Milioni za „prolaznike“, stipendija za budućnost: Koliko srpske dece vredi kao jedan promašen stranac?

Dok se svetla beogradske Arene pale uz zvuke evroligaške himne, a na parketu u petorkama večitih često ne čujemo nijedno domaće prezime, srpska košarka se suočava sa bolnom istinom.

Budžeti su „astronomski“, plate igrača mere se u milionima evra, a rezultati su, u najboljem slučaju, promenljivi. Sa druge strane, u Čačku, Nišu ili Valjevu, neka nova deca igraju za stipendije koje jedva pokrivaju kvalitetnu sportsku ishranu.

Surova matematika: Jedan Lundberg ili Grejem kao 60 bisera Srbije

Hajde da se ne gađamo ciframa koje nisu zvanične, ali hajde da budemo realni. Ako jedan „skupi“ stranac, koji je projektovan da bude nosilac, a završi kao promašaj na tribinama ili epizodista, košta klub minimalno milion evra po sezoni (a često i duplo više), dobijamo računicu od koje se vrti u glavi.

• Ugovor jednog elitnog stranca: oko 1.200.000 € godišnje.

• Mesečna plata perspektivnog juniora ili igrača mladog igrača u manjem klubu: oko 1.500 €.

• Godišnji trošak za jednog klinca: 18.000 €.

Logika je jasna: Za cenu jednog promašenog ugovora u potrazi za instant uspehom, Srbija bi mogla da finansira preko 60 Pavla Nikolića ili sličnih talenata širom zemlje. To nije samo novac za hranu; to je novac za vrhunske trenere, opremu, individualni rad i mirnu glavu deteta koje ne mora da razmišlja da li će mu roditelji plaćati patike.

„Kupujemo gotovo, a prodajemo dušu“

Problem nije samo u novcu, već u konceptu. Zvezda i Partizan su postali „protočni bojleri“ za strane igrače koji odigraju sezonu, pokupe ček i odu dalje bez ikakve emotivne ili strateške zaostavštine.

U međuvremenu, klinci koji bi sutra trebali da nose dres reprezentacije, gledaju u te iste strance sa klupe ili, još gore, iz drugih klubova jer za njih u „večitima“ nema mesta – juri se Top 8 (inače, i Zvezda i Partizan su „redovni“ učesnici završnice Evrolige…).

Milion puta slušamo onu frazu da „moramo ići u korak sa ostalim timovima“, ali realnost je da ne idemo. U Barseloni, Realu, pa čak i u Monaku igraju košarkaši koji su ponikli u njihovim školama.

Derbi stranaca umesto praznika srpske košarke

Došli smo do apsurda da na startu večitog derbija često vidimo deset stranaca na parketu. To više nije derbi koji je iznedrio svetsku košarkašku silu; to je sudar dva skupocena legionarska korpusa.

Ako bi se samo 20% onoga što se daje na „promašaje“ u rosteru uložilo u regionalne centre i omladinske škole, ne bismo imali samo jači Borac ili Vojvodinu, već bismo imali bazu za reprezentativne uspehe.

Svaki put kada se promaši sa skupim pojačanjem, jedan teren u unutrašnjosti ostane prazan. Dok jedan potencijalni reprezentativac možda digne ruke od svega jer mu je stipendija manja od dnevnice agenta koji je doveo promašenog stranca.

Srpska košarka ne sme da postane talac basnoslovnih ugovora za prosečne rezultate. Budućnost se ne kupuje u Americi. Ona se gaji ovde, ali ta nega košta – barem onoliko koliko se olako baci na jedan pogrešan potpis.