Sebastijan Polter za MaxBet Sport: Jedva čekam da dam gol i otrčim ka „grobarima“! Partizan je za mene Mijatović, Mateus, Ilić i Mance

Nemac Sebastijan Polter stigao je u Partizan da pojača konkurenciju u napadu, ali i da bude uzor mladim igračima u svlačionici. Ekipi se priključio u Antaliji, silom prilika minute je dobio samo protiv Rakova, dok je u remiju protiv Radničkog iz Niša bio starter. Nije to onaj Polter koji je umeo da trese mreže u Bundesligi i Cvajti, ali rano je suditi posle jedne utakmice u Superligi.

U razgovoru za MaxBet Sport, nemački napadač osvrnuo se na detalje iz bogate karijere, saradnje sa nekim od najboljih trenera današnjice i poručio da jedva čeka da postigne gol i da ga proslavi sa navijačima Partizana.

Oko tri nedelje ste u klubu, deo ste proveli na pripremama u Antaliji, kakve su impresije o Partizanu?

– Imao sam pet, šest dana da upoznam sve u Antaliji. Igrače i stručni štab. Bilo mi je važno da vidim kako razmišljaju o fudbalu i da se ja predstavim u tom smislu. Provodili smo dosta vremena zajedno, razgovarali o raznim temama, o porodici, to je bilo veoma važno. Kad smo se vratili u Beograd, video sam Teleoptik i sve ljude koji rade tamo. Impresije su veoma dobre. Drago mi je da sam ovde i da ćemo zajedno imati uspeha. Ljudi tamo žive za Partizan. Veliki respekt za to. Moraš onda i ti kao igrač da daš sve za Partizan. I tako svakog dana, ne samo na utakmicama. Profesionalac sam 15 godina i znam da moraš i njih da usrećiš.

Da li ste stigli da naučite neke srpske reči, možda neku rečenicu.

– Znam malo reči, teško da sad sastavim rečenicu, ali brojeve znam. Nisam siguran, ali mogu možda do 100. Probaću do 20 za vas.

MESO NE JEDEM OD PRVE TEŽE POVREDE

Čuli smo da ste vegeterijanac. Kad ste odlučili da prestanete da jedete meso?

– Imao sam najveću povredu u karijeri. Pokidao sam Ahilovu tetivu. Posle toga sam rešio da moram da uradim nešto drugačije. Svi doktori su mi rekli, kad su vadili krv, da stanje nije savršeno, da može da bude mnogo bolja za jednog profesionalnog fudbalera. Rekli su mi da smanjim meso. Kad jedeš meso, moraš da jedeš dobro meso, a ja ga nisam jeo. Tako sam počeo, od 2018, da ne jedem meso. Od tad nisam imao većih povreda, a telo se oporavljalo brže. Tako sam se osećao, i doneo sam tu odluku.

Ko kome više nedostaje? Burger ili neki stek vama ili vi njima?

– Meni ne nedostaju, ne znam da li ja nedostajem njima. Postoje burgeri koje mogu i dalje da jedem, ali sa drugačijim sadržajem. Ne mora da to bude meso, može da bude kinoa. Ima toga i u Beogradu.

Došli ste da pojačate napad, ali i da pomognete iskustvom oko mladog tima. Da li ste neko iskustvo već preneli na mlađe saigrače?

– Pričali smo na razne teme. Uvek kažem, najmanje sam ja bitan. Ako žele da znaju zašto sam igrao ovoliki broj utakmica na ovom nivou, prva i druga liga Nemačke, takođe i u Engleskoj i Holandiji, reći ću im, naravno. Ako vidim nešto na terenu, reći ću im. Reći ću im kako da budu bolji, kako da se ponašaju van terena, kako u svlačionici. To je najvažnije. Da biste igrali u najboljim ligama, morate da imate visok nivo discipline. A ona polazi od vas samih. Nije do momka pored tebe. Do tebe je. Da daš sve od sebe na terenu, ali ne samo na terenu, i u teretani, da spremiš sebe i svoj um da budeš najbolji što možeš da budeš. U fudbalu je sve kako namestiš um. Ako grupa pokazuje dobar mentalitet na terenu, onda može da pobedi svaku utakmicu, bez obzira na to ko je protivnik. Pričaću o tome sa mlađima, ali želim da čujem i njih. Njihovo razmišljanje o fudbalu, da ih saslušam. Oni igraju u Partizanu, to je veliki klub u Evropi, oni su već tu i to znači da imaju karakter i potencijal i to znači da i ja moram da slušam njih.

