Retko pokazuje emocije u javnim nastupima i na konferencijama za štampu, predstavlja se kroz svoj tim na terenu. Kada su mnoge legende i bivši asovi obilazili Humsku u širokom luku, on je seo na klupu Partizana.
I bio je svestan Srđan Blagojević da je taj krompir koji je uzeo u ruke toliko vruć da može da izazove bolne opekotine. Trener crno-belih u opširnom intervjuu za MaxBet Sport govorio je o svom fudbalskom i trenerskom putu od novobeogradskog Radničkog, preko iznenadne epizode u futsalu i preko srpskoligaških terena, do Astane i Debrecina, a onda do Beograda i Partizana. Otkrio je i da mu navijači ostalih klubova čestitaju na onome što rade i on i ljudi koji vode klub, ali i da se proces koji traje u redovima vicešampiona Srbije suštinski nikad neće završiti. U narednim redovima čitajte i ko su Blagojevićevi fudbalski uzori i kakva je njegova fudbalska filozofija.
Za dobar deo javnosti bilo je veliko iznenađenje kad je Partizan prvog dana ove godine objavio da ste vi novi trener. Koliko se sve to „krčkalo“ sa Partizanom?
– Nije generalno dugo trajalo. Počelo je negde pred Novu godinu. U ovo neko vreme prošle godine, u septembru sam napustio Debrecin kako bih se vratio kući i odmarao sam se. I razgovarao, nije tajna, sa nekoliko klubova koji su bili zainteresovani. Priča sa Partizanom se pojavila pred Novu godinu, Ja sam zajedno sa svojim prvim asistentom Dejanom Fijalom pre svega analizirao igre Partizana u tom nekom prethodnom periodu, po završetku polusezone, da bih dobio jasnu sliku kako Partizan izgleda i šta je to što Partizan predstavlja u tom trenutku, to jest da li i koliko ima prostora za napredak. I koliko ja kao trener i mi kao stručni štab možemo da utičemo pozitivno na ono što bi moglo da se dešava. I usput sam se raspitivao kakvo je stanje u FK Partizan i kao zaključak svega toga jeste da sam video sebe sa svim svojim karakteristikama da mogu da pomognem Partizanu, a i Partizan može da dosta pomogne meni.
I druga strana je uradila domaći zadatak?
– Ljudi iz kluba, pre svega Danko Lazović, koji je zadužen u najvećoj meri za sportske stvari su se raspitali dobro, analizirali moj rad i moj CV i sve što predstavljam. Dobro su se informisali šta mogu da očekuju s moje strane. Bukvalno 31. decembra uveče, posle drugog, trećeg razgovora sa Dankom Lazovićem i Predragom Mijatovićem smo se odlučili da zajedno uđemo u tu priču.
Koliko smo čuli i oni su bili veoma zadovoljni vašom pripremom.
– Generalno se trudim da uđem u priču pripremljen, bilo šta da radim. I ta neka situacija je bila normalna. Mi smo odradili detaljnu analizu poslednjih šest, sedam utakmica koje je Partizan odigrao u prvenstvu. Četiri, pet koje je Marko Jovanović vodio i par koje je vodio Savo Milošević. Uporedili smo te dve stvari. Dobili smo jasnu sliku. Uradili smo video-analizu sa komentarima, sa predlozima i sugestijama šta bismo mi kao kao stručni štab uradili, u kom smeru bi se pomerali i prezentovali smo to upravi Partizana. Očigledno je da ih je to zaintrigiralo da uđemo u neke ozbiljnije razgovora posle toga i, na kraju krajeva, da se dogovorimo.
Šta su vam rekli porodica i vaše najbliže okruženje kad ste se odlučili da sednete na klupu Partizana u trenutku koji je bio verovatno najteži i najgori u istoriji kluba?
– Upravo tako. Prvi komentari su bili od većine ljudi su bili u smislu – ne treba ti to, šta ti to treba. Ja sam neko ko je ime izgradio u inostranstvu. I nisam imao neke planove za povratak u Srbiju. Moj povratak je isključivo zato što je u pitanju Partizan i zato što sam prepoznao da mogu da dam doprinos u situaciji u kojoj se klub nalazi od tada. Porodica je bila zadovoljna i ponosna zato što se vraćam kući posle pet godina i što ću imati više vremena da provodim sa porodicom. Drugi deo ponosa zato što sam došao u stadijum karijere da preuzmem veliki klub u svojoj zemlji. Pre toga sam radio u velikim klubovima, u Astani i Debrecinu. Oba kluba imaju veliku istoriju, prvaci su svojih zemalja, bili su učesnici Lige šampiona, kao što je i Partizan. Ali, raditi u Srbiji, u Beogradu, u svojoj zemlji, u Partizanu, to je nova dimenzija karijere. Prihvatio sam to kao korak napred i kao nešto što predstavlja nešto novo. Nešto što nisam dosad osetio u mojoj karijeri.
HVALA MARKU NIKOLIĆU
Nije tajna da je Marko Nikolić učestvovao i da dobru preporuku o vama.
