POGLED ODOZDO Tabela pokazuje da se dva košarkaška regiona postepeno gase

Bliži se kraj godine u kojoj naša zemlja slavi sto godina postojanja košarke. Centralna proslava povodom ovog velikog jubileja zakazana je za 12. decembar u Beogradu, a kada se tog dana budemo prisećali koliko smo uspešni u ovom sportu imaćemo na šta da budemo ponosni.

Istovremeno, košarkaška sezona je u toku i već sada mogu da se daju neke ocene što se tiče klubova i takmičenja. Dva košarkaška regiona, južni i istočni, nastavljaju košarkaški da tonu ka dnu. Iz godine u godinu se čini da gore ne može, ali svaka sledeća pokaže da je ipak moguće.

SVI PREDSTAVNICI REGIONA U BORBI ZA OPSTANAK

Krajem novembra situacija za klubove sa ovih regiona u srpskoj klupskoj košarci je sledeća – u muškim elitnim takmičenjima ABA i ABA 2 nikada do sada nisu ni imali predstavnika iz jugoistočne Srbije. U narednom rangu takmičenja, Košarkaškoj ligi Srbije, jedini član iz ovog dela države je Zdravlje iz Leskovca. Posle devet kola nalazi se na pretposlednjem mestu u ligi. U drugoligaškom takmičenju četiri ekipe su predstavnici pomenutih regiona, dve su u zoni ispadanja, a dve se grčevito bore da u nju ne upadnu.

KK Zdravlje, jedini predstavnik jugoistočne Srbije u KLS (Foto: KK Zdravlje)

U ženskoj košarci Student iz Niša je lider u regionu, ali u Prvoj ženskoj ligi Srbije posle osam kola ima jednu pobedu i pred njim je grčevita borba za opstanak. I to u sezoni kada se nekadašnji učesnik evropskih takmičenja i osvajač nacionalnog Kupa vratio iz Druge lige. Na kraju, u mlađim kategorijama zbog takmičenja u kome se po teritorijalnom ključu ulazi u njega, jugoistok države ima po jednog predstavnika u muškoj Kadetskoj i Juniorskoj ligi Srbije. Posle četiri odigrana kola oba kluba su bez pobede i na začelju tabele, a od osam ukupno odigranih utakmica, samo su u poslednjem kolu kadeti Niša odigrali rezultatski neizvestan meč. Što se devojčica tiče, one i ne igraju protiv najkvalitetnijih vršnjakinja iz države.

MLADI BEŽE ČIM DOBIJU ŠANSU

Realnost seniorske muške košarke juga i istoka je Regionalna liga, u njoj je najveći broj timova. U četvrtom rangu takmičenja. Istina je da zbog lokalnog rivaliteta ta liga ima takmičarski draž i naboj, pa čak i pristojan broj publike na tribinama. Ipak, njena uloga u razvoju košarke u Srbiji nije pozitivna. Najveći broj klubova je prenatrpan iskusnim seniorskim igračima koji su nekada bili perspektiva domaće košarke i igrali su više rangove ili u inostranstvu. To daje privid da su takmičenja jaka, a ona su samo ujednačena zbog velikog broja seniorskih igrača. Potencijala za veće domete je tu sve manje, jer retko ko daje šansu mladim igračima. Oni koji to i rade, ne čine to planski, već isključivo zbog toga što nemaju drugo rešenje.

Publika na gradskom derbiju Niša i Konstantina (Foto: MaxBet Sport)

Nekada su upravo u Regionalnoj ligi igrali mladi košarkaši koji su bili na pozajmici iz viših rangova takmičenja, tamo su dobijali minute na kašičicu, a potencijal su razvijali u nižim rangovima. Danas to više nije tako. Najveći broj kvalitetnih košarkaških radnika je odavno pobegao sa juga države, a to čini i svaki mladi igrač čim mu se ukaže šansa.

Istočni i južni košarkaški region pokrivaju prostor u kome živi preko milion stanovnika. Primera radi, Crna Gora je država manja od tog regiona i ima tri predstavnika u ABA ligi. Da ne idemo van okvira države, svi ostali košarkaški regioni u Srbiji imaju rezultatski bolje klubove i pružaju više publici u svojim mestima.

