Partizan će 1. juna dobiti najvažniju Skupštinu u poslednjih deset godina. Ipak, mnogo pre nego što delegati dignu ruke, Hum­ska je već duboko podeljena. Sa jedne strane nalazi se aktuelna struktura okupljena oko Rasima Ljajića, sa druge ljudi koji veruju da Predrag Mijatović predstavlja poslednju veliku šansu da se klub vrati sebi. I upravo je u tome najveći paradoks današnjeg Partizana. Čovek kog su “grobari” godinama prizivali kao spas, danas je postao tema najvećih podela među navijačima.

Jer teško je pronaći ime koje je u poslednjih decenija toliko puta pominjano u Humskoj kao ime Predraga Mijatovića. Posle svakog izgubljenog derbija, evropskog debakla, promene uprave i nove krize, među “grobarima” se ponavljalo isto pitanje, kada će Mijat u Partizan?

Legenda crno-belih, čovek koji je osvojio Ligu šampiona sa Real Madridom, bivši sportski direktor madridskog giganta, ime sa ozbiljnim vezama u UEFA i evropskom fudbalu, godinama je za navijače predstavljao ono što Partizanu najviše nedostaje. To su autoritet, težinu i osećaj da klub ponovo može da pripada velikoj fudbalskoj sceni.

A danas? Danas se u Humskoj vodi ozbiljan rat oko toga da li je upravo Predrag Mijatović čovek koji treba da vodi Partizan u budućnosti. Jedni veruju da bez njegovog imena, kontakata i energije klub nema šansu da izađe iz višegodišnjeg sunovrata. Drugi zameraju način rada, pojedine sportske odluke, bliskost sa ljudima iz Crvene zvezde i činjenicu da je oko njegovog dolaska umesto jedinstva nastao novi front među “grobarima”.

I zato se pred Skupštinu Partizana postavlja možda najvažnije pitanje od svih. Ako ni čovek poput Predraga Mijatovića, kojeg su navijači godinama čekali kao simbol spasa, danas nije dovoljno dobar delu Humske, ko onda uopšte može da bude?

Od „Dođi, Mijate“ do „Mijate, odlazi“

Možda nijedna rečenica ne opisuje bolje trenutno stanje u Partizanu od toga kako se odnos “grobara” prema Predragu Mijatoviću promenio za samo nekoliko meseci. I upravo zato scena od prošlog leta danas deluje gotovo nestvarno.

Pred jednu od evropskih utakmica u kvalifikacijama, Predrag Mijatović izašao je na teren stadiona u Humskoj nekoliko minuta pre početka zagrevanja fudbalera Partizana. U trenutku kada se pojavio kraj aut-linije, stadion ga je dočekao gromoglasnim aplauzima.

Sa tribina se jasno osećalo ono što je godinama pratilo njegovo ime, a to je nada da je konačno stigao čovek koji može da vrati Partizan na mapu ozbiljnog evropskog fudbala. Bio je to trenutak emocije, trenutak u kojem je Hum­ska delovala ujedinjeno.

Samo šest meseci kasnije, slika je potpuno drugačija. Tokom pojedinih utakmica ovog proleća, sa tribina stadiona Partizana moglo se čuti i „Mijate, odlazi“. Za klub koji godinama nije uspevao da pronađe autoritet iza kojeg bi navijači stali, taj preokret predstavlja možda i najveći pokazatelj koliko je situacija u Humskoj postala složena i teška.

I upravo tu dolazimo do ključnog pitanja pred Skupštinu zakazanu za 1. jun – šta se dogodilo u međuvremenu? Kako je čovek koji je dočekan kao spas Partizana postao figura oko koje se danas lome koplja među navijačima?

Veliko ime koje je vratilo nadu Humskoj, ali i otvorilo nova pitanja

Jer koliko god danas deo “grobara” imao zamerke na Predraga Mijatovića, teško je osporiti jednu stvar – malo koje ime je poslednjih godina unelo toliko energije, pažnje i vere da Partizan ponovo može da bude ozbiljan klub.

