Nova era „orlova“: Zašto dolazak Veljka Paunovića podseća na vreme Radomira Antića?

Kad je Veljko Paunović zakoračio u zgradu FSS-a i preuzeo funkciju selektora Srbije, delovalo je kao da je neko pritisnuo dugme za “reset”. Ne kad su u pitanju rezultati, jer će za njih biti potrebno vreme, nego atmosfera. Uprkos tome što je stigao u trenutku koji se retko želi bilo kome ko preuzima nacionalni tim, Paunović je uneo nešto što je srpskom fudbalu nedostajalo – toplinu, prisnost i osećaj da se reprezentacija vraća narodu. Isto ono što je, pre više od decenije, doneo Radomir Antić.

Ovo je priča o paralelama između dve epohe. O tome zašto se Paunoviću već sada kači epitet “narodnog selektora”, o poređenju sa čovekom koji je reprezentaciju, prvi put pod imenom Srbija, odveo 2010. na Mundijal u Južnoj Africi, o trenucima koji su zbližili naciju i tim – i o tome zašto bi upravo ova dva trenera mogla da se spoje na jednoj, malo poznatoj tački.

Paunović je stigao kad je bilo najteže – baš kao što je Antić stigao kad je bilo najpotrebnije

Prisetimo se konteksta.

Srbija je pod Draganom Stojkovićem Piksijem, posle početnog sjaja, upala u period koji je javnost teško prihvatila.

Poraz 0:5 od Engleske. Poraz 0:1 od Albanije – kod kuće.

Ugrožen direktan plasman. Ugrožen i baraž.

Nezadovoljstvo, sumnja, zamor materijala.

I onda – Paunović.

Za samo 72 sata od imenovanja povukao je nekoliko poteza koje prethodnici nisu praktikovali.

Zakazao je dve zatvorene prijateljske utakmice (Teleoptik, Grafičar) da bi video ekipu bez pritiska okoline. Odložio put u Englesku da bi momke umirio i što bolje pripremio. Na prvoj pres konferenciji se rukovao ponaosob sa svim novinarima.

Već tog dana u Staroj Pazovi poslao je poruku da „ovo nije samo posao, nego dužnost“ – kako je sam rekao, izazov reprezentacije shvatio je kao obavezu prema zemlji i generaciji igrača sa kojom još jednom ima priliku da radi.

– Nisam mogao da propustim ovaj trenutak – objasnio je, naglašavajući da karijere traju kratko i da se ovakve šanse ne ponavljaju.

Nekoliko dana kasnije, posle poraza od Engleske na Vembliju, dodatno je ogolio svoju filozofiju:

– Iskreno, mnogo me boli poraz, porazi su odvratni – rekao je, odbijajući da uopšte pomisli na utehu tipa „moglo je gore“ – „ne, moglo je bolje„, naglasio je.

Taj ton ne trpi samozavaravanje. Rezultat je loš, ali to ne menja činjenicu da se od Srbije očekuje više.

Svi ovi detalji i gestovi polako postaju simbol.

Onaj deo fanova kojima reprezentacija, uprkos svemu, nije ogađena odmah je pomislio: „Evo ga – novi narodni selektor“.

A kad smo poslednji put taj epitet zaista čuli i osetili?

Bilo je to u eri Radomira Antića.

Antićeva atmosfera – reprezentacija kao porodica

Radomir Antić preuzeo je reprezentaciju u trenutku kad je fudbalu u Srbiji trebalo nešto više od taktičkih šema – vođstvo, mir i stabilnost.

Od prvog dana stvorio je ono o čemu su kasnije pisali skoro svi evropski mediji.

– Napravili smo veliku i pozitivnu atmosferu, prava smo porodica. (Antićev komentar pred SP 2010.)

I zaista – reprezentacija 2009-2010. bila je otelotvorenje zajedništva.

Antić je tada koristio racionalne, jasne sisteme – najčešće 4-4-2 ili 4-5-1, bazirane na čvrstini, jednostavnosti i kompaktnosti. Ne egzibicionizmu, ne eksperimentima, nego fudbalu za rezultat.

Ali ono što ga je najviše izdvajalo bila je harizma i odnos prema ljudima.

Upravo ta kombinacija topline i discipline danas odzvanja u rečima Veljka Paunovića.

– Dokle god budem bio ovde, želim da se poštuje reprezentacija… ako ne, onda mi u Savezu moramo da napravimo kodeks i konsekvence – poručio je u prvom obraćanju, jasno stavljajući do znanja da kult državnog tima nije stvar izbora, nego obaveze.

I zato nije iznenađenje da se paralela povlači odmah.

Veza koju ljudi zaboravljaju: Paunović je igrao u Atletiku – baš kada je Antić bio trener

Ovo je detalj koji daje posebnu emotivnu težinu priči.

