„Nije lako ući u cipele Marine Maljković“: Novi selektor košarkašica Srbije o izazovima i planovima reprezentacije

Za žensku košarkašku reprezentaciju Srbije počela je nova epoha. Završena je trofejna era Marine Maljković, a za novog selektora je postavljen Miloš Pavlović. Mladi stručnjak je startovao sa dve pobede u pretkvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2027. godine.

Pavlović je rođen 1984. godine i ima bogato trenersko iskustvo. Istakao se rezultatima u mlađim reprezentativnim selekcijama, kao i u klupskoj košarci. Sa klubom Radivoj Korać je tri puta uzastopno bio šampion Srbije, a ima po pehar u Kupu naše zemlje i ženskoj ABA ligi. Potom je sa dosta uspeha radio i u Mađarskoj gde je vodio Đer i Vašaš Akademiju.

Upravo je Pavlović bio naš gost gde je pričao o mnogim temama koje se tiču ženske košarke.

Postavljeni ste za selektora 4. novembra, a već 12. novembra ste imali prvu utakmicu. Koliko vam je to bilo teško i stresno?

– Bilo je neuobičajeno, malo je bila nezgodna situacija. Moja velika prednost je bila što poznajem 90 odsto ekipe, jer smo sarađivali što direktno, što indirektno. Sa velikom većinom indirektno u mlađim kategorijama. Zbog toga je posao bio olakšan. U vezi organizacije samog puta i boravka, moram da kažem da su KSS i ženska kancelarija odradili taj posao unapred. Potencijalni problem je mogao da bude okupljanje stručnog štaba, jer smo u tom momentu svi bili na različitim stranama sveta. Uspeli smo relativno brzo da se sakupimo kako bismo ostvarili ciljeve, a to su dve pobede – rekao je Pavlović na početku intervjua za MaxBet Sport. 

IZNENAĐEN POLIVANJEM

Posle pobede na Islandu igračice su vas polivale vodom. Da li su vas iznenadile?

– Nadam se da to nije tradicija. To je nešto što se često desi u svlačionici posle prve pobede. Međutim, posle Portugalije sam iznenađen polivanjem. Prišla mi je kapiten i rekla: „Ispolivale smo te za prvu utakmicu, ali je bila na strani. Sada moramo ponovo.“ Tako sam bio skroz mokar i posle Portugalije. Posle toga sam morao na konferenciju za novinare.

Da li vam je prijalo osveženje posle pobede na debiju?

– Uvek postoji napetost jer se sve desilo brzo. „Prozori“ su specifični jer preuzimate ekipu koja ima svoje navike, svaka dolazi iz kluba iz različitih sistema. Treba naći pravu meru šta je ono što možete da uradite za pet dana. Ne treba zaboraviti da su nama tri igračice iz petorke došle samo dva dana pred utakmicu. Mi smo se okupili ranije, ali su one odradile jedan i po trening. Taj drugi je bio na Islandu. Bilo je malo vremena da se nešto postavi, već je trebalo naći meru sistemskih informacija. Island je bio nepoznanica jer ga ‘nema na mapi’. Individualno smo kvalitetniji, tako da tu nije bilo straha. Više smo gledali sebe, kako mi da namestimo naše stvari, nego što smo se previše bavili skautingom protivnika. Veća bojazan je bila od Portugalije, jer je to iskusna ekipa koja je dugo na okupu. Imaju iste igračice i istog trenera i pobedili su nas prošle godine u „prozorima“. Tu sam očekivao jači otpor, ali smo odradili maksimalno zadatak i na kraju ubedljivo pobedili.

Koliko je teško (ili lako) doći posle Marine Maljković i onoga što je ona uradila za žensku košarku? Da li ste imali utabanu stazu?

– U sportu ne postoje utabane staze. Došlo je do smene generacija, sport je živa stvar i moraš da se na dnevnom nivou adaptiraš, koriguješ i napreduješ. Teško je. Cipele koje sam obuo posle najuspešnijeg selektora u istoriji srpske košarke nikada nije lako. Pravo da vam kažem, ne opterećujem se mnogo, gledam da izgradim svoj put i da napravimo novi sistem za koji smatram da može za početak da nam donese kontinuitet igranja na velikim takmičenjima.

