Posle Ivana Ivanova, čitaoci MaxBet Sporta imaju priliku da pročitaju i drugi intervju iz serijala u kojem razgovaramo sa nekadašnjim fudbalerima Partizana i otkrivamo gde su danas i čime se bave.
Ovoga puta sagovornik je Valeri Božinov, nekadašnji reprezentativac Bugarske i fudbaler koji je tokom bogate karijere nosio dresove Lećea, Fiorentine, Juventusa, Mančester sitija, Sportinga, Parme, Partizana…
U razgovoru za MaxBet Sport prisetio se dana provedenih u Humskoj, govorio o Saši Iliću, Marku Nikoliću, Andriji Živkoviću, Dušanu Vlahoviću i drugim igračima sa kojima je delio svlačionicu, ali i otkrio da bi jednog dana voleo da pomogne Partizanu kao sportski direktor.
Prošlo je više od deset godina otkako ste došli u Partizan. Kakva su vam sećanja na taj period?
– Fenomenalna. Kada sam odlučio da dođem u Beograd i Partizan, tačno sam znao gde dolazim. Partizan je tada igrao je kvalifikacije za Ligu šampiona. Kada sam donosio odluku da dođem, prethodno sam dosta istraživao klub. Gledao sam istoriju Partizana, velike igrače koji su ostavili trag, znao sam koliko je to veliki klub na Balkanu. Znao sam i da je Partizan poznat po radu sa mladim igračima i njihovom razvoju. Od prvog dana pa do poslednjeg osećao sam se kao da sam oduvek bio u Partizanu. Odmah sam imao odličan odnos sa saigračima, svi su me sjajno prihvatili. Pokazivali su mi grad, restorane, mesta koja treba videti u Beogradu. Govorili su mi gde da prošetam, šta da obiđem. Zaista sam dobio sjajan odnos od svih. I sa navijačima sam imao fantastičan odnos. Ništa mi nije nedostajalo. Ljudi često pričaju da sam došao zbog novca, ali iskreno, nisam došao u Partizan da bih zaradio. Moja plata tada bila je oko 12.000 evra. Za to vreme u Beogradu to jeste bila dobra plata, ali nije bilo ništa spektakularno, pogotovo kada se uporedi sa onim što sam zarađivao dok sam igrao u Italiji. Kada dolaziš u Partizan ili Zvezdu, ne dolaziš zbog para. Dolaziš da napraviš jednu, dve ili tri dobre sezone, da igraš Evropu, kvalifikacije za Ligu šampiona i da napraviš korak dalje u karijeri. Imali smo sjajan kolektiv, mnogo talentovanih mladih igrača. Saša Ilić je tada imao 38 godina i bio je primer svima. Svi smo ga slušali i poštovali. Imali smo fenomenalnu generaciju igrača, svi su želeli da igraju i napreduju.
Nisam bio strelac u derbiju – zbog toga nemam omiljen u dresu Partizana
Koji vam je najdraži gol koji ste postigli u crno-belom dresu?
– Iskreno, nedostaje mi taj jedan koji je trebalo da bude najdraži. Nikada nisam dao gol u derbiju. Žao mi je zbog toga, ali tako je valjda moralo da bude. Igrao sam mnogo derbija u karijeri, ali derbi Partizana i Zvezde je nešto posebno. I na Marakani i na našem stadionu atmosfera je bila neverovatna. Kada je stadion pun, to je zaista nešto što se teško može opisati. Takvu atmosferu retko gde možeš da doživiš.
Mogli ste jednom da budete i tragičar, kada ste promašili penal protiv Steaue. Ipak, na kraju je Partizan pobedio 4:2 i prošao dalje.
– Jeste. Danas čak mislim da je možda i bolje što sam promašio. Ko zna, možda ne bismo prošli da sam dao gol. Kada sam promašio, kao da sam dodatno probudio ekipu. Dao sam dodatni motiv saigračima, Živkoviću, Jevtoviću, Vlahoviću i ostalima. Jevtović je dao lep gol. Posle je Trujić postigao i četvrti za 4:2. Napravili smo nešto veliko te večeri. Tako je bilo zapisano, da ja promašim penal, a da Partizan prođe dalje. Na kraju, to je najvažnije.
Marko bi ti uneo osećaj da si najbolji igrač na svetu
Malopre ste spomenuli Sašu Ilića, a tu su bili i Everton, Leonardo… Bili ste u velikim klubovima i svlačionicama. Koliko je ta Partizanova svlačionica bila jaka i jedinstvena?