Možda će i ishrana da bude jedna od tema.

– Vide u Teleoptiku da ne jedem meso. Pitali su me oko toga i nisu mogli da razumeju. Veoma sam krupan, imam velike butine, mišiće. Nije im jasno kako sam bez mesa došao do toga. Moraju da prave svoje izbore, nikad nikom neću reći da ne jede meso ili da ne jede nezdravu hranu. To je njihova odgovornost, moraju da shvate je da je naše telo naše sve u fudbalu. I da moramo da mu damo sve. Odlazak u Mekdonalds ili KFC, gde god, i tamo jesti džankfud, kao i šećeri, to nije rešenje. Bez svega toga se smanjuju povrede mišića. Mogu ja da ih savetujem, ali svako mora da vodi računa o sebi.

DEMBA SEK MOŽE DA IGRA U NAJJAČIM LIGAMA SVETA

Videli smo još u Antaliji da možete da igrate kao centralni napadač sami, zajedno sa Kostićem i sa Andrejom Kostićem iza vas. Šta vam najviše odgovara?

– Igrao sam kao targetmen veći deo karijere. Sam. Ali sa desetkom iza. U poslednjih nekoliko godina naučio sam da igram kao drugi napadač. Volim da igram sa Andrejem zajedno. On uvek traži dubinu, uvek je neko oko njega, pronalazi prostor dobro. Onda ostajemo jedan na jedan sa defanzivcima. To je dobro, pogotovo u šesnaestercu ili petercu. Ali, već sam rekao u jednom intervjuu. Mi se bavimo timskim sportom. Na terenu je najboljih 11, ali i klupa. Ko god da uđe sa klupe, mora da sve od sebe, da ne bude razočaran jer ne počinje meč. Nismo kao Novak Đoković. On je sam na terenu. Kad uradi nešto dobro, dobro je. Kad uradi loše, loše je. Ovo je timski sport, može da se greši svuda. A mi možemo da ispravljamo greške naših saigrača. Što se pozicije tiče, igraću kako god trener vidi ili zamisli.

Ko vas je impresionirao najviše na prvom treningu?

– Neću da govorim imena, onda će da mi se javljaju…

Ali može da bude više njih…

– Najviše me iznenadio Natho. Njegova magija sa loptom, naročito na treninzima. Iznenadio me i kvalitet Vukotića. Za mene je on veoma, veoma pametan i inteligentan igrač. Svi imaju slabosti, imam ih i ja naravno. Ali njih dvojica rade lude stvari na treninzima. Takođe Demba Sek. Mislim da on ne zna koliko je dobar.

Zaista?

– Da, govorim mu to svakog dana. Mislim da Demba Sek može da bude na vrhunskom nivou, sa ovim fizikalijama. Jak je, snažan, visok, veoma brz. Može da igra u najboljim ligama Evrope. Ali mora u to da veruje, ako bi verovao, bio bi mnogo bolji i igrao za mnogo veći klub od Partizana. Da me neko ne shvati pogrešno, Partizan je veliki klub, ali mogao bi da igra u Premijer ligi ili Bundesligi, ili Italiji i to u najboljim klubovima. Mi moramo da mu pomognemo kad dođe u šesnaesterac. Da ne usporava, već da prođe najbolju opciju, da li je to šut ili pas. Moramo da mu pomognemo.

Ko je najduhovitiji u svlačionici?

– Stojke, Aranđel Stojković. Veoma je smešan. Definitivno Stojković.

NATHO JEDNOG DANA MOŽE BITI TRENER

Vidite li Bibarsa Natha, jednog dana naravno, kao trenera Partizana?

– S ovom pozicijom koju igra, iskustvom koje poseduje, mislim da može da bude odličan trener. Ali je pitanje da li želi to ili da bude sportski direktor, ili nešto treće. Nismo razgovarali o tome. Ovde je već neko vreme, navijači ga znaju, vidim ga kao trenera jednog dana. Ima dosta iskustva, veoma dobro gleda na fudbal, ali odluka je njegova.

Često ste igrali za timove sa velikom bazom navijača. Ovde, u Beogradu, je to možda i najizraženije. Kakva je vaša poruka za navijače Partizana?