– Ja iskreno ne mogu da kažem da smo Marko i ja prijatelji. Ne družimo se. Naše poznanstvo datira još od kad smo radili u mlađim kategorijama. Ja u Radničkom s Novog Beograda, on u Radu. U slično vreme smo počinjali, prošli smo neki sličan put. Bolje smo se upoznali kad sam bio na kursu na PRO licenci 2015. godine. Marko je tad već započeo ozbiljniju karijeru u seniorskom fudbalu. Imao je određene rezultate. On je u trenutku predavanja, a kasnije i polaganja završnog ispita bio jedan od članova komisije. Pre toga sam ja proveo sedam dana u Partizanu na nekoj praksi, ako tako mogu da kažem. Od tada smo komunicirali detaljnije. Ja sam se upoznao detaljnije sa njegovim radom, on pogotovo na tom završnom radu za PRO licencu se upoznao sa mojom idejom, sa mojim načinom funkcionisanja i od tada traje naša povezanost. Naravno, putevi su nas rzdvojili, ali ostala je neka pozitivna konekcija između nas i ja ću mu se i ovim putem zahvaliti na preporuci, odnosno na pozitivnim komentarima u trenutku kad ga je Danko Lazović pozvao i pitao šta misliš o tome.
Kakva je bila vaša fudbalska karijera? Nema mnogo podataka o tome.
– Igrao sam fudbal, ali bolji sam trener nego što sam bio fudbaler. Ja sam dete Radničkog sa Novog Beograda. Od petlića do prvog tima sam prošao tamo. Potpisao za prvi tim, u to vreme je Radnički prolazio rangove od najnižeg do najvišeg i na kraju igrao Superligu. Međutim, nisam nastupao za prvi tim. Kao pozajmljen igrač sam igrao u srpskoligaškim klubovima u to vreme, s tim što moram da naglasim da je srpska liga tada i ova današnja nešto sasvim drugačije. Mnogo kvalitetnih igrača i kvalitetnih timova devedesetih bilo na sceni. Kad sam imao 25, 26 godina povredio sam prednje ukrštene ligamente kolena. Nadovezalo se i bombardovanje. Dve godine sam napravio pauzu, pokušao sam da se vratim u srpskoj ligi, a u isto vreme sam studirao i završavao Fakultet za fizičku kulturu i završio višu trenersku školu i dobio ponudu da radim u Radničkom sa Novog Beograda sa mlađim kategorijama. Imao sam 27 godina, seo, razmislio i došao do zaključka da, ako do tog momenta nisam postigao ništa veće u fudbalskoj karijeri, da bi bilo možda pametnije da se prebacim na trenerski posao. I to sam pokušavao da radim paralelno. Igrao sam u Zmaju iz Zemuna i paralelno radio sa mlađim selekcijama, sa selekcijom pretpetlića. To je trajalo neko vreme, bilo je naporno i prebacio sam sve na trenersku stranu.
KAKO SAM POSTAO FUTSALER
Kako ste to sve prevazišli u glavi, fudbal vam je sigurno nedostajao?
– Interesantno je da u to vreme kad se odlučujem da prestanem da igram, dolazi mi poziv od mojih drugara da pređem na futsal. Pre toga nikad nisam igrao futsal. Igrao sam štopera ili zadnjeg veznog na velikom fudbalu. Dobijam poziv da se priključim novoformiranom Intermecu. Prihvatam jer bih i ovako tražio da igram negde termine. Pozvali su me da igramo ligu, tri puta nedeljno treninzi i ja to prihvatam, iako nemam iskustva. Završi se tako što sedam godina igram futsal, do svoje 35 godine. Išli smo iz treće u drugu, iz druge u prvu ligu i pet godina sam igrao prvu ligu Srbije u futsalu. Totalno neplanirano i paralelno radio u omladinskoj školi. Onda se 2007. godine odlučujem da prestanem da igram futsal i da prestanem sa radom u omladinskoj školi i da pređem da radim sa seniorima.
Pomenuli ste bombardovanje i dve godine pauze zbog povrede. Kako su protekle te godine?
– Čudna situacija sa povredom kolena. Povredio sam se igrajući za BASK protiv Srema u Jakovu, gde je posle toga dijagnoza bila da meni nije potrebna operacija. Nije prošlo nekoliko meseci oporavka i mog vraćanja, ponovila se slična situacija. Onda je došlo do toga da je dijagnoza da je potrebna operacija. Vreme tu prolazi u traženju, da li treba ili ne treba povratak. Kad prođe operacija, počinje bombardovanje, prestaje takmičenje. U tom trentuku ja počinjem da razmišljam u kom smeru treba da se krene i taj momenat kad dobijam poziv da krenem da radim u Radničkom s Novog Beograda sa pretpetlićima. To je generacija 1989. Taj period je bio ispunjen mojom željom da se vratim igranju fudbala i svih stresnih situacija oko bombardovanja.
View this post on Instagram
Da li je moglo da se živi od fudbala ili ste imali neki dodatni posao?