KLUBOVA VIŠE, REZULTATI SLABIJI

Paradoks je da je klubova sve više i da su uglavnom svi opredeljeni radu sa mladima, retko ko će istaći rezultat kao prioritet, svima su puna usta ulaganja u mlade. I ogroman broj tih košarkaških radnika je već decenijama u tom poslu razvoja mladih, ali nikako da se razviju i pomognu klubovima u kojima su ponikli. Najuspešniji put na veliku košarkašku scenu nađu kada odu iz matičnih ekipa.

Košarkaši Napretka iz Aleksinca i Juniora iz Niša (Foto: OKK Junior)

U prethodnih desetak godina se desilo da veliki gradovi poput Vranja i Prokuplja jednu ili dve godine uopšte nemaju seniorski tim. A često smo svedoci da klubovi odustaju od takmičenja, da li na način kao što su to uradili iz Bele Palanke i Lebana, pa su spustili rang niže ili kao košarkaši Morave iz Vladičinog Hana koji su dosta obesmislili ovogodišnje drugoligaško takmičenje.

PIROT I ALEKSINAC KRATKO U KLS

Rešenje problema se ne može doneti dekretom, da od danas košarka mora da zaživi u Nišu, Leskovcu, Vranju, Zaječaru… Ali, rešenje sigurno postoji, jer imamo primere drugih gradova, čak nekih koji nemaju ni status gradova, ali imaju statuse košarkaških prvoligaša. Jedno rešenje je da se lokalne samouprave odluče za izdvajanje više sredstava košarkaškim kolektivima i da na taj način stignu do rezultata. Imali smo takve primere u rukometu, odbojci, vaterpolu, pa se posle nekoliko godina malo većih ulaganja stizalo do trofeja i o tim generacijama se priča i dan danas. Slične pokušaje su na jugoistoku Srbije u muškoj košarci imali Aleksinac i Pirot, a za to su nagrađeni učešćem u KLS, što je za sredine poput njih ogroman uspeh. Ali, to su bili kratkotrajni projekti i  Aleksinac još uvek finansijski ne može da se oporavi od njega.

Ivan Simić sa košarkašicama Studenta (Foto: UŽKK Student)

Takav potez bi bio logičniji u ženskoj košarci gde je konkurencija manja, a trofeji nisu “unapred rezervisani” kao u muškoj. Uz ne tako velika sredstva bi ženska košarka mogla da za par godina bude konkurentna za borbu za trofeje, slično kao u Kraljevu. Međutim, broj ženskih klubova i mladih košarkašica na jugoistoku države je izuzetno mali, a ne postoji volja da se nešto promeni ni u lokalnim samoupravama, a ni na mestima gde se donose odluke vezane za košarku.

U SPORTU SE GLEDA REZULTAT, A NE DOBRA VOLJA

Za vrhunsku mušku košarku jeste potreban ogroman novac u seniorskoj konkurenciji. Ali, za takmičenje u najvišim rangovima srpskih takmičenja je Nišu, Vranju, Pirotu, Zaječaru, Boru, Surdulici… potrebno isto kao i Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu, Pančevu… Razlika je očigledno u košarkaškim radnicima u ovim regionima. I koliko god se košarkaški radnici možda ljute zbog ovakvih reči, niko ne sumnja u njihovu dobru volju i niko ne omalovažava vreme, rad i posvećenost. Ali, u sportu se gleda rezultat, a pogled na tabele takmičenja ili rang takmičenja jasno sve govori.

Košarka je kao sport i dalje u ekspanziji, ali potencijal se na jugoistoku ne koristi za stvaranje rezultatski ambicioznih klubova. Vrhunskih trenera i košarkaša sa ovog regiona ima, viđamo ih i u reprezentaciji i u jakim klubovima. U razgovoru sa košarkaškim radnicima kao krivce za ovakvo stanje često navode ljude iz Košarkaškog saveza Srbije. Ali KSS nije čovek koji rešava probleme, nego je upravo aparat kojim moraju da upravljaju sami klubovi i da pronalaze rešenja za dobrobit košarke. Kako onih koji su direktni učesnici, tako i publike zbog koje se ona i igra u seniorskoj konkurenciji. Na jugu i istoku već dugo nešto nije kako treba, a stvari tako stoje da se ne može reći da je budućnost svetla.