– Uvek biram klubove koji imaju strastvene navijače. Volim da imam odnos sa navijačima. Šta god da mi daju, pokušavam da im vratim. A jasno je da moram prvi nešto da im dam. Najvažnije je kako se ja ponašam na terenu, da vide da dajem sve od sebe za Partizan. Mislim da je to najvažnije navijačima. Želim da budem uspešan, nije bitno na treningu ili terenu i utakmici. Ako se osvrnemo na vikend i tu utakmicu – nisam srećan sa 0:0. Došao sam ovde da pobeđujem. Niko nije srećan zbog poslednje utakmice. Moramo da budemo gladni. Da nam se vidi u očima da želimo da dobijemo utakmicu. To mogu da dam navijačima i to mogu da vide u narednim utakmicama. Mentalitet, da guram saigrače. Kad damo jedan, da damo i drugi i treći. Svaki može da odluči sezonu.

Videli smo da volite da slavite golove sa navijačima. U Humskoj ćete morati malo da trčite do tribine.

– Otrčaću, to je jedna od od stvari koju jedva čekam. Slaviću ludački sa njima. Jedva čekam. Bilo da je to utakmica na gostovanju, kao sledećeg vikenda. Svejedno je. Želim da pomognem golovima i asistencijama i da slavim sa saigračima i sa navijačima jer sam video da i oni to vole.

Igrali ste sa nekoliko igrača iz Srbije. Slobodan Medojević, Neven Subotić, Andrej Ilić, Erhan Mašović, Miloš Pantović… Da li smo nekog preskočili?

– Nekog sigurno, ne sećam se svih. Mnogo dobri momci, pogotovo Neven Subotić. Veoma ga poštujem kao osobu, kako je radio dok je bio profesionalac, ali i stvari oko fudbala. Jako je dobra osoba, čujemo se i danas. Sjajni ljudi.

MAGAT JE IMAO BIZARNE METODE, A TUHEL JE BIO SAV U DETALJIMA

Sarađivali ste sa Feliksom Magatom. Čuli smo razne priče o njemu. Kakva su vaša iskustva?

– Meni je to bio prvi trener kao profesionalcu i to je dobro. Jer gore od toga ne može da bude! Naučio sam dosta oko toga šta znači biti profesionalac. Medojević je pričao za vaše medije, često nismo znali kad je trening narednog dana. Odradiš trening, odeš kući, ne znaš kad je naredni trening. Ne postoji raspored. Pošalje poruku u grupu: „Imamo trening sutra u osam“. Uradi to popodne ili uveče. Nikad nisi mogao da planiraš nešto sa ženom i decom. Ponekad treniraš dva sata, odeš u svlačionicu. Misliš da je gotovo, on dođe i kaže: „Obujte se, idemo da trčimo u šumu“. Lude stvari… Trening-kamp… S njim odeš u kamp i prvih deset dana ne vidiš loptu. Samo trčiš i istežeš se i u teretani. Onda se vratiš, onda ideš na nove pripreme i tamo prvi put vidiš loptu. To je takođe ludo. Ali imao je uspeha u Nemačkoj, u Bajernu, u Štutgartu, Volfsburgu. Ne možete da kažete da je pogrešno.

Da li ste znali da je 2015. malo nedostajalo da bude trener Partizana?

– Nisam znao. Ludo.

Da li bi se Magat snašao u Partizanu?

– Ne verujem! Ovde sam tek tri nedelje, ali sumnjam da bi se uklopio u ovaj klub. Međutim, ko zna.

Igrali ste pod Tomasom Tuhelom u Majncu. Kakav je bio tad u poređenju sa ovim što je sad?

– Danas je mnogo bolji trener. Skupio je iskustvo, trenirao velike klubove. Majnc je bio njegov početak. Bio je sav u detaljima. Onim najsitnijim. Na primer, ako ti lopta dolazi na desnu nogu, ostavi je i nastavi kretnju, ako ti dolazi na levu, moraš da nastaviš napred. Takve stvari. Bio je jako dobar u taktičkom delu, u video-analizi. Bio je dobra osoba. Postoje glasine da ne ume sa igračima, ali za mene je bio dobar i pomogao mi da budem bolji igrač. Ne slušam glasine.

Engleska – Džimi Flojd Haselbajnk, Nil Vornok, Ijan Holovej… Sve specifični likovi.

– Džimija Flojda sam gledao kako je igrao u Čelsiju. Tjeri Anri je bio u Arsenalu, tad se gledala Premijer liga, skoro svaka utakmica. Igrati pod Džimijem je bilo jako dobro. Pokazao mi je kako da se ponašam u petercu, nekad kako da šutnem loptu ponekad. Ijan Holovej je zabavan lik. Vrlo striktan u taktici. Nizak, uvek neko šeširče, imao je svoj stil oblačenja. Ali dobar čovek.

