Uzburkao se bazen srpskog vaterpola prethodnih dana, kada je niz lančanih reakcija doveo do toga da trenutno vaterpolo reprezentacija Srbije nema selektora, a bogami ni igrače, budući da je bojkot proglasilo 11 igrača koji su zimus doneli zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu i po ko zna koji put zakačili srpsku trobojku na prečku gola.

„Sorovo pravilo“ samo kap koja je prelila čašu

Kap koja je prelila čašu i poslužila samo kao povod (ne i razlog) za celokupnu haotičnu situaciju bila je odluka novoimenovanog predsednika Vaterpolo saveza Srbije (VSS) Slobodana Sora da uvede novo pravilo: „Selektor ujedno ne može da bude i trener jednog od klubova“.

Slobodan Soro postao predsednik Vaterpolo saveza Srbije

Na taj način je, u prevodu, već sada bivšem selektoru Urošu Stevanoviću postavljen ultimatum — ili rad u Radničkom iz Kragujevca ili vođenje nacionalnog tima, na šta je Stevanović morao da odgovori sasvim rezonskim potezom — podnošenjem ostavke.

Možda se činilo da će na tome sve i da se završi, odnosno da će „Delfini“ dobiti novog selektora (nekoga ko će se posvetiti samo reprezentativnom radu) i da će se tako završiti kriza. No, to je bio samo početak, jer je čak 11 naših vaterpolista odlučilo da stane uz čoveka koji je bio kormilar uspeha, a istovremeno ne pređe preko Sorovih reči da je „njihov uspeh bio plod trenutne inspiracije“.

– Novi predsednik Saveza, Slobodan Soro, u više navrata je kroz svoje izjave pokušao da diskredituje i omalovaži sve naše uspehe poslednjih nekoliko godina. Naše zlatne medalje ni najmanje nisu bile odraz trenutne inspiracije, kao što to navodi Slobodan Soro, već godine velikih odricanja, treniranja, zajedništva i borbe – naveli su vaterpolisti, između ostalog, u opširnom saopštenju za javnost.

Vaterpolisti se oglasili pismom: Dok je Soro na čelu saveza, ne igramo za reprezentaciju!

Dakle, poručili su jasno „ili mi ili Soro“, a epilog je bilo saopštenje Saveza kojim su neki reprezentativci proglašeni „bivšim“, samo zato što se nisu pojavili na okupljanju za Svetski kup, inače takmičenje koje se ne smatra preterano važnim i u kojem je redovna pojava da se udarne igle reprezentacije ne odazovu.

Tako su pomenutim saopštenjem bivšim reprezentativcima proglašeni Strahinja Rašović (34), Sava Ranđelović (32), Radoslav Filipović (28), Radomir Drašović (28), Nemanja Vico (31), Nikola Dedović (34) i Viktor Rašović (32).

VSS uzvratio „delfinima“: Samo četvorica su aktuelni reprezentativci!

Koren problema je mnogo dublji

Onaj ko na sport gleda površno, konstatovaće da su problemi nastali zbog novog „Sorovog pravila“ da jedan čovek ne može da bude selektor i trener u klubu, ali kada se pogleda šira slika, jasno je da su oni mnogo dublji, složeniji i da dolaze kao proizvod aljkavog odnosa prema našem najtrofejnijem sportu.

Prvo, da bude jasno da Sorov zahtev baš i nema smisla. Srpski vaterpolo je i ranije imao primere da isti čovek radi i u klubu i reprezentaciji. Pokojni Nenad Manojlović, jedan od najtrofejnijih selektora u istoriji našeg vaterpola, tokom karijere vodio je Partizan i reprezentaciju Jugoslavije/Srbije i Crne Gore. Takođe i Dejan Savić, koji je 2013. osvojio Ligu šampiona sa Crvenom zvezdom, istovremeno je pravio uspehe sa reprezentacijom Srbije.

To potvrđuju i brojni primeri iz drugih sportova. Na primer, u košarci je Dušan Alimpijević selektor Srbije, a ujedno trener Bešiktaša, Ergin Ataman sedi na klupi Panatinaikosa, a ujedno je kormilar reprezentacije Turske, Vasilis Spanulis je donedavno bio istovremeno i trener Monaka (u međuvremenu su se rastali) i selektor Grčke.