– Paralelno sam studirao i išao na treninge. Kad se prisetim i pričam nekom mlađem, nisam siguran ko bi to sve radio to što sam ja radio i što je moja generacija radila. Bilo je dosta momaka koji su trenirali i igrali fudbal i studirali. DIF je na Košutnjaku, sećam se plivanje je na Banjici, još neka destinacija za vežbe, a sve sam prolazio autobusom. Išao na treninge, vrlo naporno je bilo, ali verujem da mi je to pomoglo da izgradim karakter i ličnost i celo to neko iskustvo i sada koristim.
Kad ste došli u Partizan verovatno ste imali neka očkeivanja. A situacija je Srđan i deca Partizana, da li ste računali da bude tako?
– Dobro smo izanalizirali situaciju, ne mogu da kažem da me nešto preterano iznenadilo po dolasku. Možda neke situacije koje ne možemo da znamo dok ne uđemo u posao i dok ne vidimo lično, ali to su neke organizacione stvari. Dobro smo se spremili šta bi moglo da se desi i kakav je plan kuda treba da idemo. Ne mogu da kažem da sam preterano iznenađen. Moram da se složim sa Dankom i sa Peđom da je najteži deo prošao. Mnogo stvari smo uradili svi zajedno koje običnom navijaču koji prati iz medija nisu ni vidljive. Pre svega jer je normalno da mu ne budu vidljive, a drugo što mnoge stvari nisu ni ispričane šta je urađeno. Mnoge stvari organizaciono, od odlaska na Tursku u pripreme, urađene su neke bazične stvari šta nam je potrebno da bi rad da bi mogao da se odvija nesmetano. A onda kroz zajedničku komunikaciju, volju, želju, neki zajednički stav smo pokušavali da slažemo jedno po jedno da bi smo došli do ovoga do čega smo došli. A ni za to ne mogu da kažem, hajmo sad, idemo ovim putem. Put se sam složio i onda smo se dogovorili da to tako mora i treba, očigledno je da je to jedini ispravni put za Partizan u ovom trenutku. Stali smo iza toga i krenuli da radimo. Grešimo, ispravljamo se, padamo, ustajemo, korigujemo, prikupljamo energiju uz nas koja već nije mala. Dokle ćemo dogurati, to niko ne zna. Ali da ide u boljem smeru nego kad smo počeli da radimo, to je sigurno.
PARTIZANOV PROCES SE NIKAD NEĆE ZAVRŠITI
Imaju Amerikanci onaj izraz „trust the process“. Koliko još treba da traje Partizanov proces?
– Taj proces se nikad neće završiti. On traje i trajaće i uvek će biti da nešto fali, da nešto nedostaje. Nije to samo u Partizanu. Evolucija je normalna. Zavisi šta mi postavimo kao konačan cilj. U ovom trenutku ja sam postavio kao cilj da želimo samo da napredujemo. Da budemo bolji, da budemo kvalitetniji nego što smo bili na prethodnom treningu. I upravo to što si malopre rekao, proces. Želim da uživam u njemu i da nam proces bude cilj, da nemamo finalnu destinaciju. Da se fokusiramo ne na krajnji rezultat nego na navike, na detalje koje radimo svakog dana, koje mogu da nas dovedu do rezultata. Šta je zadovoljavajući rezultat kao finalni produkt? To je pitanje šta je realno, šta su mogućnosti, zato ne bih u ovom trenutku opterećivao ove mlade momke tim stvarima. Ni javnost ni navijače Partizana pogotovo. Potrebna nam je velika energija, velika posvećenost, velika privrženost, pripadnost, maksimalan trud. I na kraju iskrenost. Da budemo iskreni prema navijačima. Da kažemo šta je realno. Nekome će se to svideti, nekome neće, ali za mene je to jedini ispravan put. Pa ko oseti iskrenost, da ostane, da podrži, da pomogne. Jedna je istina koja je trenutno oko Partizana. Koliko ovi rezultati i eho prijao, Partizan je i dalje u problemima. I to ne malim problemima. Partizan nema velikih mogućnosti, ograničenih je resursa, ali svi koju su trenutno u Partizanu daju sve od sebe da se to što manje oseti, da u skladu sa mogućnostima izvuku maksimum.
Vaši igrači su mahom tinejdžeri. Kako im pristupate? Kako lakše doprete do njih, razgovorom ili na fudbalskom terenu?