Radomir Antić trenirao je Atletiko Madrid od 1995. do 1998. godine.

Veljko Paunović je bio igrač Atletika u periodu 1995–2002 (sa nekoliko povratničkih epizoda).

Dakle – njih dvojica su radili zajedno.

Antić je bio prvi veliki trener u Paunovićevom profesionalnom životu. Bio mu je lider u formativnim godinama. Učitelj kojeg je teško zaboraviti.

Paunović je to više puta lično potvrdio.

– Antić mi je pružio priliku da napravim karijeru u ovom divnom sportu kao igrač. Podigao me je na profesionalni nivo – izjavio je svojevremeno.

To je rečenica koja se uklapa u sve ono što znamo o Antiću.

On nije samo trenirao igrače – on ih je oblikovao.

„Postoji pravilo gde se lopta boksuje“: Zalad o paraleli između poteza Rajkovića i Miloševića (VIDEO)

U jednoj klupskoj biografiji Veljka Paunovića piše još direktnije:

„Radomir Antić je bio tehnički direktor koji je obeležio Veljkovu karijeru, pošto ga je odveo iz Partizana u Atletiko Madrid, trenirao ga u Real Ovijedu i pre svega delio svoje trenersko iskustvo kako bi ga ohrabrio da se bavi tom profesijom.“

U jednoj rečenici – temelj, putokaz i inspiracija.

Zato se danas, kada narod u Paunoviću vidi gospodina, vođu i čoveka koji „zove“ na zajedništvo, ta paralela sa Antićem možda i ne čini slučajnom.

Šira Paunovićeva priča: Od ratnih godina do elite

Paunović, po sopstvenim rečima, nije imao lak početak.

– Došao sam u Španiju veoma mlad, kada smo u našoj zemlji imali tešku situaciju, sa ratovima i društvenim problemima – izjavio je u jednom intervjuu.

Došao je gladujući za fudbalom, sa harizmom koja se ne uči, nego nasleđuje.

Njegov otac, Blagoje Paunović, reprezentativac i Partizanova legenda, bio je njegova najveća inspiracija, što je isticao ranije u medijskim nastupima:

– Do svoje smrti, moj otac je svakako bio moj najveći uticaj… Bio je najbolji uzor.

Odrastajući u haosu devedesetih, nekad je satima pešačio da bi prisustvovao treninzima.

Atletiko ga je primetio rano, a svoje profesionalne minute dobio je, naravno, kod Antića.

Kasnije je igrao i pod Kuperom i Ranijerijem, a za sve njih imao je samo reči hvale:

– Za sve što sam od njih naučio i za sve što jesam sada, izuzetno sam im zahvalan.

I sve to nosi sa sobom danas – u reprezentaciju Srbije.

Na konferenciji u Staroj Pazovi, taj put od mladog talenta do selektora Srbije direktno je povezao s idejom odgovornosti prema dresu. Govorio je o „kultu reprezentacije“, o tome da su „zemlja i narod iznad svih nas“ i o tome da lične situacije moraju da se prevaziđu kada je u pitanju igranje za Srbiju.

Sličnosti koje se same nameću

1. Atmosfera – temelj pre taktike

Kod Antića – atmosfera je bila osnova.

Kod Paunovića – isto.

Paunović je već na prvom susretu s novinarima rekao da mu je najvažnije da igračima vrati poverenje i veru da je moguće da se plasiraju na Svetsko prvenstvo – korak po korak. Govorio je o samopouzdanju, uzajamnom poverenju i podršci javnosti, potpuno u duhu Antićeve „porodične“ škole.

MBS skener: Kostić odličan, Vlahović mogao bolje, Paunović idealno rešenje za Srbiju

– Želim da se izbaci reč strah iz našeg okruženja – poručio je, naglašavajući da je „izazov“ reč koju želi da igrači usvoje umesto „pritiska“.

Posle Engleske je ostao na potpuno istom tragu.

– Pokazali smo zube, ali nismo zagrizli – rekao je, dodajući da sada – moramo da branimo svoju čast – i da i dalje veruje – i u ovu generaciju i u put koji je zacrtao. To je retka kombinacija samokritike i vere, vrlo bliska onome što je svojstveno Antiću.

2. Odnos s medijima

Antić je bio gospodin – direktan, miran, strpljiv.

Paunovićevo rukovanje sa svakim novinarom ponaosob nije bilo samo gest, već signal.

Na toj istoj pres konferenciji poručio je novinarima da mu je komunikacija sa njima ključna i da je njihova podrška važna za reprezentaciju. To je vrlo sličan, inkluzivan ton kakav je imao i Antić – bez konflikta, uz međusobno uvažavanje.