Pavlović posle druge pobede: Pokazali da ne zavisimo od pojedinaca

PRAVE KVALIFIKACIJE POČINJU U NOVEMBRU

Koji rezultat na velikim takmičenjima bi vas zadovoljio? Šta očekujete od ove generacije?

– Mi smo i dalje u fazi procene i pravljenja sistema kako to vidimo. Svakako je prvi cilj kvalifikacija na Evropsko prvenstvo 2027. Propustili smo mogućnost da se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo. Da bismo se kvalifikovali na Olimpijske igre, koji je drugi potajni cilj, moramo da budemo u prvih pet na Evropskom prvenstvu. Ne bih pravio velike procene, volim da radim polako, korak po korak. Za sada smo daleko od Evropskog prvenstva, ovo su pretkvalifikacije, koje nismo igrali 11 godina. Kada završimo ovaj ciklus onda od novembra počinju prave kvalifikacije. Da damo sve od sebe da se kvalifikujemo, pa ćemo onda da vidimo za šta smo kadri.

Da li vam odgovara što prvo veliko takmičenje imate 2027. godine kako biste se još bolje uigrali?

– Uvek je bolje imati više vremena nego manje. Imaćemo vremena na leto da okupimo igračice kako bismo postavili osnovne ideje i sisteme na čemu bi trebalo da radimo. Problem je što već sada imam najavu da će neke igračice da igraju WNBA i da neke neće biti u mogućnosti da dođu. Siguran sam da će dobar deo da bude tu, pa ćemo moći da napravimo tronedeljne pripreme i organizujemo neke trening utakmice. Potreban nam je kontinuitet treninga. Bio bi problem ako bismo se okupili tek za kvalifikacije. KSS želi da u 2026. ostanem sa mladom (U20) reprezentacijom koju smo vratili iz B divizije i da pokušamo da dođemo do medalje. To je prilika da napravimo selekciju za seniorski tim. Biće zahtevno kako da to organizujemo jer nemamo dovoljno dana.

Koliku podršku imate od Košarkaškog saveza Srbije i predsednika Nebojše Čovića?

– Za sada mogu da pričam samo pohvalno. Otkako mi je predsednik nagovestio mogućnost da me angažuje, KSS nam je izašao u susret za sve. Mi sada trubimo, možda je to smešno, ali čarter let za Island nam je mnogo pomogao. Imali smo direktnu vezu i mislim da je prvi put u istoriji ekipa bila sama u avionu, putovali smo šest sati. Evo zašto to napominjem. Ne postoji direktna veza sa Islandom. Mi smo igrali 12. novembra, a već 13. smo bili u hotelu. Da smo išli redovnom linijom, postojale su dve varijante. U prvoj bismo išli u Nemačku, tamo prespavali, pa bismo došli 14, a dan kasnije igramo sa Portugalijom. Uštedeli smo dva dana, zato dugujem ogromnu zahvalnost. Siguran sam da je to mnogo uticalo na krajnji rezultat protiv Portugalije. Već godinama imam fantastičan odnos sa Anom Joković koja je potpredsednica KSS zadužena za žensku košarku. Pamtim je još kao igračicu, a ona je oko 15 godina na ovoj funkciji i uspešno sarađujemo. Nisam tu bio nekoliko godina, ali smo ostali period sarađivali. Apsolutno uživam poverenje i podršku sa njene strane.

OD DRUGOG POMOĆNIKA DO SELEKTORA

U reprezentaciji ste od 2005. Kako ste započeli saradnju i za šta ste bili zaduženi?