– I jedno i drugo. Pogotovo u ovom periodu turbulencija u njihovom razvoju. Nisu male. Sve što im se dešava, a ima ih dosta, jako je bitno kako, ne samo ja i stručni štab, nego njihovo okruženje, porodica, agenti, kako svi oni reaguju na ovo što im se dešava. Ova ekipa pre samo godinu dan je igrala utakmicu protiv Novog Pazara na Teleoptiku u Omladinskoj ligi i izgubila 2:1. I borila se za opstanak. A sada samo za godinu dana, igrali su Evropu, svi ih hvale i tapšu. Mora svima da bude jasno šta oni prolaze za godinu dana. I da sve to može da utiče i na njihovu psihološku stabilnost. Ne očekujem da budu stabilni kao odrasli ljudi. Ali sve su to pozitivni momci, koji hoće da slušaju, koji imaju volju, imaju želju. I kad naprave grešku, to nije plod negativnih misli ili neke njihove promene. Da ima puno posla, ima. I na terenu i van njega. I mi svaki dan pokušavamo da vršimo uticaj i preventivno. Svaki član stručnog štaba ima određeni broj igrača za koje je zadužen, za te neke razgovore. Pokušavamo da držimo sve to pod kontrolom. Karakteristika grupe je da se razbije. Koliko god izgleda da je sve sklopljeno, već sutra može da ode na drugu stranu. A posao trenera je da to skuplja i lepi.
Poslednja utakmica pokazala je da nema zakucanih mesta u ekipi.
– Nema zakucanog mesta. Najčešće im Danko priča. Ne treba da pričam koliki je partizanovac, ali koliko je privržen deci i omladinskoj školi, to je neverovatno. On jako voli svakog od njih koji su tamo i pruža im najveću podršku. I zagovornik je da deci Partizana treba da se pruži šansa. Ali prvi on kaže da nije nikome ovo poklon, pa da to tako shvate. Već je prilika koju moraju da iskoriste tako što će da daju maksimum. Dođe do uspona i padova. Do ove sezone je njihov broj utakmica u Superligi zanemarljiv, a evo sad smo odigrali 13 utakmica računajući i Evropu. To su velike promene u njihovim životima. Koliko će da traje pad, ako se desi, zavisi od njih i od nas. Sve je sastavni deo puta i nije neočekivano. I na neki prethodnim utakmicama smo i zbog njihovog neiskustava i prevelikog opterećenja smo pokušavali da izbalansiramo tu njihovu minutažu. Žongliramo sa svim tim osetljivim stvarima svakog dana i izguraćemo. Mnogo je dobro što imamo i starije igrače koji daju stabilnost u svlačionici. Imati Natha sa izuzetnom karijerom i iskustvom. Jasno je da sa 38 godina nije isti kao ranije. Jurčević, Marko Milošević, Janis Karabeljov. Sjajni momci koji su potpora mladim momcima. Moram nešto da podvučem.
Izvolite.
– Evo sastava pre godinu dana. Dragojević i Simić dva štopera, Ugrešićm Janković, Alilović, Kostić, Dule Jovanović. To je bio sastav omladinaca, možda sam još nekog zaboravio.
Koliko vam prija to što ste trener i deo tog Partizana koji je uspeo posle toliko vremena da okupi 80.000 ljudi na tribinama na tri evropske utakmice?
– Ponosan sam zbog toga i zadovoljan. Ne bih sebe stavljao u prvi plan. Za to su zaslužni mladi igrači. Očigledno je kliknulo nešto između tih mladih igrača i odluke kluba da se više okrene ka njima i publike. Neka hemija se javila i ja ne mogu da kažem da je to bilo planirano jer nije bilo. I ja sam zadovoljan i hoću da verujem da je to produkt našeg zajedničkog rada i ponosan sam zbog toga. Ne bih voleo da to bude samo trend ili pomodarstvo kako kod nas ide, pa sad je popularno hvaliti i dolaziti na utakmice, nego da to bude i malo duže. Pa se sećamo onih utakmica iz osamdesetih godina kad se gubilo od 6:0 Hajduka, pa se ostajalo da se da podrška igračima. Pa se sećamo časova ljubavi kod Duleta Vujoševića… Da to potraje, da ne zavisi samo od rezultata na semaforu. Kako je rekao Duško Radović – da mi navijamo za Partizan prvo zato što ga volimo, a tek onda zato što je on najbolji. Da ljubav i podrška ne zavise samo od rezultata, nego koliko zaista volimo i podržavamo klub. Ako klub podržavamo samo kad je dobar rezultat, onda mi ne volimo klub nego samo rezultat. Svestan sam da je takva situacija u celom svetu, da je jako teško izvući sve to iz ljudi.
MI I ZVEZDA KAO DA SMO PARALELNI UNIVERZUMI
Da li vam prija što je fudbal bar na neko vreme ukrao šou košarci?
– Mi ćemo svi biti na ispitu kad krenu neki loši rezultati, koji će sigurno doći. Voleo bih da pobedimo svaku utakmicu, ali sam svestan da to nije realno. I onda su svi na ispitu. Ja kao trener, igrači, navijači. Lepo je živeti u pozitivnom ehu i atmosferi i reakciji navijača. Ljudi prilaze i govore svaka vam čast. Navijači Partizana, ali drugih klubova prilaze i govore kako im se sviđa ono što mi radimo.
Koliko često se to dešava?