Igrali ste sa jednim od boljih igrača danas, sa zvedom Arsenala Eberečijem Ezeom. Da li se tada video ovaj talenat?

– Moglo je da se vidi. Imao je veliki potencijal. Bio je tehnički potkovan. Kad sam ga prvi put video, podsetio me na Mesuta Ozila. Video je stvari pre nego što se dogode. Bio je sjajan u tome. U dodavanjima, video je te stvari. Trebalo mu je vremena da dođe da vrha, ali sad je tamo sa Arsenalom. To je njihovo dete, veliki je navijač Arsenala. Srećan sam zbog njega.

SEZONA U BOHUMU NAJBOLJA U KARIJERI

Vi, Erhan Mašović, Takuma Asano, Miloš Pantović i trener Tomas Rajs u Bohumu. Da li je ta sezone 2021/22. najbolja u vašoj karijeri?

– Jeste. Igrali smo u Bundesligi, postigao sam deset golova. Pre toga sam igrao u Holandiji, nisam očekivao da ću se vratiti u Bundesligu. Iskoristio sam šansu kod Tomasa Rajsa, bio sam veliki deo Bohumove priče, ostali smo u ligi. Ako se pogledaju golovi, važni golovi, često smo pobeđivali 1:0, definitivno moja najbolja sezona. Mašović, Pantović, Asano – imali smo stvarno dobar tim.

Šta možete da kažete o Nenadu Stojakoviću kao treneru i čoveku?

– Znam ga tek dve i po nedelje, ali ono što mogu da kažem je da mi se sviđa kako razmišlja o fudbalu i na koji način to prenosi igračima. Takođe, kad gledamo video, objasni šta želimo da igramo i kakve principe u igri imamo. U tome sam se pronašao. Imao sam mirne trenere, imao sam i one koji su bili ludi na terenu. Emotivni, vrište stalno. Na primer, Diter Heking u Nirnbergu, Feliks Magat se drao. Tomas Rajs je bio miran, ali emotivan. Nenad Stojaković je negde između. On želi da vidi koji je sledeći korak u utakmici. Nije mnogo miran, ali nije ni glasan.

Sedite u avionu, postoje samo mesta u sredini. Parovi su: Gerd Miler i Tomas Miler, Miroslav Klose i Mario Gomez, Bastijan Švajnštajger i Lotar Mateus, Oliver Kan i Manuel Nojer, Rudi Feler i Jirgen Klinsman, Filip Lam i Franc Bekenbauer. Koje sedište birate?

– Biram Bastijana Švajnštajgera i Lotara Mateusa. Volim kako je igrao Bastijan Švajnštajger. Uvek sa strašću, uvek je radio naporno. Njegovo poslednje Svetsko prvenstvo, imao je vatru u očima. Voleo sam kako je igrao fudbal. Lotar Mateus je jedan od najvećih nemačkih igrača. Volim ga i kao analitičara, kako radi taj posao. Tu je i konekcija sa Partizanom. Zato biram to njihovo sedište. Mogli su da budu i napadači, ali biram Bastijana i Lotara.

Pet stvari koje ljudi moraju da znaju o vama pre nego što prvi put sednu sa vama na piće ili kafu?

– Da sam direktan, veoma sam duhovit. Strastven sam. Porodičan čovek, volim moju porodicu. Kad se opustim, veoma sam fin, tad grlim sve. To je dobro znati.

Znači, ako vas častimo nekoliko piva, sve ćete nas izgrliti.

– Da, vrlo verovatno.

Možete li da nabrojite momente iz karijere na koje ste najponosniji?

– Moram da kažem dve stvari. Prvu profesionalnu utakmicu neću nikad zaboraviti, to je nešto sasvim posebno za jednog mladog momka. Imao sam 19 godina, bilo je baš emotivno. Bio sam ponosan, radio sam mnogo za to. I trenuci sa Union Berlinom. Kad smo prvi put ušli u Bundesligu. Slavlje sa navijačima i sve to, veoma sam ponosan na to.

Za kraj, možete li da nabrojite pet fudbalskih imena koja vas asociraju na Partizan?

– Prvo, Peđa Mijatović. Lotar Mateus, Nemac, Jirgen Reber takođe. Saša Ilić. Na stadionu, u muzeju, sam video njegove stope. Imam tu sliku u telefonu. Takođe, Dragan Mance.