Mijatović nije došao u Humsku kao još jedan bivši fudbaler koji želi funkciju. Došao je kao čovek koji iza sebe ima biografiju kakvu srpski fudbal retko viđa. Gol za titulu prvaka Evrope u dresu Real Madrida, godine provedene u vrhu evropskog fudbala, funkcija sportskog direktora jednog od najvećih klubova na svetu, kontakti sa ljudima iz UEFA i ozbiljna reputacija van granica Srbije – sve je to kod velikog dela navijača probudilo osećaj da Partizan konačno ponovo ima čoveka čije ime nešto znači i van Balkana.

U momentima kada je klub tonuo finansijski i organizaciono, upravo je Mijatović za mnoge predstavljao nadu da Partizan može da izađe iz začaranog kruga prosečnosti i konstantnih unutrašnjih sukoba. Nije tajna ni da je upravo preko njegovih kontakata u klub stigao deo finansijskih sredstava koja su pomogla Partizanu da preživi jedan od najtežih perioda poslednjih godina.

Međutim, kako je vreme prolazilo, uz velika očekivanja počela su da dolaze i velika pitanja.

Jedna od najčešćih zamerki koja se može čuti među ljudima bliskim klubu jeste da Mijatović voli da gotovo sve drži pod svojom kontrolom. Upravo zbog toga deo ljudi u Humskoj smatra da je teško graditi širi sistem ukoliko se najveći broj odluka praktično vrti oko jednog čoveka.

Tu su i sportske odluke koje su izazvale podeljene reakcije. Najpre smena Srđana Blagojevića za koju nije bio veliki deo navijača. Zatim,izbor Nenada Stojakovića za trenera u pojedinim strukturama ocenjen kao ozbiljan promašaj.

Posebnu buru izazvala je i situacija oko Dušana Jovanovića, sina Milana Laneta Jovanovića, koji je dobio prostor u prvom timu, zbog čega su pojedini mladi fudbaleri i njihove porodice stekli utisak da kriterijumi nisu isti za sve. U Humskoj se čak moglo čuti i da su neki talentovani igrači zbog toga odbili nove ugovore sa Partizanom.

Naravno, među “grobarima” nije prošao neprimećeno ni Mijatovićevo javno približavanje Zvezdanu Terziću, kao ni odlazak na proslavu rođendana Crvene zvezde prošle godine. Za deo navijača Partizana, upravo je taj potez bio možda i najveći udarac emociji koja je godinama pratila njegovo ime.

Ipak, uprkos svim kritikama, ostaje utisak da se oko Predraga Mijatovića u Humskoj i dalje ne vodi obična rasprava o funkcioneru ili sportskoj politici. Vodi se priča o čoveku od kog su “grobari” godinama očekivali mnogo više nego od bilo kog drugog.

Pred 1. jun Humska ponovo bira stranu

A upravo je to možda najveći problem Partizana pred Skupštinu zakazanu za 1. jun. U Humskoj se ponovo ne priča samo o fudbalu, rezultatima i Evropi, već o stranama, podelama i borbi za kontrolu kluba.

Već mesecima traje ozbiljno grupisanje unutar Partizana. Sa jedne strane nalazi se aktuelna struktura okupljena oko Rasima Ljajića, čoveka koji je u jednom od najtežih trenutaka preuzeo klub i uspeo da uvede određenu finansijsku stabilnost u sistem koji je godinama bio na ivici potpunog raspada.

Sa druge strane nalazi se grupacija koja veruje da bez Predraga Mijatovića Partizan ne može da vrati evropsku težinu, autoritet i ime koje je godinama gubio.

I upravo tu nastaje najveći paradoks cele situacije.

Jer objektivno gledano, malo ko u Partizanu danas može da ospori da bi spoj Ljajićeve organizacije i Mijatovićevog evropskog autoriteta verovatno predstavljao najjaču kombinaciju koju bi klub mogao da ima. Jedan donosi iskustvo sistema i političku stabilnost, drugi ime koje otvara vrata evropskog fudbala, kontakte, energiju i ono što Partizanu godinama nedostaje – osećaj da iza sebe ima čoveka koji je bio deo najveće scene.

Ali umesto zajedničke priče, Humska je ponovo dobila sukob. Zato se pred 1. jun više nego ikada govori o delegatima, lobiranju i tome ko će preuzeti veću kontrolu nad klubom. U takvoj atmosferi, Partizan još jednom deluje kao klub u kojem gotovo nijedna velika priča ne može da prođe bez novih podela.