– Mnogo jaka. Pre svega zbog Marka Nikolića. Kod njega nije bilo opuštanja. Ili radiš kako treba ili ne igraš. Nema kompromisa. Sa druge strane, Saša Ilić je držao svlačionicu pod kontrolom. Kada smo bili na Teleoptiku, svi smo odlazili kod njega u sobu, svi smo ga poštovali i slušali. Marko je imao ogroman autoritet, i na terenu i van njega. Svi smo ga poštovali. Kada izađemo na trening ili utakmicu, svi smo bili usmereni ka istom cilju. Imao sam mnogo trenera u karijeri, ali Marko je imao poseban način da motiviše igrače. Pred utakmicu bi ti ulio samopouzdanje, učinio da se osećaš kao najbolji igrač na svetu. I nije to radio samo sa mnom, već sa svima. Ono što danas gledamo po društvenim mrežama, motivacione poruke i snimke, Marko je nama pričao još pre deset godina u svlačionici. Tada nije bilo svega ovoga što danas postoji. Imao je neverovatnu sposobnost da motiviše ekipu. Postojao je veliki respekt. Naravno, bilo je i temperamentnih igrača, poput Leonarda i Brazilaca, ali kada dođu Marko Nikolić i Saša Ilić, sve se brzo vrati na svoje mesto. To je bila prava ekipa.
Došli smo u posed jedne fotografije na kojoj ste vi i tada šesnaestogodišnji Dušan Vlahović. Deluje da ste imali sjajan odnos?
– Jesam. Kod njega se to videlo još tada. Bio je pun energije, stalno nas je zadirkivao i provocirao. Dolazio je i govorio: „Ja ću da budem najbolji igrač, videćete.“ Imao je ogromno samopouzdanje za svoje godine. Sećam se da sam ga gledao na treningu, imao je 15 godina i već je pokazivao neverovatnu želju za uspehom. Ta glad koju je imao bila je nešto posebno. Naravno, tada mu je još nedostajalo iskustva i neke stvari u igri, ali bilo je jasno da se radi o velikom talentu. Govorio sam: „Ovo dete će biti paklen igrač, samo da ostane miran u glavi.“ A on je već tada imao dobar karakter i način razmišljanja za svoje godine. Iskreno, verovao sam da može da napravi veliku karijeru.
Mislio sam da će Živković igrati u Realu
Andrija Živković je u to vreme važio za jednog od najvećih talenata, možda i u celoj Evropi. Kako ga pamtite iz tog perioda?
– Iskreno, ja sam tada mislio da će Andrija jednog dana igrati za Real Madrid. Njegov dribling, osećaj za gol, sposobnost da stvara višak, da ide jedan na jedan… Sve je imao. Stvarno sam verovao da može da dođe do tog nivoa. To je bilo moje mišljenje još tada.
Ko je bio talentovaniji – Andrija ili Dušan?
– Tada Andrija. Dušan je tek dolazio iz omladinske škole i pravio prve korake. A Andrija je već bio majstor. Kada njemu daš loptu, znaš da može da ti asistira, da postigne gol, da napravi razliku. Ono što mi se posebno sviđalo kod njega bio je karakter. Imao je ogromnu želju za pobedom. Nije voleo da gubi ni na treningu, ni na utakmici. Dešavalo se da izgubimo neku utakmicu, a on uđe u svlačionicu besan, udara po stvarima, diže ekipu. Imao je taj pobednički mentalitet.
Sve vas je podizao?
– Jeste. Bio je ozbiljan igrač.Kasnije je Dušan pokazao svoj puni potencijal i postao ono što je danas. Kod njega je sve bilo sto posto. Milenković je bio drugačiji karakter. Mirniji momak, povučeniji. Dobra duša. Nije bio tip igrača koji će mnogo da priča ili pravi probleme. Ali kada je otišao u Italiju, pokazao je koliko vredi. A Italija je pravo mesto za razvoj igrača, posebno kada je u pitanju taktika, disciplina i razumevanje igre.
Lukić, Birmančević, Radonjić…
Deo ekipe bio je još jedan fudbaler koji je napravio veliku karijeru – Saša Lukić.
– Saša je, po mom mišljenju, bio jedan od najkvalitetnijih igrača iz te generacije. Imao je sve. Kada primi loptu i krene napred, to je bilo fenomenalno. Imao je pas, šut, pregled igre, sve što je potrebno veznom igraču. I danas se čujemo. Sjajan momak. Meni je ostao kao dete, iako je sada ozbiljan igrač sa velikom karijerom. Uvek sam imao posebno mišljenje o njemu. Još jedan igrač koji je imao ogroman kvalitet bio je Birmančević. Zaista paklen fudbaler. Ljudi su često pričali o njegovoj fizičkoj građi, da mu možda nedostaje snage za najveći nivo, ali kvalitet nikada nije bio sporan. Ima veliko srce i neverovatnu energiju. To se vidi i danas kada igra za reprezentaciju Srbije.
Veoma talentovana generacija Partizana, a da li su vam za oko zapali neki drugi igrači iz Superlige u tom periodu?
– Velika misterija je Nemanja Radonjić. Upoznao sam ga u Beogradu i mnogo puta sam pričao o njemu. Iskreno, žao mi je kada vidim da ne igra onoliko koliko može. Po mom mišljenju, to je igrač koji po talentu vredi 20 miliona evra. Ima brzinu, kvalitet, dribling, sve. Zato mi je žao što nije napravio još veću karijeru.
Da se vratimo na sezonu 2015/16. Da li je taj Partizan mogao da uradi nešto više u Evropi?
