Partizan je kroz istoriju navikao na velike utakmice, trofeje i evropske večeri. Međutim, isto tako, gotovo podjednako dugo, živi i sa podelama. I dok se na terenu traži kontinuitet, van njega kao da ga je retko bilo.

Podele koje traju decenijama

Podeljenost u Partizanu nije nova pojava. Ona traje godinama, pa i decenijama, i obuhvata gotovo sve nivoe kluba. Navijači nikada nisu bili potpuno jedinstveni. Različite struje, različiti pogledi i interesi često su pravili jaz koji se teško premošćava. Slična slika viđena je i unutar samog kluba.

Setimo se recimo čuvene Skupštine 2016. godine, kada je Partizan bio jasno podeljen. Na jednoj strani nalazio se Žarko Zečević, na drugoj Nenad Bjeković. Legende kluba bile su na suprotnim stranama, što je samo dodatno pokazalo koliko su podele duboko ukorenjene.

Takva atmosfera ostavila je dugoročne posledice, jer se linije podela iz tog perioda u velikoj meri osećaju i danas. Upravo zbog toga, svaki novi sukob u Partizanu deluje kao nastavak već viđenog obrasca, a ne kao izolovan incident.

I trenutno u Humskoj imamo legende na suprotnim strana. Na jednoj je Predrag Mijatović, a na drugoj Danko Lazović. Sve je u jesen 2024. delovalo gotovo idilično.

Tribina bez jedinstva

Podele u Partizanu godinama nisu prisutne samo u upravljačkim strukturama, već i na tribinama. Navijačka scena crno-belih dugo je podeljena na više frakcija.

Te podele traju godinama i ostavile su ozbiljne posledice, pre svega na atmosferu na stadionu. Nekada prepoznatljiv po punom i glasnom jugu, stadion u Humskoj često je bio poluprazan, upravo zbog neslaganja među navijačima.

Umesto jedinstvene podrške timu, Partizan je u pojedinim periodima imao tišinu sa tribina, što je dodatno uticalo i na igrače na terenu. Jer klub koji nema jedinstvo na tribinama, teško može da ga izgradi i na drugim nivoima.

Jedinstvo kratkog daha

Delovalo je da su se stvari promenile poslednjih godina. Veliki deo Partizanove javnosti bio je saglasan u jednom – da je vreme za odlazak prethodnog rukovodstva na čelu sa Miloradom Vučelićem i Milošem Vazurom. Taj trenutak delovao je kao retka tačka jedinstva.

Ali, kao i mnogo puta ranije, to jedinstvo nije dugo trajalo. Danas se Partizan ponovo nalazi između različitih struja.

Na jednoj strani Predrag Mijatović, na drugoj Rasim Ljajić, Danko Lazović i Milka Forcan. Glasanja u Upravnom odboru, koja su u više navrata završavana rezultatom 4:1, jasno pokazuju da saglasnost ne postoji.

To se vidi i kroz konkretne odluke. Povratak Srđana Blagojevića na klupu nije bio jednoglasan. Odluka o raspisivanju vanredne skupštine nije raspisana, bar za sada. Transfer Andreja Kostića, realizovan u trenutku finansijskog pritiska, dodatno je otvorio pitanje – da li klub uopšte funkcioniše kao celina.

Kada se i odluke i komunikacija odvijaju kroz razlike, a ne kroz jedinstvo, teško je očekivati stabilnost. U takvom ambijentu, Partizan često deluje kao klub koji traži jasan pravac.

Svaka odluka ima više tumačenja, svaki potez više strana. Umesto jasne strategije, stiče se utisak da postoji nekoliko paralelnih pravaca koji se retko ukrštaju.

To se vidi i u svakodnevnom funkcionisanju. Od uprave, preko sportskog sektora, pa sve do komunikacije prema javnosti.

Javna saopštenja, međusobni odgovori i različiti tonovi iz istog kluba postali su gotovo svakodnevica.  To često može da ukaže da unutar sistema postoje problemi u funkcionisanju.

Bez jedinstva nema rezultata

Fudbal često daje jednostavne odgovore na komplikovana pitanja. Klubovi koji imaju stabilnost i jasno definisane odnose van terena, najčešće imaju i rezultate na njemu.

Partizan je bio jesenji prvak, ali je u nastavku sezone došlo do pada. Teško je sve svesti samo na igru, jer atmosfera u klubu gotovo uvek pronađe put do svlačionice. Bez poverenja, jasne hijerarhije i zajedničkog cilja, teško je govoriti o kontinuitetu, trofejima i Evropi.

Možda je najveće pitanje zašto se ovo stalno dešava?

Jer kroz različite periode, sa različitim ljudima, scenario ostaje sličan. Menjaju se akteri, ali ne i epilog. To govori da problem nije samo u pojedincima, već u načinu na koji klub funkcioniše.

Partizan je u prošlosti pokazao da može da bude velik kada je jedinstven. Ali isto tako, poslednje godine pokazuju da bez tog jedinstva nema ni pravca.

Zato pitanje iz naslova nije samo analiza sadašnjosti, već i upozorenje. Jer dok god postoje podele, na tribinama, u svlačionici i u upravi, Partizan će teško pronaći stabilan pravac. A bez jasnog pravca, retko se stiže do cilja.