Kada je 1981. godine osnovana kultna grupa „Disciplina kičme”, malo ko je mogao da pretpostavi da će tačno 45 godina kasnije taj termin postati dijagnoza za igru jednog košarkaškog giganta. Partizan je u Nišu ponižen od strane Mege (80:58), ali rezultat, koliko god bio katastrofalan, ostaje u senci šokantnog nedostatka discipline onih koji bi trebalo da budu oslonac tima. Umesto liderstva, videli smo „nedisciplinu kičme” – emocionalno pucanje, letargiju i trenersku nemoć.

BRUNO FERNANDO: VRHUNSKA KOŠARKA, ALI…

Paradoksalno, Bruno Fernando je bio jedini statistički raspoložen igrač (11 poena), ali je istovremeno bio i najteži za gledanje.

Od jednog od najškolovanijih centara koji su kročili na naše prostore očekuje se mirnoća, a dobili smo emocionalni rolerkoster. Njegova rasprava sa Arijanom Lakićem bio je simbol rasula – nakon pogrešnog pasa Lakića, Fernando je besno urlao na saigrača, a kada mu je Arijan sportski pružio ruku u znak izvinjenja, centar ga je besno udario po šaci, ostavivši saigrača u neverici.

Nakon toga, Bruno je „nestao” – u odbrani se šetao kao na modnoj pisti, čak tri puta nije želeo da se vrati u odbranu, dok je Penjaroja bezuspešno pokušavao da ga smiri izmenama. Fernando je top košarkaš, ali bez sređene glave, on postaje Partizanov najskuplji teret.

VAŠINGTON I BRAUN: IZMEĐU PEVANJA PESAMA I ČISTE LETARGIJE

Dvejn Vašington nastavlja da balansira između uloge „ljubimca Grobara” i igrača koji igra privatnu utakmicu. Dok sa tribinama peva pesme, na parketu se pretvara u košarkaša koji ne vidi saigrače, uzimajući nerezonske šuteve (šut iz igre 5/14) čak i kada mu ništa ne polazi za rukom.

Vrhunac je bila tehnička greška nakon rasprave, posle koje su pomoćni treneri morali fizički da ga obuzdavaju da se ne obračuna sa sudijama, da bi na kraju meča odbio čak i da se pozdravi sa igračima Mege.

S druge strane, Sterling Braun je bio u stanju potpune letargije. Sa svega tri postignuta poena i šutom za tri 1/7, Braun je na terenu izgledao kao slučajni prolaznik. Odsustvo bilo kakve emocije ili želje kod igrača takvog renomea je alarmantno – on se jednostavno „nije pojavio” u Nišu.

PENJAROJA I IZGUBLJENI KOMPAS

Najveća odgovornost, ipak, leži na Đoanu Penjaroji. Strateg crno-belih delovao je kao čovek koji ne vlada situacijom. Sedeti zamišljeno na klupi dok ti se ekipa emocionalno i igrački raspada nije odlika lidera.

Činjenica da Partizan za 40 minuta košarke nije odigrao nijednu jedinu uigranu akciju direktan je šamar stručnom štabu. Penjaroja očigledno ne uspeva da disciplinuje ovu grupu momaka, a bez čvrste ruke, Partizanova „kičma” se krivi pod svakim jačim pritiskom.

Činjenica koja brine: Dok su Bonga, Lakić i Pokuševski pokušavali da održe kakav-takav ritam, njihovi iskusniji saigrači su radili sve da taj ritam sruše.

NIŠ KAO OPOMENA PRED FINIŠ SEZONE

Mega je pobedila sa 22 razlike, ipak to i nije najveći problem. Partizanov povratak na parket nakon jednočasovnog prekida zbog navijačkih pesama samo je ogolio svu nemoć evroligaškog sastava.

Ako je Kup Radivoja Koraća bio test karaktera, crno-beli su ga pali. „Kičma” tima je možda talentovana, ali je trenutno potpuno van ležišta.