Primeri da selektor radi u klubu iz drugih sportova

Primere takve situacije naći ćemo i u rukometu. Jedan imamo u sopstvenom dvorištu, budući da je selektor naše rukometne reprezentacije Raul Gonzales istovremeno i trener Partizana. Istu stvar je činio i dok je bio trener Vardara, jer je ujedno predvodio reprezentaciju Makedonije. Ovakvu situaciju naći ćete i u odbojci. Recimo, Đovani Gvideti je godinama istovremeno vodio Vakifbank i žensku reprezentaciju Turske, Nikola Grbić je kao selektor Srbije paralelno radio i u klupskoj odbojci (Verona, Peruđa, ZAKSA).

Jedini sport u kojem ova praksa ne živi jeste fudbal. Međutim, primanja u najpopularnijem sportu na svetu su daleko veća nego u ostalim, a posebno u odnosu na slabije plaćene sportove poput vaterpola. Zato fudbal i ima taj luksuz, a selektori i treneri u odbojci, vaterpolu, rukometu moraju da rade dva posla iz egzistencijalnih razloga.

Trenutna kriza je suštinski posledica svega onoga što se godinama guralo pod tepih. Problemi su se gomilali, igrači nisu imali ni adekvatne uslove za trening, čak ni bazene, ali je sve to zamaskirano njihovim velikim uspesima i odličjima na najvažnijim takmičenjima.

Poslednja u nizu bila je ta zlatna medalja sa Evropskog prvenstva u januaru, ali sjaj svetala „Beogradske arene“ nakon za našu selekciju uspešno završenog turnira nije mogao da sakrije probleme koji ostaju.

Beograd bez dovoljno funkcionalnih bazena

Konkretno, problem sa brojem funkcionalnih bazena. Beograd na papiru ima nekoliko bazena za vaterpolo, ali je stvarna situacija daleko gora. Ako se izuzmu privatni kompleksi, u gradu postoji pet glavnih bazena koji bi trebalo da nose vaterpolo i plivački sport. To su „11. april”, Banjica, Tašmajdan, „Mirko Sandić” na Vračaru i bazen „Milan Gale Muškatirović” na 25. maju.

Međutim, samo mali broj njih zaista funkcioniše bez problema.

Bazenski centar „11. april”, koji koristi VK Novi Beograd, trenutno je u najboljem stanju, a njegov čelnik je Aleksandar Šapić, ujedno i gradonačelnik Beograda.

„Sport klub“: Formira se Regionalna vaterpolo liga, među inicijatorima iz Srbije bivši reprezentativci

Sa druge strane, Tašmajdan je postao svojevrsno utočište za sve ostale. Tamo treniraju škole vaterpola i veliki broj klubova koji nemaju svoj prostor — među njima Vračar, Crvena zvezda, Palilula i Beograd. Zbog ogromnog broja korisnika termini su prenatrpani, ali klubovi praktično nemaju alternativu.

Preostali bazeni su zatvoreni, neki ne rade, a neki su u veoma lošem stanju.

Banjica već godinama kuburi sa ozbiljnim infrastrukturnim problemima i jasno je da joj je potrebna potpuna rekonstrukcija.

Mnogo gora situacija je sa bazenima „Milan Gale Muškatirović” i „Mirko Sandić”, koji su praktično van upotrebe. Zbog toga veliki broj sportista, posebno mlađih kategorija, ostaje bez osnovnih uslova za rad, a teret čitavog sistema pada na svega nekoliko funkcionalnih bazena.

Koliko dugo može ovako?

U takvim okolnostima, prosto je neverovatno kako Srbija uspeva da i dalje dominira u bazenu i potapa velike vaterpolo nacije poput Španije, Mađarske i Italije, koje sve više ulažu u ovaj sport, za koji će samo zli jezici reći „da ga niko ne igra“.

Samo je pitanje kada će se celokupna haotična situacija odraziti i na rezultate. Jer kako seješ, tako i žanješ, a kakav je odnos prema našem najtrofejnijem sportu poslednjih godina, može se očekivati strmoglav pad. Posebno ukoliko Savez ne popusti pred jasnim zahtevom 11 momaka koji su pre samo četiri i po meseca obradovali naciju. To bi, valjda, trebalo da se ceni.