Uzroci i posledica: Srbija je odavno prestala da igra fudbal… Neko to nije hteo, možda ni umeo da primeti

Neraskidiva je veza između uzroka i posledice, kao krajnjeg čina. Posledica svih uzroka koji su zadesili srpski fudbal je neuspeh u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo koje će dogodine biti održano u SAD, Kanadi i Meksiku. Narodski rečeno, gledaćemo svetski sajam fudbala opušteno, birajući za koga ćemo da navijamo. Od utakmice do utakmice.

Nema nam druge, jer nas je doskorašnji selektor Dragan Stojković doveo u stanje hibernacije koje traje već prilično dugo. Jer, solidna partija u Londonu pod komandom Veljka Paunovića i (teoretski i dalje ne) pad u kvalifikacijama je završni čin. Uzroci su mnogo dublji.

OPOMENE BEZ ODGOVORA

Plivali smo na talasima euforije posle pobeda u Norveškoj i Portugaliji, za uzastopne plasmane na velika takmičenja. Ipak, nikome, a ponajmanje ljudima koji se pitaju u FSS nisu bile opomene vrlo loše igre na ista ta dva takmičenja, Svetskom prvenstvu 2022. i evropskom festivalu fudbala pre dve godine.

Kao datum početka pada mogli bismo da označimo 20. jun pretprošle godine. Da se ne lažemo i opet narodski rečeno, „orlovi“ su u kvalifikacijama za EP imali grupu nešto slabiju od kisele vode. Ipak, jedva su prošli, čupajući se protiv Bugarske u Razgradu kada je kasnije precrtani Darko Lazović u šestom minutu nadoknade pogodio za remi (1:1).

Slično je bilo i u Leskovcu sa istim protivnikom. Tada je Srđan Babić, desetak minuta pre kraja pogodio za 2:2 i pad kamena sa srca.

Evropsko prvenstvo je odigrano, kako je odigrano. Tri utakmice, protiv Slovenije, Engleske i Danske. Dva boda, jedan postignut, dva primljena gola. Uz odavno poznate izjave da se izvuku pouke, prešlo se i preko toga.

Tokom prvenstva, a naročito posle, počeo je definitivni raspad. Ne krijući nezadovoljstvo izborom početne postave i taktike, iz tima se povukao kapiten Dušan Tadić, a nekadašnji selektor već neko vreme pre toga nije bio na istoj talasnoj dužini sa Sergejem Milinkovićem Savićem.

Možda je bolje reći – Sergej nije bio sa njim. Jasno je bilo da državni tim nije skup nasmejanih pojedinaca u šetnji nekim od evropskih gradova, što je bila praksa.

Ili, zamazivanje već pomućenog pogleda u budućnost.

MALO SVETLOSTI, A ONDA…

Budimo pošteni, pred aktuelni ciklus bilo je i svetlih trenutaka, u Ligi nacija. Recimo, „nula“ u Beogradu protiv Španije bila je primer taktički dobro postavljene utakmice. Znajući da sa tehnički superiornijom „furijom“ nemaju šta da traže u nadigravanju, igrali su na najnepopularniji rezultat.

Slično je bilo u dvomeču sa Švajcarskom (2:0 ovde i 1:1 u gostima), a tada je došao dvomeč za opstanak u elitnom rangu sa Austrijom. Posle 1:1 u Beču, u Beogradu je srpski tim slavio 2:0. Ostao je i samim tim sačuvao i dalje tinjajuću nadu da može do baraža.

Ipak, ispostaviće se da su golovi Nemanje Maksimovića i Dušana Vlahovića (na asistenciju probuđenog Luke Jovića), bili (opet) samo zamazivanje pogleda.

Jer, trebalo je proći grupu u kojoj je Engleska nekako unapred označena kao nedodirljiva, pa se sve svelo na dvoboj sa Albanijom.

Upravo je meč u Tirani, odigran samo dva i po meseca posle onog sa Austrijom, bio početak strmoglavog pada. Stojković je odlučio da na tom meču njegov tim ne igra fudbal, nego da se brani. I sami iznenađeni, Albanci su napali, imali i penal, a u spasioca se pretvorio Đorđe Petrović. Slavljen je danima, a malo ko se bavio odgovorom na pitanje: Zašto je uopšte došao u situaciju da bude spasilac?

KOLA BEZ KOČNIČARA

Posle lako, ali nikako lepršavo odrađenog posla protiv Andore, usledila je utakmica koja je potvrdila da kola bez kočničara nezadrživo kreću nizbrdo. Bio je to susret u Rigi sa Letonijom. Negledljivu utakmicu rešio je Dušan Vlahović, ranim golom.

Srpske muke mogle su da budu prekraćene u nadoknadi, kada su skromni Letonci pogodili stativu. I sam selektor je tada, potpuno bled, rekao:

– Kad se nisam srušio. Rekli su mi da je bila stativa.

Niko mu, međutim, nije rekao da mu ekipa već odavno ne igra fudbal. Pre svih, njegovi najbliži saradnici na klupi.

Nije to Srbija radila ni u narednom susretu, sa Engleskom u Beogradu. Golman Džordan Pikford mogao je komotno da sedne na neku stolicu pored gola i da ispije čaj. „Orlovi“ nisu ni pogledali ka njemu.

Usledio je duel sa Albanijom o kojem je ispisano na hiljade redova. Ni tada Srbija nije igrala fudbal.

Ali, nije to činila već odavno. Samo, niko to nije hteo, a možda ni umeo da primeti. Ovo je samo posledica.

I, šta sad može Veljko Paunović? Najpre da otkloni tragove uzroka, kako ne bi bilo nove posledice. Bar ima vremena.