Kada je Panatinaikos na startu četvrtfinalne serije napravio dva brejka i poveo sa 2:0, delovalo je da je priča završena i pre nego što je zapravo počela. Atinski projekat, sklopljen da napadne samu evropsku elitu, dodatno poguran činjenicom da se završni turnir igra upravo u OAKA areni, već je bio projektovan na Fajnal-for, a mnogi su Valensiju posmatrali samo kao usputnu prepreku na putu ka onome što je trebalo da bude veliko grčko slavlje.
Ali, košarka vrlo često zna da bude surova prema arogantnima.
Ono što je usledilo u režiji Pedra Martineza i njegove Valensije nije samo senzacionalan sportski rezultat, već ozbiljna lekcija evropskoj košarci, a možda još više srpskim velikanima koji već godinama ulažu ogromna sredstva, menjaju igrače, trenere, filozofije i pristupe, ali nikako ne uspevaju da naprave iskorak ka Fajnal-foru Evrolige.
Domaćin fajnal-fora neće igrati na istom: Valensija razbila PAO
Jer, pobeda Valensije u majstorici protiv Panatinaikosa rezultatom 81:64 nije slučajnost, niti prolazna forma. To je posledica višegodišnjeg planskog rada, strpljenja i vere u sistem.
I upravo zato se posle ovakvog podviga nameće pitanje: Šta to Valensija radi bolje od večitih rivala?
Kontinuitet koji kod nas gotovo da ne postoji
Možda najbolji odgovor krije se u jednom jednostavnom poređenju.
Dovoljno je pogledati sastav Valensije iz prošlosezonskog polufinala Evrokupa protiv Hapoela i roster koji je sada eliminisao Panatinaikos iz Evrolige. Branku Badio, Žan Montero, Nejt Reuvers, Hajme Pradilja, Met Kostelo, Serhio de Larea – praktično ista okosnica ekipe koja je pre samo godinu dana ostala bez finala drugog po kvalitetu evropskog takmičenja.
U većini sredina neuspeh i prelazak u jače takmičenje bio bi okidač za potpunu rekonstrukciju tima. Menjali bi se igrači, tražila nova imena, pričalo bi se o „novoj energiji“ i „restartu projekta“. Valensija nije uradila ništa od toga.
Verovala je procesu.
Verovala je da Montero, koji je prošle godine još uvek bio talentovani igrač pun oscilacija, može da preraste u lidera plej-of ekipe Evrolige. Verovala je da Badio može da bude čovek odluke u najvećim utakmicama. Verovala je i mladim igračima poput De Laree, koji je upravo u majstorici pogodio trojku koja je praktično ugasila Panatinaikos. Kod srpskih klubova upravo toga najčešće nema.
Svako leto izgleda kao početak novog projekta. Menja se po pola rostera, dovode se velika imena sa ozbiljnim evroligaškim CV-jem, a onda prva tri meseca sezone prolaze u traženju hemije, uigravanju i pokušajima da tim pronađe identitet koji Valensija već godinama poseduje. Kada krene po zlu menjaju se treneri, i upire se prstom.
Na kraju je očigledno, ukoliko nemaš 40 miliona za preozbiljan roster, moraš verovati u projekat.
Mentalitet koji ne puca kada je najteže
Možda se prava snaga ove Valensije najbolje videla upravo u četvrtfinalnoj seriji protiv Panatinaikosa. Jer, nisu oni prošli dalje tako što su dominirali od početka do kraja. Naprotiv, preživeli su pakao.
Izgubili su prva dva meča kod kuće. Prvi na jednu loptu, drugi uz zvuk sirene. I upravo tu dolazimo do ključnog detalja cele priče. Koliko timova bi se posle takvih udaraca psihološki raspalo? Koliko ekipa bi počelo da sumnja u sebe, u sistem, u trenera i u čitavu sezonu?
Valensija nije promenila taktiku. Nije paničila, nije izgubila glavu, niti je tražila alibije. Otišla je u OAKA arenu i tamo odigrala kao iskusniji, stabilniji i mentalno jači tim od Panatinaikosa.
Zato ovde više nije pitanje samo čistog suvog kvaliteta, već selekcije i odabira karaktera. Valensija možda nema superstara evropske košarke, ili ga nije imala pred početak sezone, ali ima momke sa mentalitetom koji savršeno odgovara filozofiji Pedra Martineza.
Pedro Martinez i ono što evropska košarka danas sve manje ima
U eri u kojoj se evropska košarka sve više pretvara u instant-industriju rezultata, Pedro Martinez deluje kao trener iz nekog drugačijeg vremena.
Njegova najveća vrednost možda čak nije ni taktika, već poverenje koje uspeva da usadi ekipi. Dok je Ergin Ataman pokušavao da kroz tenziju, pritisak i provokaciju uvede seriju u haotičan ritam, Martinez je ostao veran svojoj ideji košarke i svom timu.
Valensija tokom cele serije nije delovala kao ekipa koja juri čudo. Delovala je kao tim koji tačno zna šta radi.
I to je možda najveća razlika u odnosu na srpske klubove, gde se atmosfera često menja iz nedelje u nedelju, gde dva poraza stvaraju vanredno stanje, a pritisak javnosti i rezultata vrlo brzo uruši bilo kakvu dugoročnu ideju.
Bez kontinuiteta na klupi teško je napraviti kontinuitet na terenu, a Valensija upravo na tome godinama insistira. Martinez je na sredini sezone potpisao novi ugovor do 2028.
Novac više nije opravdanje
Godinama je u srpskoj košarci postojao narativ da je Fajnal-for rezervisan samo za klubove sa budžetima od 40 ili 50 miliona evra i da bez takvog ulaganja nema ozbiljnog rezultata.
Valensija je taj mit razbila.
Sa budžetom od oko 25 miliona evra, odnosno približno 16 miliona namenjenih platama igrača, španski klub je stigao tamo gde večiti rivali ne uspevaju godinama, iako su se njihove investicije u međuvremenu ozbiljno približile tom nivou, a u pojedinim trenucima ga možda čak i premašile.
Zato je jasno da razlika nije samo u novcu. Razlika je u strpljenju. U kontinuitetu. U planskom razvoju igrača. U poverenju prema treneru i sistemu.
I možda najviše od svega – u sposobnosti da se ostane miran onda kada sezona ne ide savršeno.
I upravo zato njihov plasman na Fajnal-for nije senzacija, već logična posledica svega što su godinama gradili, a možda je baš to najveća lekcija koju bi srpska košarka morala konačno da nauči.
Istini za volju, i navijači naših klubova, ali i mediji, moraće da pokažu mnogo više strpljenja prema trenerima, upravama i igračima ukoliko žele ozbiljan kontinuitet i rezultat na najvećoj sceni.