– Prošao sam kroz sve i mislim da mi je to prednost u odnosu na druge trenere. Bio sam drugi pomoćnik, prvi pomoćnik, selektor kadetske, juniorske, mlade i univerzitetske reprezentacije, a bio sam i jedan od pomoćnika Marine Maljković 2015. kada je osvojena zlatna evropska medalja. Sarađivao sam sa mnogo ljudi, od čuvenog Čivije, pa saradnja sa Draganom Vukovićem, Perom Markovićem, sa Miroslavom Kanjevcem. To su sve treneri koji su ostavili trag u našoj ženskoj košarci, od kojih se uvek mnogo učilo. Sve nas razlikuju drugačiji pristupi, filozofije. Sve je to i mene izgradilo i dalo pečat uz specifičnost koju nosim sa sobom.

Koliko vam sve to olakšava posao kao selektoru seniorske reprezentacije?

– Najveća prednost je što se poznajemo, što su se devojke afirmisale u mlađim kategorijama. Pravili smo sistem i odnos. Prednost koju bi trebalo da iskoristimo, to sam rekao i igračicama na sastanku, da sve što se mi znamo i što je bilo, je lepo. Znamo kako sport funkcioniše, danas medalja, sutra ona više ne postoji. Ne možemo da živimo od stare slave. To poznanstvo i poverenje koje imamo, i da svako zna šta radi, ključ je uspeha. Poverenje je značajno u svim sportovima, a posebno u ženskim. Jednom kada kliknu i počnu da nam veruju to je onda potpuno druga dimenzija, bez obzira na košarkaško znanje.

Prošle decenije je ženska košarka doživela bum na reprezentativnom nivou. Gde leži tajna uspeha?

– To je generacija koja je imala igrače na svetskom nivou, počevši od Sonje Vasić, pa Jelene Bruks, Ane Dabović, da ih ne nabrajam sve. Najveći problem sadašnje reprezentacije je što nema igračice koje igraju na visokom nivou. Tu mislim na Evroligu i Evrokup. Nedostajaće iskustvo i rutina igranja na najvišem nivou. Te košarkašice su to imale sklopljene profesionalnim radom i svim onim što je Marina Maljković radila sa stručnim štabom. Nemojte da zaboravite da je ta generacija osvojila sve. Čak i Miljana Musović Bojović, selektorka juniorki, koja je u mom stručnom štabu, njena generacija je osvojila sve u mlađim kategorijama. Pre svega je bitan talenat, ne može da se napravi tako visok rezultat ako nemate talentovane igrače. Maljković je napravila nešto mnogo veliko, ali pre svega zahvaljujući kvalitetu igračica.

Da li je to doprinelo da devojčice počnu više da treniraju košarku?

– Svakako da jeste. Kao što svaki neuspeh reprezentacije utiče negativno, tako osvajanje medalja utiče pozitivno. Ipak, mislim da to nije iskorišćeno na pravi način. U afirmaciji, povećanju broja igračica, kvalitetu liga koje se igraju, tu postoji ogroman prostor za napredak. Ideja čelnika KSS je da se pozabavim strukom, što je kod nas nezahvalno. Tu mislim na edukaciju i angažovanje. Pored toga, bitno je praćenje igrača po celom svetu da se napravi baza, a tu mislim na SAD. Sada koledži imaju ugovore koji su bolji nego evroligaški i to za igrače od 17, 18 godina. Tamo ima igrača koje bi trebalo da pratimo. Toj deci je više stalo do reprezentacije, nego nekima koji su ovde rođeni.

KSS URADIO PRAVU STVAR

Radili ste u Radivoju Koraću pre desetak godina. Koliko se ženska košarka promenila od tada?