– Često. Ja sam iznenađen zbog toga. Jasno mi je koliki je rivalitet između Partizana i Zvezde, dešava mi se. Dešava se verovatno svima. Srećan sam i zadovoljan i zbog toga. Igrači ne treba da se zadovoljavaju što ih sad neko tapše po ramenu i hvali. To je promenljiva kategorija u onom trenutku kad krene nešto negativno i to može vrlo lako da se promeni. Svi treba da budemo fokusirani na rad i ono što zavisi od nas.
Da li vredi da vas onda pitamo koliko je Partizan blizu, a koliko daleko od titule?
– Nije da ne bih voleo i da zvučim da sam neambiciozan. Nema ambicioznijeg od mene. Ali ja nekako to posmatram kao da smo u paralelnom univerzumu. Zvezda je u ovom trenutku odmakla, koliko god nama to bilo neprijatno da priznamo, odmakla je poprilično u mnogim stvarima. To se taložilo ovih godina što su oni išli nagore, a Partizan nadole. Jaz se proširio i za mene je to kao da oni idu jednim putem, a oni idu drugim putem i uopšte ne bi trebalo da se opterećujemo Zvezdom jer to može da bude frustrirajuće i da nas odvuče od procesa. Mi isključivo treba da se takmičimo sami sa sobom, da budemo bolji od sebe, da budemo bolji nego što smo bili juče. Ne bih ovim momcima uopšte stavljao pritisak nekih takvih stvari. Ako poredite Zvezdu i Partizan, to su neverovatne razlike i u budžetu.
Pomenuli ste reč frustracija. Da li vas frustrira kad vidite da Crvena zvezda ima 2,5 miliona evra da izdvoji za platu Marka Arnautovića, a Partizan u ovom trenutku možda ne može da izdvoji ni peti deo novca za pojačanje?
– Ne mogu da kažem da me frustrira. Ne razmišljam o Zvezdi. Vidim to, ali nije tema razgovora u stručnom štabu, među igračima. Neke stvari nisu uporedive, kad je već tako, nema smisla razmišljati o njima. Naravno da ćemo se potruditi da budemo dobri, da pobedimo svaku utakmicu, da budemo konkurentni u derbiju. Mi smo na prethodnim derbijima bili konkurentni takvi kakvi jesmo. Ne bih stavljao akcenat na takve stvari, to ide mimo nas. Samo koncentracija na ono što mi radimo, onda ćemo doći tamo gde treba da budemo.
A kad je to?
– Ne znam.
Da li smatrate da je onaj derbi na „Marakani“ (3:3) da vas je na neki način afirmisao i da su oni koji su sumnjali u vas, počeli da vam veruju?
– Posle onoga što se izdešavalo posle toga, ispada da jeste. Bilo je nekih izjava, pogotovo od ljudi iz kluba. Nisam za neke ekstremne stvari. Ni za velike euforije ni za velika tugovanja. Ja sam isti trener koji sam bio pre derbija. Niti je mene gol Takija Nikolića u 93. minutu učinio boljim trenerom niti bih ja bio ništa lošiji trener da ga nije dao.
Ljudi su mislili pre svega na način na koji je Partizan izgledao na terenu.
– I to je opet za diskusiju. Mi smo igrali četiri poluvremena sa Zvezdom u dva derbija. Za mene je prvo poluvreme drugog bilo najbolje. Ne mislim da smo odigrali spektakularno utakmicu (3:3). Mi smo odigrali koliko smo mogli, koliko nam je protivnik dozvolio i u skladu sa onim što su naše mogućnosti. Ako uzmete sastav koji je igrao, imali smo i povrede, to je u trenutku bilo najpraktičnije rešenje. Nisam hteo da se branimo sve vreme, niti da budemo defanzivni, ali ne zavisi sve od vas na terenu ili od zamisli trenera. Mnogo okolnosti utiče na razvoj situacije na terenu.
VOLIM INOVATORE KAO ŠTO SU GVARDIOLA I SAKI
Koliko pratite metodologiju rada poznatih trenera? Po senzibilitetu trenerskom, da li ste bliži Gvardioli u toj njegovoj opsednutosti detaljima, da li ste možda bliži Murinju i njegovom makijavelističkom pristupu ili možda Anćeloti kom je baza izvanredan odnos sa igračima? Čemu ste najbliži?
– Pratim naravno odavno. U današnje vreme je lako dostupno. Lakše je trenerima, mnogo su edukovaniji i brže smišljaju odgovore. Ranije je bilo dovoljno da trener bude organizovan u smislu trenažnog procesa, onda posle toga su svi počeli to da rade. Onda je počela da dominira taktika. Neke stvari koje bi mogle da poremete protivnika. U današnje vreme svaki trener to ima. Sada su u pitanju detalji. I metodologija rada, kako što brže što pre, da se implementira ideja u igru svog tima. Razvijao sam se u tom smeru, pratim i sada, lako je dostupno. I kroz video snimke i knjige. Informacija ne znači znanje, znanje je kad sve to pretvorite u trenažni proces. Kako složiti informacije i pretvoriti u produktivniji trenažni proces. Više sam okrenut trenerima koji rade stvari koje su drugačije, neobičnije. Na mene veliki uticaj imaju treneri koji su inovatori, koji pokušavaju više da grade, nego što ruše i treneri koji pokušavaju kroz nadmudrivanje, kroz stvaranje prednosti na terenu – da li je to numerička, da li poziciona, dođu do prednosti u odnosu na protivnika. Definitivno Gvardiola, za koga smatram da je uz Krojfa, Gvardiola je njegov učenik i Saki u Milanu, to su treneri koji su bili ispred svog vremena i koji su doneli nešto novo i usmerili razvoj trenerske struke u jednu stranu. Pa su se nadovezali mnogi treneri na tu priču – Slot, De Zerbi, Arteta…
Šta kažete na tezu da je Gvardiola učinio fudbal dosadnim jer svi pokušavaju da ga kopiraju i sve to izgleda jako slično.