– Ja kad radim, uključujem ljude, ne isključujem, gledam da sve mozgove uklopim, jer imaju vrednost – rekao je Veljko, objašnjavajući zašto je u stručni štab doveo i strance i domaće trenere.

To ide uz ono što već znamo o Antiću – otvoren, ali principijelan.

3. Taktički pragmatizam

Antić je tražio kompaktnost i jednostavnost.

Paunović verovatno ide ka modernom 4-3-3 / 4-2-3-1, ali način razmišljanja je sličan: najpre stabilnost – onda sloboda.

Na konferenciji je otvoreno rekao da “voli da igra sa četiri odbrambena igrača”, ali da je to “samo polazna tačka”. Naglasio je da mu je važno da igrači igraju na pozicijama „na kojima su imali najbolje učinke u karijeri“ i da se sistem prilagođava njihovim kvalitetima, a ne obrnuto.

To je čista, antićevska pragmatika: jednostavno, jasno, bez forsiranja.

Posle utakmice sa Engleskom dodatno je objasnio kako tu ideju vidi u praksi:

– Bekovi su mi dali veliku nadu, moje ekipe igraju sa bekovima, sa četiri pozadi, to mi je veliko ohrabrenje, moramo da se nadograđujemo na to – rekao je.

Njegova fudbalska filozofija sažeta je u jednoj rečenici koju često citira:

“Ako se dobro braniš, bićeš nepobediv. Ali da bi pobedio – moraš da napadaš.”

Posle Vemblija je otišao i korak dalje.

– Kad gledaš kako se ekipa muči pozadi, kada te neko davi, bombarduje, kažeš – to neću, hoću da napadam, makar i da promašujemo šanse.

Srbija, drugim rečima, ne želi da živi od “časnih poraza”.

4. Trenutak kada su stigli

Antić je došao kad je reprezentacija bila u potrazi za identitetom.

Paunović dolazi kada je reprezentacija u potrazi za verom.

U oba slučaja – potrebno je više od taktike.

Potrebno je liderstvo koje okuplja, a ne razdvaja.

Antić je to znao, a zna i Paunović, da ovde ne treniraju samo tim, već i osećaj pripadnosti. Zato Veljko kao ključnu stvar ističe povratak publike i poverenja na najveće stadione u Beogradu „da naši navijači ne menjaju program kad igraju naši timovi“.

Da se promena vidi i spolja, svedoči i Tomas Tuhel. Selektor Engleske je posle meča na Vembliju govorio o “strukturalnim promenama” u igri Srbije, “novoj energiji” i “patriotskom jeziku” kojim se Paunović obratio timu pre utakmice. Nazvao je Srbiju “opasnim timom” i “ponosnom zemljom” i priznao da je duel bio znatno teži nego u Beogradu. Kada rival tog kalibra prepozna drugačiju energiju i strukturu, jasno je da se nešto suštinski pomerilo.

Mladi, sistem i Španija – Paunovićev potpis

Jedna od važnih razlika između njih dvojice je što Paunović dolazi sa snažnim „bekgraundom“ rada u mlađim selekcijama.

On je već osvojio svet sa U20 generacijom Srbije, a danas vrlo svesno pokušava da taj model prebaci na A tim.

Na prvoj konferenciji je podsetio da je Španija postala velesila kroz povezivanje svih nivoa – od U19 do seniora. Podsetio je i na sopstvenu generaciju svetskih prvaka U20, rekavši da je to i dalje „aktivna vrednost“ iz koje treba da se izvuče maksimum.

Njegova ideja je da se „spoje svi slojevi“ srpskog fudbala – mlađe selekcije kao izvor, A tim kao vrh piramide.

To je ozbiljna, dugoročna vizija – nešto čime se i Antić bavio kroz svoj rad u klubovima, ali što Paunović sada želi da institucionalizuje kroz reprezentaciju.

Zašto bi Paunovićeva era mogla da podseća na Antićevu (iako je startna pozicija mnogo teža)

Paunović preuzima tim koji je rezultatski i mentalno pao.

Antić je preuzeo tim koji je tražio sebe.

Razlika postoji, ali je suština ista – reprezentaciji treba neko ko ume da je vrati narodu i narodu da vrati veru u reprezentaciju.

A Veljko ima sve atribute takvog protagoniste. Dete Partizana, sin legende, igrač Atletika, učenik Antića, školovan pod Kuperom i Ranijerijem, selektor koji je osvojio “Mundijalito” s generacijom do 20 godina.

Ako uspe da prenese ono što je upijao čitavog života, onda ga neće samo porediti sa Antićem – nego će ga pamtiti kao nekog ko je pokrenuo novu zlatnu eru srpskog fudbala.