Kada je Partizan stavio otkupnu klauzulu od 20 miliona evra na Andreja Kostića, poruka je bila jasna – ko želi mladog napadača u svojim redovima moraće žestoko da odreši kesu. Ipak, to se nije dogodilo, bez obzira što ni ova cifra nije mala, pogotovo kada se pogledaju finansije u Humskoj.

Ipak, Kostićev transfer u Milan vredan oko tri miliona evra odmah, još milion na leto i dodatne bonuse koji bi ukupno mogli da dostignu oko osam miliona, otvara pitanje da li je moglo drugačije?

Na papiru, ozbiljan posao. U kontekstu očekivanja daleko od onoga čemu se u Humskoj težilo. Bar po ranijim pričama Predraga Mijatovića, osobe zadužene za sportska pitanja.

Od velikih planova do brze prodaje

U Humskoj su ga videli kao projekat fudbalera oko kojeg može da se gradi igra, ali i transfer koji bi u pravom trenutku doneo ozbiljan novac.

Golovi, energija i profil napadača kakav Partizan dugo nije imao brzo su ga izbacili u prvi plan. Radovanja u stilu Andrije Delibašića i Dragana Mancea, još više su ga urezala u srca navijača.

Već tokom jeseni postalo je jasno da se radi o igraču koji privlači pažnju skauta, a interesovanje iz inostranstva nije izostalo. Milan je bio među klubovima koji su ga pratili još tokom zime.

Tada, međutim, nije došlo do realizacije. Delovalo je da Partizan ima jasan plan da sačeka leto, dodatni razvoj igrača i možda još jaču ponudu.

Takav scenario često donosi veću zaradu, pogotovo kada je reč o mladim napadačima koji imaju kontinuitet i prostor za napredak. Ipak, umesto strpljenja i građenja vrednosti, usledio je brži rasplet.

Transfer je realizovan u trenutku kada se činilo da Kostić još nije dostigao svoj maksimum – ni igrački, ni tržišno. Upravo zato ostaje utisak da je priča koja je mogla da ide ka većem transferu završena ranije nego što se očekivalo.

Finansije kao odlučujući faktor

Partizan je u trenutku realizacije transfera bio suočen sa obavezama koje nije mogao da odloži. Monitoring i licenciranje za evropska takmičenja doneli su rok do kojeg je potrebno obezbediti oko dva miliona evra. Vreme je isticalo, taj 31. mart se bližio, pa je u Partizanu moralo da se reaguje.

Prodajom Kostića trenutni finansijski problem je rešen. Međutim, crno-belima neće mnogo ostati. Partizan je Budućnosti dužan još 600.000 evra za ovog igrala, dok će klub iz Podgorice imati i 15 odsto od transfera.

Postoji jedna zanimljivost kada su u pitanju ti procenti. Dogovor između beogradskoj i podgoričkog kluba bio je takav da će Budućnosti da pripadne tih 15 odsto od prodaje, ali ukoliko transfer bude manji od 5.000.000 evra. S obzirom na to da je Kostić prodat za 4.000.000 evra, Partizan će njima dati još jedan deo kolača.

Kada se sve sabere, jasno je da će stvarna zarada crno-belih biti manja nego što ukupna cifra transfera na prvi pogled pokazuje, što dodatno menja sliku o ovom poslu.

Odluka u trenutku nesloge

Sve se dešava i u trenutku kada u klubu postoji očigledna podela. Glasanja u Upravnom odboru u poslednje vreme završavana su rezultatom 4:1, što dovoljno govori o odnosima u vrhu kluba.

Predrag Mijatović je u više navrata isticao da ne želi prodaju Kostića za „male pare“. Ipak, transfer je realizovan i to pod drugačijim uslovima. Koliki je bio stepen saglasnosti oko ovog poteza, ostaje otvoreno pitanje.

Sa sportske strane, Partizan ostaje bez jednog od najtalentovanijih igrača, i to u važnom delu sezone, iako će Kostić ostati na pozajmici do leta. Sa finansijske strane, klub je rešio ključne obaveze i obezbedio licencu.

Zato ovaj transfer ostaje negde između dve realnosti – one koja je bila planirana i one koja je bila neophodna. Kada se na kraju podvuče crta, teško je ne vratiti se na početnu brojku od 20 miliona evra.

U odnosu na nju, sve ostalo deluje skromno. I zato se nameće pitanje sa početka teksta: da li je moralo baš ovako?