– Meni to nije dosadno, meni je to super. Pre neki dan sam gledao izjavu Gvardiole koji i dan-danas i pored svih trofeja i svog uticaja na igru prilično žustro objašnjava svoju filozofiju. Kad dođete u situaciju da nema rezultata, dolazi do pitanja da li ste spremni da menjate svoju filozofiju. On je objasnio da ne znači da njegove ekipe igraju sporo, da to zavisi od toga kako igra protivnik, pa onda on objašnjava da ako protivnik napada sa velikim brojem igrača visoko, onda su napadi brži. Ako protivnik pritiska sa manje igrača i dole, onda to ide polako, kako on to kaže popiješ kafu, ručaš, dok ne pronađeš pravu stvar. U jednom trenutku je rekao da obožava tih 1.000 dosadnih pasova, više sarkastično. Pritom, moram da naglasim, nema pravilnog i ispravnog načina fudbala. Svako ima viziju kako njegov treba tim da izgleda. Sve je pravilno i nepravilno. Prvak Evrope može da bude Španija sa tih 1.000 dosadnih pasova, a može i Grčka sa bunkerom. Nema tu ispravno i neispravno, samo način. U fudbalu je najbitniji rezultat. A trener ne može to da garantuje.
Koji vam je bio najteži trenutak na klupi Partizana, a na koji ste najponosniji?
– Uvek sam najzadovoljniji kad pobeđujemo, ali isključivo na način na koji radimo na treningu. Bilo je dosta puta ove sezone takvih situacija. Kad neka situacija koju radimo na treningu se završi u najmanju ruku šansom, to je posebno zadovoljstvo. Poslednje kolo prošlog prvenstva, utakmica sa Vojvodinom, ostala mi je u sećanju jer je dosta toga s treninga preneseno na teren. Najteži momenat definitivno je bio drugi derbi i ona dva primljena gola od 80. do 90. minuta. To je onako pokazatelj koliko je tanka linija za svakog od nas. Ne samo za trenera, nego i za igrače, od heroja do tragičara. Na kraju krajeva, koliko je onaj Takijev gol iz penala doveo do toga da svi postanemo pozitivci, toliko su dva gola, koja realno nisu morala da se dese, od nas napravili negativce. Ali fudbal je lep jer sa sobom nosi takve emocije, a svi moramo da budemo spremni da ih kontrolišemo.
Poslednja utakmica protiv Radnika bila je jako emotivna zbog sećanja na Dragana Mancea. Kako pamtite njega i uopšte taj period?
– Sećam se momenta i gde sam bio i gde sam stajao kad sam čuo tu vest. Bio sam u 28. bloku, išao u školu „Radoje Domanović“ i tačno se sećam da idem od škole do kuće kad sam čuo tu vest. Tragedija za njegovu porodicu i za Partizan. Za njega vežu velike uspomene. I dan-danas kad idem preko Bežanijske kose na Teleoptik prođem pored mesta gde se sve to desilo i kažem da ne mogu da verujem kako je čovek mogao ovde da pogine. Nažalost, to se desilo. Drago mi je što je utakmica protiv Radnika iz Surdulice prošla tako kao što je prošla.
Gol Andreja Kostića kao da je neka viša sila prenela na teren jer neodoljivo podseća na Manceov protiv Dinama.
– Kostić mali sa devetkom na leđima postiže gol na gotovo identičan način. Onda sam gledao još neke golove, pa Natho sa brojem 10 na leđima kao Moca. Onda sam gledao neke golove Hasanaginića iz prošlosti i Ostojića u finalu Kupa protiv Zvezde. Onda se čovek zapita da li postoji taj ciklus koji se povremeno vraća i da mi svi proživljavamo neke stvari koje smo već doživeli.
TRENER JE U SRBIJI SVEDEN NA FORMALNOST
Da li vas je neko od kolega u Superligi taktički iznenadio da ste bili pozitivno oduševljeni?
