Budimo u kontaktu

Sportski dvogled

Noć kada je Vasa slavio

Aleksandar Ostojic

Objavljeno

,

Vasilije Micić na meču protiv Barselone (Foto: Beta/AP)

Možda najdirljiviji trenutak celog Fajnal fora u Kelnu bio je onaj kad je MVP Vasa Micić zapevao pred TV kamerama hit Silvane Armenulić “Noćas mi srce pati”. Neko je lepo napisao – Vaso, gde baš najskuplju? Misleći pritom na kafanski cenovnik prilikom naručivanja pesama. Drugi su se sigurno zapitali – zašto Miciću srce pati u noći kad je ostvario svoj životni san?


TURSKA: U četvrtak od 16 igraju Anadolu Efes – Fenerbahče, a u kladionici MaxBet je kvota na pobedu domaćina 1.30.


Odgovoriću: ubeđen sam da je pesmu posvetio svojoj prerano preminuloj majci, za koju je bio neverovatno vezan, i posle čije smrti 2019. ne propušta nijednu priliku da na društvenim mrežama postavi neku njihovu zajedničku sliku. Takav je Vasa Micić.

Dobro sam ga upoznao baš pomenute 2019, tokom leta, na pripremama naše reprezentacije za Svetsko prvenstvo u Kini. Pripreme su bile na Kopaoniku, i dok smo razgovarali Vasa je čežnjivo gledao planinu i skijaške staze. U jednom trenutku sam ga upitao: Sve ovo ti je dobro poznato… ? “Znam ne samo svaku stazu, nego svaki grm na njoj, svaku grudvu snega”, odgovorio mi je.

Retki znaju, za one brojnije evo informacije: Vasa Micić je bio najtalentovaniji skijaš Srbije, prvak države u juniorskom uzrastu, a jedno vreme je paralelno trenirao i košarku u OKK Beogradu i skijanje.

Basket me tada suštinski još ipak nije interesovao. Počeo sam da treniram u OKK Beogradu uporedo sa skijanjem. Baš je bilo teško uskladiti jedno i drugo, maltene nisam ni bio u školi. Posle jednih priprema trener Peđa Šoškić mi je rekao da mogu da ostanem, jer sam konkurentan za tim. Inače sam igrao sa tri godine starijima, jeste da sam bio inferioran, ali sam određenim potezima, pokretima i promenama pravca uspevao da ostavim utisak. Sve to je bilo zahvaljujući skijanju – rekao je u jednom intervjuu.

U onom razgovoru na Kopaoniku upitao sam ga i za njegov odnos sa Šejnom Larkinom, prvom zvezdom Efesa u tom trenutku iza koga je bila briljantna sezona. Bez ikakve ljubomore pričao je o Šejnu kao o svom dobrom drugaru, o čoveku kome uvek rado dodaje loptu čak i kad je i sam u situaciji da poentira, i kome je spreman da oprosti svaku grešku. Sve to postalo je očigledno baš za vreme ovog finalnog turnira u Kelnu. Šejn je briljirao, ali i grešio, i uvek je mogao da se osloni na Micića da će učiniti nešto dobro. A, Vasa je činio toliko toga dobrog da je zasluženo proglašen za najboljeg igrača Fajnal fora. Prvi koji mu je čestitao bio je upravo Šejn Larkin, bez imalo ljubomore u pogledu.

Ali, vratimo se onoj pesmi Silvane Armenulić kojom sam počeo ovaj tekst. Micić ju je, kao što su videli milioni u TV prenosu, otpevao sa jednim simpatičnim bradonjom koji je bio u majici na kojoj je pisalo “Jugoplastika”. Ko je taj bradonja?

Radi se o srpskom glumcu Darku Periću, koji živi u Barseloni i koliko god je poznat u svetu umetnosti – još je poznatiji kao košarkaški zaljubljenik. Darko se u Španiji proslavio igrajući lik Helsinkija u krimi TV seriji “La Casa de Papel”.

Perić se rodio u Kladovu, a već sa šest godina postao je poznat jer ga je jedan kubanski pevač pozvao da zajedno snime hit “Gvantanamera”. Potom je upisao školu filmske animacije u Zagrebu, gde ga je zatekao rat u bivšoj Jugoslaviji. Odlazi ubrzo u Rumuniju, u Bukurešt, gde upisuje studije – veterine. Par godina kasnije seli se u Temišvar gde nastavlja studije, ali se intenzivno druži sa glumcima iz lokalnog pozorišta, i to je odredilo njegov dalji put.

Znam da će mnogi zameriti Darku što je bio u majici sa natpisom “Jugoplastika”. Nije u pitanju nikakva jugo-nostalgija, nego ogromno poštovanje i ljubav za košarku. Ta Jugoplastika, koju pominjem, već dugo ne postoji pod tim imenom, a u Split, koji je tada bio u Jugoslaviji, donela je tri titule evropskog prvaka. I nije bila ni splitski, ni hrvatski klub, kako bi sada mnogi voleli da kažu.

Do trofeja ju je vodio srpski trener Božidar Maljković, a uz njega je na klupi sedeo srpski košarkaški “patrijarh” Aleksandar Nikolić. U timu su bili srpski igrači Zoran Sretenović i Zoran Savić, ali ni oba Zorana, niti Boža ili Aca u to vreme nisu razmišljali da li su Srbi, ili nešto drugo. Živeli su za košarku, a Jugoslavija je od te košarke za tridesetak godina (1960-1990) osvojila više svetskih, olimpijskih i evropskih medalja nego sve države nastale posle njenog raspada zajedno u narednih tridesetak godina (1991-2021). Da, bila je to veća država sa širom bazom, ali – zašto bi se odricali tog dela naše istorije, uključujući i Jugoplastiku?

Zato mislim da su svojom pesmom Vasa Micić i Darko Perić, onako zagrljeni, pre svega pokazali kako se i koliko voli košarka. Bez te ljubavi Micić nikad ne bi postao najbolji košarkaš Evrope, a to što je na njemu u trenucima radosti bila majica kluba iz Istanbula, a na Darku ekipe iz Splita – koga to uopšte interesuje?

Kliknite da ostavite komentar

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.