– Liga je znatno mlađa, a to govori da je i kvalitet opao. Crvena zvezda sa Marinom Maljković je odskočila od svih, Partizan je korektan, tu je i Mega koja ima veoma mlad tim i radi dobar posao. Pomenuo bih i Student iz Niša, koji je igrao kvalifikacije za Evrokup. Ostale ekipe su manje-više iste. Talenta ima, ali takmičenje mora da bude bolje i kvalitetnije. Moraju da postoje i seniorski igrači. KSS je napravio pravu stvar podelivši ozbiljna sredstva muškim i ženskim ligama. Bojim se da će ta sredstva da se iskoriste za strance koji su osrednjeg kvaliteta, koji ne prave ogromnu razliku, a koštaju. Možda bi taj novac bolje bilo uložiti u nekog dobrog kondicionog trenera ili nešto drugo u klubu. Nisam siguran da će KSS baš svake godine moći da odvaja ta sredstva. Sistemski moramo da rešavamo neke stvari, a ne iz godine u godinu. To je ovde problem ženske košarke. Treba da razmišljamo šta ostaje iza toga. Spomenuli ste Radivoj Korać, mi smo najviše para imali prve godine. Sledeće smo imali 30 odsto manje, sledeće 50 odsto manje u odnosu na prvu. Dugo je trebalo da se taj sistem napravi, ali nije mogao da se sruši kao rukom odnešen. Bila je dobra baza, a sada polovina prvoligaških ekipa nema juniorsku selekciju.

Klub Radivoj Korać je osnovao vaš otac Dragan. Da li ste bili pod pritiskom kada ste tamo radili kao trener?

– Moj otac je bio najtrofejniji trener Radivoja Koraća dok se ja nisam pojavio, šalim se. On je bio igrač i trener, pa smo počeli da pravimo nešto u muškoj ekipi. Tada nisam ni pomišljao da se bavim ovim poslom. Počeo sam da idem na utakmice sa mlađim bratom. Napravila se seniorska ekipa, jer je moj otac osetio potrebu da nešto vrati košarci. Dve godine smo pravili mušku selekciju. Krenuli smo od beton lige i tu sam se uključio kao pomoćni trener. Tada sam upisao školu za trenere. Pojavila se ekipa sa trenerom Miroslavom Kanjevcem, igrali smo Srpsku ligu i bez poraza smo bili prvi. Onda nas je Savez dekretom ubacio u B ligu zbog kvaliteta.

Kako ste završili u ženskoj košarci?

– Kanjevac je tražio mlađeg trenera da mu asistira, desilo se da je on otišao na probni rad i ja sam ostao sa ekipom. Otvorili smo sezonu sa desetak utakmica bez poraza i to ubedljivih. Naglasio bih da to nije zahvaljujući mom ekstra kvalitetu, već je ekipa bila izuzetno kvalitetna. Kada se vratio, tražio je da ostanem. Rezultati su dolazili toliko brzo, ali nikada nisam razmišljao da ću da dođem na ovaj nivo. Zoran Kovačić me je uveo u sistem reprezentacija.

Nekoliko godina ste radili u Mađarskoj. Šta biste iz mađarske košarke preneli u našu?

– Sistem finansiranja i jednim delom organizaciju. Mađari su odlučili da imaju četiri nacionalna sporta i oni se finansiraju od strane države, tu spada i košarka. Imaju mnogo profesionalniji odnos prema svemu, od medija, obaveznih intervjua, televizijskih prenosa, emisija o ženskoj i muškoj košarci. Mnogo se ulaže. Imaju nacionalne akademije, koje su dobrim delom finansirane od države, pa postoje sredstva za svakog reprezentativca i klub. Nije sve samo u parama, ali su neophodne da bi se nešto napravilo. Znamo da ženska košarka nije profitabilna, pa čak i muška. Osim ako niste Crvena zvezda i Partizan koji imaju 20.000 ljudi na tribinama, vi nema šanse da vratite taj novac. Imate u Mađarskoj četiri nacionalne akademije, jedna od njih je Ratgeber, koja dobija između tri do pet miliona evra godišnje.

IGRAČICAMA KUPOVAO PLJESKAVICE I IŠAO NA RODITELJSKI

Prethodnih godina se govorilo o slabijem kvalitetu domaće lige. Da li se na tom polju nešto poboljšalo?