– Ne mogu da kažem da me neko iznenadio, ali siguran sam da Srbija ima mnogo dobrih trenera. Status trenera u Srbiji je nekvalitetan i izuzetno loš. Prošle godine je promenjeno 30 i nešto trenera za sezonu, a u Mađarskoj pet ili šest. To govori o tome kako se trener tretira u Srbiji i imam utisak da je uloga trenera svedena na formalnost jer pravila tako zahtevaju. Imam utisak da vlada mišljenje, pogotovo od ljudi koji vode klubove, da nije bitno ko je trener, da to može svako da obavlja i da je trener promenljiva roba. Ako jedan ne isporuči brzo rezultate, vrlo lako se menja. Isto tako moram da pohvalim slučaj gde je Radomir Koković produžio ugovor iako mu ovaj nije istekao sa Železničarom iz Pančeva. To je jako dobar primer prepoznavanja kvaliteta i vizije trenera od strane kluba. Ja to izuzetno podržavam i nadam se da će biti još takvih slučajeva. Moram da pohvalim Radeta Kokovića. Znamo se još iz perioda kad je on bio trener Sinđelića, a ja Inđije, pa smo igrali jedni protiv drugih. Od tada su mi poznati njegovi kvaliteti, jako dobro je uklopio ekipu i jako dobro se vidi ruka trenera kako to vole da kažu. I kako rekao Marko Nikolić u jednom trenutku, to je najveći kompliment za trenera. Rezultat i može i ne mora da bude, ali najveći kompliment za trenera je kad se on prepoznaje u ekipi, odnosno kad se njegova vizija jasno vidi.
U intervjuu za MaxBet Sport Saša Stamenković, golman Mladosti iz Lučana je rekao da se služite trikovima, u smislu da je pravo čudo šta činite sa ovim što imate na raspolaganju. Da li se osećate tako, kao mađioničar?
– Malo su krupne reči. Ako mogu da kažem nešto za sebe, to je upornost, istrajnost, vera u ono što radimo. U nekom trenutku neko bi rekao tvrdoglavost, ali to smatram kao pozitivno. Bez obzira na jačinu ekipe i kvalitet igrača, trudio sam se uvek da implementiram svoje ideje. Retko ili gotovo nikad sam odstupao od toga, bez obzira na uticaje sa strane. A onda taj rad donese nešto što je nekome možda drugačije ili zbunjujuće za protivnika. Hvala Stamenkoviću, susretali smo se u Kazahstanu, on je igrao u Aktobeu, znamo se od tada. Ja bih to prepisao upornosti, neodustajanju, posvećivanju detaljima i ideji igre.
Primetili smo jednu stvar u igri Partizana, a to su zanimljivi ofanzivni prekidi. Zašto ne koristite češće te neke minijature koje umeju da zbune protivnika?
– Mi radimo prekide pre svega na osnovu analize protivnika, odnosno kako ih protivnik brani. To je jedan segment u kom vidim prostor za napredak. Zahteva vreme, kao i sve ostalo, da bi bilo kako treba. Mi u svakom trenutku imamo pripremljene prekide, kornere, skraćene kornere. Nekad se izvede kako treba, nekad igrač neki zaboravi koja mu je uloga u tom trenutku, pa onda zbog toga ne prođe. Ili se tehnički ne odradi kako treba. Tri ili četiri kornera su spremna za svaku utakmicu. U zavisi od toga da li je zona, čovek čoveka ili kombinovano, gde vidimo gde su slabosti. Na primer, protiv Radnika nas je poremetio korner jer prvi put nisu ostavili dva igrača gore. Morali smo da se adaptiramo. Imali smo par improvizacija na to.
Ima li neka liga u kojoj biste voleli da radite?
– Jedno je mašta, a drugo realnost. Jako je teško treneru iz Srbije da uđe u lige petice. To se videlo i u prethodnom periodu, gde su tamo radili oni koji su igrali tamo i koji su bili velika imena. A svi ostali jako im je teško da uđu tamo. Naša realnost je da smo više usmereni ka Istoku. Naravno da bih voleo da radim u ligama petice. Meni je bitno da bude korak napred ili bar nešto novo u odnosu na ono što sam već radio. Tako je već pet, šest godina otkad sam otišao iz Srbije. Trudim se i čini mi se da idem tim smerom.
Znači ako bi došao poziv iz Azije, nova kultura, ne bi ste se bunili?
– Nije pitanje samo destinacije, nego i ozbiljnosti projekta i ambicija i organizacije. Ne odnosi se samo na zemlju ili deo sveta, već na nešto što nisam doživeo. Kad sam odlazio u Kazahstan, prvo inostrano iskustvo. Dolazim u zemlju gde ne govorim ruski. Otišao sam sa stavom da sam u benefitu samo ako tamo naučim ruski. Tako sam to posmatrao. Mađarska isto jako pozitivno iskustvo. Evropski uređena zemlja, sjajno takmičenje, sjajna infrastruktura i uslovi za rad. I ovde, povratak. Partizan, u svojoj si zemlji. Veći je pritisak. Nije manji u Astani ili Debrecinu. Oni smatraju da su najveći klub, ne priznaju Ferencvaroš. Kod kuće drugačije prihvataš javnost. I tamo pišu po novinama, ali ne čitaš. Mi smo razapeti između tragičnih poraza i velikih pobeda. Nema sredine. Ovde te svi znaju, svi znaju da sam trener Partizana. I to je neko drugačije iskustvo me obogaćuje. Iskustvo koje sam prošao od pretpetlića Radničkog sa Novog beograda, od treniga na šljaci, do treniranja na sportskom centru od devet terena, dva veštačka, jedan zatvoren, a sedam prirodnih i tako dalje u Mađarskoj. Od Posavca Boljevci u seniorima do Astane i šampionske titule. Sva ta događanja u karijeri, relacije, događaji daju mi mirnoću da ne moram da osećam veliki stres.