A možda najveća podela trenutno postoji upravo među „grobarima“. Jedan deo navijača smatra da je Mijatović poslednja velika figura koja može da vrati identitet Partizanu i izvede klub iz dugogodišnje apatije. Drugi veruju da veliko ime samo po sebi nije dovoljno i da su Partizanu potrebni sistem, stabilnost i manje unutrašnjih ratova.

Zbog toga će Skupština 1. juna biti mnogo više od običnog administrativnog sastanka. Biće to sudar dve ideje o tome kako Partizan treba da izgleda u budućnosti.

I možda po prvi put posle mnogo godina, Humska zaista deluje kao stadion koji ponovo mora da izabere stranu.

Ako ni Mijat nije uspeo da ujedini Humsku, pitanje je ko može

Možda upravo u tome leži najveća istina današnjeg Partizana. Ne u Skupštini, ne u delegatima, ne u tome ko će imati većinu 1. juna, već u činjenici da Humska već godinama ne uspeva da pronađe čoveka oko kog svi mogu da stanu.

A ako postoji ime koje je imalo šansu da to promeni, onda je to bio Predrag Mijatović. Jer malo ko je u poslednjih 15 ili 20 godina imao toliku emociju među “grobarima” pre nego što je uopšte kročio u klub. Malo ko je u Humsku došao sa tolikim autoritetom, tolikim evropskim iskustvom i tolikom podrškom navijača.

U očima velikog dela Partizanove javnosti, Mijatović nije bio samo još jedan bivši fudbaler ili funkcioner – bio je simbol nekog ozbiljnijeg Partizana, kluba koji ponovo može da razgovara sa velikim evropskim imenima i da izađe iz višegodišnjeg haosa.

I upravo zato današnje podele deluju toliko teško.

Jer kada ni čovek koji je godinama bio san “grobara“ nije uspeo da donese jedinstvo u Humsku, onda problem očigledno postaje mnogo dublji od jedne funkcije, jedne uprave ili jednog imena.

Naravno, ni Mijatović nije bez greške. Bilo je poteza koji su naljutili deo navijača, procena koje se nisu pokazale dobrim i odluka zbog kojih se danas oko njegovog imena vode ozbiljne rasprave. Ipak, teško je ignorisati činjenicu da se u Partizanu dugo nije pojavila figura koja je sa sobom donela toliko nade, energije i vere da klub može drugačije.

Možda je upravo zato cela priča oko Predraga Mijatovića mnogo veća od obične borbe za funkcije pred Skupštinu. Jer ovo više nije samo pitanje ko vodi Partizan.

Ovo je pitanje da li Partizan danas uopšte može da pronađe čoveka kome će verovati dovoljno dugo da zajedno izađu iz svega što je godinama urušavalo klub. A odgovor na to pitanje možda je mnogo važniji od svega što će se dogoditi 1. juna u Humskoj.

Više od Skupštine, Partizan traži odgovor šta želi da bude

Zato Skupština zakazana za 1. jun možda neće doneti konačan odgovor na pitanje ko je u pravu, ali će vrlo jasno pokazati u kakvom se stanju danas nalazi Partizan.

Klub koji je nekada bio sinonim za jedinstvo, karakter i evropski identitet danas ponovo ulazi u još jednu veliku unutrašnju borbu. Sa jedne strane stoji priča o stabilizaciji i pokušaju da se sistem održi, sa druge ideja da Partizan bez velikog imena, autoriteta i evropske težine ne može da se vrati tamo gde navijači veruju da pripada.

A negde između svega toga nalazi se Predrag Mijatović. Čovek kog su”grobari” godinama prizivali u Humsku. Čovek koji je dočekan aplauzima kao nada Partizana. I čovek oko kog se danas vodi možda najveća rasprava među navijačima crno-belih poslednjih godina.

Možda Mijat nije doneo sve ono što su mnogi očekivali. Možda je pravio greške, možda je neke poteze mogao drugačije, a možda je i sam shvatio koliko je teško voditi klub koji je godinama živeo između velikih očekivanja i još većih problema.

Ali jedna stvar teško može da se ospori – malo ko je u Partizanu poslednjih godina izazvao toliko emocije, nade i podele istovremeno. I upravo zato pitanje pred 1. jun više nije samo ko će dobiti većinu u Humskoj.

Pitanje je šta Partizan danas zapravo želi da bude?!