Sećanje na Petka: Igračina, drugarčina i ljudina

Ostali smo bez Ilije Petkovića. Izgubio je najvažniju utakmicu, onu za svoj život. Strepeli smo i nadali se, zvali  njegove najbliže prijatelje i lekare koji su se borili za njegov život. Od subote popodne tugujemo. Izgubili smo prijatelja, sjajnog čoveka koji je plenio duhom, smislom za šalu, uveseljavao anegdotama… Sećam se kad je pričao da je sa OFK Beogradom na utakmicu sa Dinamom u Zagrebu iz hotela na Maksimir išao tramvajem. Na stadionu neće da ih puste, ne mogu da veruju da su oni tog dana rival Dinamu.

– Jedva uđusmo, a za kaznu smo im dali tri komada – pričao je Petko.

Valjda je fudbalsko odrastanje na siromašnoj Karaburmi uticalo na njegov karakter i spremnost da pomogne drugima. Bio je igračina, 43 puta reprezentativac, strelac šest golova, vicešampion Evrope 1968, učesnik Mundijala 1974.

Bio sam svedok njegovog debija za reprezentaciju 24. aprila 1968. Umesto klasičnog “In memoriam” mom prijatelju Petku, evo sećanja na tu utakmicu u kojoj je on bio debitant i zvezda dana sa dva pogotka. O tome je, ne tako davno, pričao na Maxbet radiju u emisiji 60 minuta sa Vladom i Acom.

Jugoslavija-Francuska 5:1 (4:1)

Stadion Crvene zvezde. Gledalaca: 47.687. Sudija: Pol Šiler (Austrija). Strelci: 1:0 Petković (3), 2:0 Musemić (12), 3:0 Džajić (14), 4:0 Petković (33), 4:1 Di Nalo (35), 5:1 Musemić (80).

Jugoslavija: I. Pantelić, Fazlagić, Holcer, Belin, Ramljak, Mihajlović, Petković, Trivić, Musemić, Osim, Džajić. Selektor: Rajko Mitić.

Francuska: Obur, Esteve, Kite, Boskije, Baeza, Erbet, Đorkaef, Ščepanjak, Gaj, Di Nalo, Lube.

Posle prilično srećnog ulaska u četvrtfinale Prvenstva Evrope 1968. (Nemačka je u Tirani igrala samo 0:0 što je Jugoslaviju ostavilo na prvom mestu grupe) naš tim je  6. aprila u Marseju odigrao 1:1 (Vahidin Musemić, 64) i stvorio realnu šansu za odlazak na finalni turnir četiri najbolje selekcije. Za divno čudo, stadion nije bio pun iako je bilo lepo aprilsko popodne. Bio sam na istoku, sa kupljenom kartom, i uživao u velikoj pobedi našeg tima. Već u trećem minutu Džajić je centrirao, lopta je prošla pored nekoliko igrača, natrčao je debitant Ilija Petković i poslao je u mrežu iako je bio gotovo u takozvanom „mrtvom uglu“.

Petković je centrirao Musemiću za 2:0 već u 12. minutu, Džajić je dva minuta kasnije nagovestio katastrofu Francuza, a Petković je slalomom u stilu Žan Klod Kilija (tih godina jedan od najboljih skijaša sveta), kako su javili francuski reporteri, od centra prešao četiri-pet protivničkih igrača, na kraju i golmana Obura, i povisio na 4:0.

Zanimljivo je da je Petković pre meča obećao selektoru Rajku Mitiću i treneru Branku Stankoviću da će dati dva gola. Di Nalo je šutem po zemlji u levi ugao Pantelićevog gola postigao počasni pogodak za “trikolore”. Konačan rezultat postavio je Musemić posle prodora i tačnog dodavanja Dragana Džajića. Slavlje je bilo veliko, i na terenu i na tribinama. Jugoslavija je posle osam godina ponovo bila u završnici Evropskog prvenstva.

Bila je to lepa uteha za propušteno Svetsko prvenstvo 1966. u Engleskoj. Naš fudbal je bio u usponu, Partizan je 1966. bio finalista Kupa šampiona a Dinamo je 1967. osvojio Kup Sajamskih gradova. Crvena zvezda je baš ih dana osvojila nekada cenjeni Srednjevropski kup…

Ekipa je u Italiju ispraćena sa mnogo optimizma koji je imao pokriće u talentu naših igrača, veoma cenjenih u Evropi.

Po završetku karijere Petko je bio odličan trener a Srbiju i Crnu Goru je odveo na Svetsko prvenstvo 2006. sa samo jednim primljenim golom u kvalifikacijama. Kasnije je bio funkcioner, dugogopdišnji predsednik OFK Beograda, pa predsednik Fudbalskog saveza Beograda. Bio je aktivan i u Stručnom odboru FSS. Bio je čovek fudbala, duhovit, šarmatan, neponovljiv… Ostaje velika praznina u srcima svih koji su ga poznavali i neizbrisvo sećanje ne sjajnog igrača, trenara i još boljeg čoveka.