Da morate da birate, po čemu biste voleli da vas upamte kao trenera Partizana. Kao nekog ko je de fakto došao u najtežem trenutku po klub, možda kao nekog ko je vratio titulu posle toliko godina ili kao nekog ko je lansirao ove nove Partizanove bebe, odnosno trasirao neki novi put kluba?
– Ne fokusiram se na konačan cilj. Voleo bih i osećam da će to tako biti, da će ljudi zapamtiti ne samo mene, nego sve nas, da smo u ovom trenutku koji je sve samo ne lak za Partizan, da smo mi svi zajedno postavili osnove za neki novi, srećniji Partizan u nekoj budućnosti. Svakodnevno razgovaram sa Dankom, sa upravom. Ja znam koji su to problemi, iako oni to više i ne pričaju, na svakodnevnom nivou i sa kojima nije lako funkcionisati. Sve ovo što radimo zajedno, igrači, stručni štab i uprava kluba, nadam se da će ostati kao prekretnica Partizana. Sad se iskristalisala ekipa, homogeniji smo nego što smo bili. Želja i ambicija kod igrača i njihovi motivi su se uklopili u ovu situaciju. Ta energija nas vuče da budemo istrajni, uporni da se podržavamo i da idemo korak po korak.
Ko je Srđan Blagojević u vremenu van fudbala?
– Teško je bez fudbala. Nije kancelarija, pa kao izađem s Teleoptika i više ne razmišljam o fudbalu. Jako je teško.
USPAVLJUJEM SE UZ SERIJU „MONTEVIDEO, BOG TE VIDEO“
Kako se isključite?
– Uvek se nadovezuje jedno na drugo. Imamo sastanke, što stručni štab, što sa igračima. Pa onda analize, pa onda odradimo trening, pa se vraćamo. Pa moramo da pripremimo analize. Svako ima svoj deo posla. Ja lično radim analizu naše utakmice koju prezentujem posle igračima, imamo trenera koji radi analizu budućih protivnika, pa onda meni prezentuju. Pa odgledam i ja neke utakmice. Samo jednu utakmicu, ona ide sat i po. Sa zaustavljanjem ode na dva sata, pa da isečeš sve i posložiš ode na četiri sata. A onda se vraćamo na ono učenje. Neko učenje. To je kao veslanje uzvnodno, ako staneš, vraćaš se unazad. Moramo da imamo apdejt sa nečim što se dešava.
Od koga ste „ukrali“ nešto poslednje, nešto što ste videli, pa impelmentirali u vašu igru?
– Dosta toga ima veze sa ulaskom u igru, odnosno sa prvom trećinom terena. Ima dosta zanimljivih ideja, načina razmišljanja. Kod prekida takođe. Učenje nije samo gledanje nekih velikih trenera. Dosta možete da vidite od protivnika. Malopre sam pomenuo Kokovića, neka rešenja su mi se svidela. Pa onda Oleksandrija, njihova neka ideja kako su nameštali ulazak u igru i ideja koja kad se razloži jako lepo izgleda, pa smo i odatle nešto uzimali. Jako mi se svidelo kako je Dinamo Moskva igrao defanzivu protiv nas. Strukture, pomeranja, intenzitet visokog presinga. To mi je bilo jako zanimljivo, to smo isekli i pripremili, ali trebaće nam više vremena da to implementiramo. Iz svega može da se nauči. Nekad se desi da igrači da na treningu ili na utakmici igrači urade nešto dobro, a meni da ideju – e ovo bih mogao da uvrstim u neke standardne obrasce. Nije mi palo na pamet, ali igrači su to sami uradili.
Niste nam odogovrili šta radite kad nema fudbala.
– Volim da izađem na piće, na kafu sa suprugom i sa kumom. On je partizanovac veliki, dolazi na svaku utakmicu kao i njegov sin. Kao i svi članovi moje porodice. Kad izađem, okupi se neko društvo, sedimo, pričamo. Uveče ne volim da radim. Izbegavam, onda mozak ostane aktivan, pa ide loše spavanje. Ali neki put se mora kad se nema vreme. Uveče volim da pogledam neki film, da se opustim skroz. U karantinu, ono što je interesantno, gledao sam milion puta, pustim „Montevideo, bog te video“, za uspavljivanje. To me opušta. Ne film, nego seriju. To polako ide, pa se uz to uspavam.