– Potez KSS da svaki klub dobije 100.000 evra ide ka poboljšanju. Tolika sredstva nikada nisu data za košarku. Bitno je kako će ta sredstva da se troše, verovatno postoji sistem pravdanja. Nisam dugo bio tu, ali ta sredstva bi trebalo da se iskoriste na neke stvari koje možda u ovom trenutku ne donose mnogo, ali na duže staze može da napravi kvalitetnu bazu. Ne znam da li znate, ali ovde ljudi rade iz entuzijazma, a onda pričamo kako nemamo kvalitetne ljude. Ne mogu da radim iz ljubavi kao nekada. Prvih 10 godina sam u mom klubu radio za džabe. Titule sam osvajao, a imao sam platu 400 evra. Bilo nam je lepo, imali smo zajednički cilj i nije bio problem. Mi smo nosili lopte, kupovali pljeskavice za ekipu, nekima sam išao i na roditeljske sastanke. Sve to je rezultiralo da 20 godina kasnije sedim na ovoj stolici.

Kada je Dušan Alimpijević promovisan za selektora košarkaša, rekao je da nikada neće da dovede stranca. Da li razmišljate o dovođenju neke strane igračice u reprezentaciju ili ćete da se fokusirate samo na domaće?

– To je igra brojeva, količina muških i količina ženskih igrača. I Marina Maljković je prepoznala da iako ima Sonju Vasić i Jelenu Bruks, Danijel Pejdž je donela mnogo reprezentaciji. Dobrim delom je uticala na sve uspehe. Takav igrač može dosta toga da promeni na terenu. Ako me pitate iz ljudskih pobuda, ja ne bih, ali nažalost to je danas neophodnost. Velike ekipe kao što su Francuska i Španija angažuju strance, koje imaju po 350.000 igračica, šta mi da radimo sa 50.000. Ima tu nekih igračica koje su naše, a smatraju se da su stranci, tu mislim na Nikolinu Milić. Ona ima problem sa kolenima i bojim se da je taj problem nerešiv. Za sada stvari stoje ovako, ne kažem da ne tražimo, ali moraćemo da posegnemo za nekim stranim igračima kako bismo ispunili ciljeve koji su nam postavljeni.

Ima li igračica srpskog porekla u drugim zemljama koje su vam interesantne?

– Ima, na koledžima. Pre svih Anđela Dugalić, koja nije igrala u novembru zbog obaveza prema univerzitetu. Ona se ozbiljno prati. Tu su i dve mlade košarkašice Marija Avlijaš i Katarina Knežević. Od njih očekujem dosta.

Da li planirate da u Stručni štab uključite bivše reprezentativke?

– Već smo angažovali Jelenu Bruks, doveo sam je da bude tim menadžer mlade reprezentacije. Ona je možda jedina u svetu koja tu funkciju obavlja kao aktivan igrač. Bio je problem da je puste za novembarski „prozor“ kao tim menadžera seniorske reprezentacije, ne znam šta će da bude u martu. Došla je Sonja Vasić da razgovara sa košarkašicama, da ih pozdravi pred meč sa Portugalijom. Bilo je dosta igračica, video sam Aleksandru Crvendakić, Maju Škorić… Tina Krajišnik je počela da se bavi psihologijom. Želim prvo da posložim neke stvari, da ne nabacujem. Imam gomilu ideja.

Da li vam znači kada ih vidite na tribinama?

– Naravno da znači. Devojkama mnogo znači. Kao što znate, ženska košarka nije mnogo ispraćena i mi smo mala porodica. Sestre Katanić su me zamolile da popričaju sa Sonjom posle treninga. To im mnogo znači jer je reprezentacija mlada i nemaju mnogo internacionalnog iskustva.

Kako ćete da provedete praznike i kako volite da ih provodite? Koliko vam oni znače?

– Mnogo znače jer sam sedam-osam godina bio u inostranstvu. Uvek je to nedostajalo u porodici iako smo praznike provodili zajedno. Ipak, to su bili dolasci na dva ili tri dana. Stalno je bila neka rastrzana situacija. Novu godinu ću da dočekam u krugu porodice, a već 4. januara idem na okupljanje kadetske i juniorske reprezentacije u Banji Koviljači. Dakle, 1. i 2. biće neradni, a ostali radni – zaključio je Miloš Pavlović, selektor srpskih košarkašica.