Slavi Pariz veliki podvig čete Luisa Enrikea – stigao do trećeg pehara elitnog takmičenja i stao uz Zidana i Gvardilu – slavi i drugu uzastopnu titulu Lige šampiona, a bogami i istinski ljubitelji fudbala (izuzev navijača Arsenala) slave pobedu fudbala. Način na koji je Arsenal, vođen Mikelom Artetom, pokušao da dođe do svog prvog „ušatog“ pehara jeste legitiman, ali je degutantan.
U prilog tome govori i statistika, koja pokazuje da nijedna ekipa nije imala manji posed lopte u finalima Lige šampiona od Arsenala sinoć (tek 24,7 odsto), otkako se ovaj parametar precizno meri, a ima tamo 23 godine.
Naime, za 120 minuta igre u Budimpešti Pari Sen Žermen je imao 809 kompletiranih dodavanja, naspram Arsenalovih 196. To što je finale podbacilo očekivanja, krivica je ekipe iz Londona, mada je bilo jasno da Arteta sigurno neće odustati od načina igre koji im je samo pre nekoliko dana doneo titulu u Premijer ligi posle više od dve decenije.
Arsenalov način legitiman, ali degutantan
Destruktivan način na koji su „Tobdžije“ planirale da pokore Evropu išao je u dobrom smeru sve do 65. minuta, kada je iz penala Usman Dembele doneo poravnanje. Do tada se igralo doslovno viktorije, londonski tim je stajao iza lopte, često u niskoj zoni i branio se vrlo disciplinovano, odolevajući jalovim naletima Parižana. Nekada se činilo kao da „Tobdžije“ imaju dva ili tri čoveka više, jer su se Francuzi ozbiljno mučili da pronađu i najmanju pukotinu u završnoj trećini terena, na kojoj su obitavali praktično sve vreme.
Na kraju je Kvarachelija uspeo da utekne Moskeri i omogući vlasniku Zlatne lopte da vrati Parižane u meč.
Ako se pogleda cela sezona, lepršava igra ekipe Luisa Enrikea, kao i put kojim su stigli do finala (u težem kosturu žreba francuski šampion izbacio je Njukasl, Čelsi i Bajern), pokazuju da trofej Lige šampiona zasluženo ide u „Grad svetlosti“.
Igra koju pariski tim prezentuje pod vođstvom španskog stratega jeste umetnost. A tako mora i biti kada, osim umetnika na klupi, imate i umetnike na terenu. Due, Vitinja, Kvarachelija, Dembele, Ruiz, Hakimi i Mendeš deluju kao skladan orkestar, u potpunosti potčinjen timskom uspehu. Upravo je to ono što je ranije nedostajalo PSŽ-u, čak i kada je raspolagao najvećim zvezdama.
I dok je tada većinska fudbalska javnost s dozom prezira gledala ka ekipi u koju je svake sezone pumpan novac iz Katara, sada se percepcija promenila. Otkako je tim preuzeo Luis Enrike, očistio ga od zvezda punih ega i formirao pravi kolektiv koji igra atomski fudbal i već dve sezone važi za najbolji na svetu, Parižanima moraju da skinu kapu i oni koji ih ne vole.
Dopadljivim, elegantnim fudbalom pune oko svakog neutralnog posmatrača, igraju uvek na gol više, napadaju organizovano, a i kada se brane, to ne izgleda destruktivno (primer je revanš protiv Bajerna).
Enrikeov trenerski pečat
Enrikeov trenerski pečat vidljiv je u automatizmima igre pariskog tima, u ponašanju igrača, u tome što toliko uporno i tvrdoglavo ponavljaju akcije bezbroj puta, pokušavaju da probiju parkirani autobus Arsenala. Sve dok trenutak inspiracije Hviče Kvarachelije nije naterao Moskeru da napravi penal.
Luis Enrike se upisao u veliko društvo: Jači je osećaj nego prošle godine
Na kraju je penal-rulet (mada se sve češće može čuti da penali više nisu lutrija) odlučio da pehar ponovo ode u Pariz. U grad u kojem se nalazi čuveni muzej Luvr sa Mona Lizom, remek-delom renesansnog umetnika Leonarda da Vinčija.
Za muzej Luvr je i igra Enrikeovih umetnika, koji su u gotovo identičnom sastavu počeli finale kao i prošle godine, kada su nadigrali Inter (jedina promena bila je na golu). Evropu su i drugu godinu zaredom bacili pod svoje noge, a kako igraju, malo ko sme da se opkladi da isti podvig neće ponoviti i naredne godine.