoma lepa iskustva, prijateljstva, druženja sa Paspaljem, Danilovićem, Đorđevićem, Divcem, Mićom Berićem, Duškom Vujoševićem, Željkom Obradovićem, Draganom Todorićem, Bogdanom Bogdanovićem, Novicom Veličkovićem… Prvi put sam kupio novu opremu 2003. godina, ona je stigla zahvaljući Vladu Divcu. On je to, svojom voljom da mi pomogne, doneo u Beograd iz Amerike. Tada je bio predsednik KK Partizan. Recimo, kad bi me god video Duda Ivković govorio mi je: „Tošo, šta si doš’o?“

Koliko velikih takmičenja ste slikali?

– Što se tiče fudbala bio sam na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, zatim 2000. u Belgiji i Holandiji na Evropskom prvenstvu, 2006. u Nemačkoj na Svetskom prvenstvu. Slikao sam utakmice Lige šampiona, Lige Evrope, taj čuveni Njukasl… Zatim Svetsko prvenstvo u košarci 1998. godine u Atini, Evropsko prvenstvo 2001. u Istanbulu, 2002. godine čuveni Indijanapolis. Doneo sam sva tri zlata. Bio sam još na dva Evropska, Stokholm 2003. i Beograd 2005. godine. Radio sam dva fajnal-fora sa Partizanom. Bilo je to Barselona 1998. i 2010. Pariz. Bila su tu Evropska i Svetska prvenstva u vaterpolu. Dugogodišnja honorarna saradnja koja mi je ostala u prijatnom sećanju je saradnja sa Odbojkaškim savezom Srbije, sa Boričićem, Ševom Miloševićem, Ćukom i Novicom Sarićem. Imao sam tu čast da slikam i Petrovića, Tanaskovića, braću Grbić, Miljkovića, Brđovića… Oni su postavili temelje srpske odbojke. Moram da dodam Kviska Vujevića, Gerića, braću Kovačević, Atanasijevića, Zorana Terzića, Maju Ognjenović. Zanimljivo je da sam Novaka Đokovića slikao kao nepoznatog klinca. Zatim sam ga slikao na svim dočecima, pa na Dejvis Kupu sve njih zajedno.

Slikali ste i oproštaj Vlada Divca u Sakramentu?

– Divac me je pozvao da dođem. Pozvao je mene i Peđu Sarića. Da li bi išli na oproštaj i da budemo njegovi gosti, pitao nas je. On i njegova supruga su jako angažovani u humanitarnim akcijama. Počastvovam sam da sam bio deo tog događaja. Prisustvovao sam utakmici Sakramento – Finiks. Lično sam upoznao, rukovao se i slikao Šakila O’Nila. Ogromna mi je čast što sam bio Divcu gost.

Koliko je teško bilo biti svedok teških trenutaka kluba, a istovremeno ostati objektivan kroz objektiv?

– Tu dolazi do izražaja moj profesionalizam. To uvek preovladava. Ja sam tu da odradim svoj posao. Emocije sputavam unutar organizma i srca. Moram da imam zabeležen momenat. Bilo je teških i lepih momenata. Najviše se sećam lepih momenata. Profesionalac si i nema tu šta dalje. Moraš da zabeležiš tuga jednog Brnovića kada je promašio penal ili Boje. Recimo, kada je Saša promašio protiv Reala. Slikao sam ga kako ga Kasiljas teši, a Saša je legao u mrežu od gola.

Koja anegdota sa putovanja ili utakmica najbolje opisuje duh Partizana?

– Dnjepar. Prvo, to je bila najveća zima u životu koju smo doživeli u fudbalu. Druga stvar, odličan rezultat i gol Mireta Radovića. Naravno, prolazak dalje. Treće, vraćamo se avionom i Vermezović ide po avionu i nazdravlja svima sa limenkom piva. Dolazi na red Radović, Vermez mu nazdravlja i poliva ga pivom po glavi.

SAZNAJEMO Partizan bacio oko na iskusnog špica iz Nemačke

ČUVAO SAM TAJNU ZEKI JOJIĆU

Trenutno se nalazimo na pripremama, koja anegdota sa pripremama vam je ostala urezana u pamćenje?

– Jedini sam znao, ali sam nekoliko dana čuvao tajnu da su pregovori u toku oko Borusije Dortmunda i menadžera Miloša Jojića. To niko iz Partizana nije znao, čak ni direktor Albert Nađ koji je bio sa nama. Meni se Zeka poverio jer je u mene imao poverenja. Kada je došlo do konačnog dogovora, plate, obeštećenja. U tom trenutku je on meni pričao, a Nađ dolazi iza leđa i pita ga da li je to tačno. Ta deca su me gledala kao fotografa i ja njih kao decu. Uvek sam ih bodrio da izdrže te napore i time se ponosim. Govorio sam šta znači profesionalizam i Partizan. Zeka u znak zahvalnosti što sam čuvao tajnu i znak poštovanja mi se revanširao i poklonio mi je skupoceni fotoaparat. On je jedan načitan dečko, lepo vaspitan, veliki sportista, profesionalac i zaljubljenik u Partizan. Mene je prihvatio da mu budem čovek od poverenja u klubu.

S kim od igrača i trenera ste nastavili da se družite i posle poslovne saradnje?

– Svi do jednog su mi dragi. Veliko mi je zadovoljstvo kada vidim bilo koga od njih, a još mi je draže kada vidim njihovo zadovoljstvo kada mene vide.

ZIDAN ME IMPRESIONIRAO, ALI GA JE DULJAJ VRHUNSKI SAČUVAO

Ko vas je od protivničkih igrača ili trenera očarao dok ste ga slikali na terenu?

– Slikao sam Lea Mesija, Kristijana Ronalda, slikao sam i Zubu Ronalda, Dejvida Bekama, Ronaldinja… Najveći utisak je ostavio Zinedin Zidan, ali igrački protiv Partizana nije pokazao mnogo zbog izvanredne partije Igora Duljaja. 

Kako mislite da će vas generacije navijača pamtiti?

– Navijači, igrači, treneri i ceo klub. Voleo bih da me pamte po mojoj ljubavi prema fotografiji, profesionalnosti, mom osmehu i komunikativnosti sa svima njima. Mislim da me po tome svi pamte. Po optimizmu pre svega. 

I za kraj, možete li da izaberete jednu fotografiju koja najbolje opisuje vaš rad u Partizanu u ove više od tri decenije?

– Ne bih mogao da izaberem jednu, ali bih vam dao da odjavite neke od mojih najlepših i najdražih slika. To sam u stvari ja u ovih trideset i nešto godina rada u Partizanu.