– Mogli smo. Sve se svelo na onu poslednju utakmicu protiv Augsburga. Poraz 3:1 u Humskoj. Bobadilja je dao gol pred kraj utakmice. Trebalo je samo da ne izgubimo sa dva gola razlike. Na kraju smo izgubili baš tim rezultatom i ostali bez prolaza dalje. To mi je i danas žao, jer mislim da smo imali kvalitet za mnogo više. Imali smo dobru ekipu, dobru atmosferu i stvarno smo mogli da napravimo ozbiljan rezultat u Evropi.
Imali ste veliku karijeru i igrao ste u velikim klubovima. Kada vratite film koje igrače bi posebno izdvojili?
– Imao sam sreću da igram sa zaista velikim imenima. Delio sam svlačionicu sa Ibrahimovićem, Trezegeom, Bufonom, Kompanijem, Ronaldinjom i mnogim drugim vrhunskim igračima. Kada si mlad igrač, mnogo znači da budeš okružen takvim ljudima, jer od svakog možeš nešto da naučiš. Na primer, u Juventusu sam bio sa Pavelom Nedvedom baš u periodu kada je osvojio Zlatnu loptu. Provodiš celu godinu sa takvim čovekom, ideš na pripreme, sediš sa njim, razgovaraš svakog dana. To je iskustvo koje nema cenu. Bufon je takođe bio neverovatan, kao i svi ti veliki igrači sa kojima sam igrao. Ono što ih je izdvajalo jeste profesionalizam. Svi su bili vrhunski fudbaleri, ali još važnije – vrhunski profesionalci.
Anegdote sa Ibrahimovićem
Ima li neka zanimljiva anegdota sa Ibrahimovićem?
– Ima ih dosta. Sećam se jednog treninga kada je Zlatan radio svoje trikove sa loptom. Bili smo zajedno na terenu i pokazivao je razne poteze koje je samo on mogao da izvede. Gleda nas i kaže: „Hajde, uradite i vi ovo.“ Mi pokušavamo, naravno ne ide baš najbolje. Onda nam kaže kroz smeh: „Šta god ja radim, morate i vi da radite.“ Posle ceo trening su se tukli tokom duela. Zlatan je uvek imao to samopouzdanje i taj karakter po kome je prepoznatljiv.
– Sećam se i jedne situacije kada smo igrali PlayStation. Zlatan je zadirkivao Nedveda oko Zlatne lopte, a on je kroz šalu odgovorio: „Razlika između mene i drugih je u tome što ja svaki dan radim ono što treba da bih bio najbolji, a ti igraš igrice.“ Naravno, sve je to bilo u prijateljskoj atmosferi. Imali smo veliko poštovanje jedni prema drugima i mnogo smo se šalili.
– Još jedna zanimljiva situacija dogodila se na pripremama. Imali smo veoma naporan trening trčanja. Bili smo podeljeni u četiri grupe, a Zlatan je rekao kondicionom treneru: „Postoji i peta grupa.“ Pitali su ga koja peta grupa, a on je rekao: „Bugarin ide sa mnom.“ Tako sam završio u njegovoj grupi i trčao zajedno sa njim. Dolazi Dešan i pita me zašto sam trčao tu. Objasnio sam mu da mi je Ibra rekao da tu treba da trčim, s njim u društvu. Dešan je rekao zatim: „Sledeći put nema društva, samo trčanje“. Takve stvari se pamte.
Danko, Saša i Marko za spas Partizana
Ove nedelje je u Partizanu održana Skupština i došlo je do promena u rukovodstvu kluba. Pratite li dešavanja u Partizanu?
– Pratim koliko mogu. Mnogo volim Danka Lazovića i zaista verujem u njega. Isto tako, Saša Ilić je legenda Partizana i čovek koji može mnogo da pomogne klubu. Tu je i Marko Nikolić. Kada pričamo o ljudima koji iskreno vole Partizan, za mene su Danko, Saša i Marko među prvima. Znam koliko im je stalo do kluba i znam da bi dali sve za Partizan. Predraga Mijatovića poznajem kao legendarnog igrača. Znam kakvu je karijeru napravio i kao fudbaler i kasnije kao funkcioner, ali njega lično ne poznajem dovoljno da bih mogao da pričam o njegovom radu. Za Danka, Sašu i Marka mogu da garantujem. To su ljudi koji žive za Partizan. Saša nema klub. Upravo zato mislim da bi mogao mnogo da pomogne. Neko će reći da možda nema dovoljno iskustva, ali ja se ne slažem sa tim. Saša je već pokazao da zna da radi i da razume fudbal. Ono što je najvažnije jeste da poznaje Partizan. Zna kako klub funkcioniše, zna šta znači nositi taj dres i zna kako da okupi ljude oko zajedničkog cilja. Saša je čovek koji želi jedinstvo, kolektiv i zajedništvo. A to je uvek bilo najvažnije za Partizan. Što se tiče svih problema kroz koje je klub prolazio poslednjih godina, ne mogu da pričam previše jer nisam dovoljno upućen u sve detalje. Ali jedno znam – Danko Lazović, Saša Ilić i Marko Nikolić su ljudi koji mogu da vrate Partizan tamo gde mu je mesto.
Nekadašnji golgeter crno-belih za MaxBet Sport: Samo Danko, Saša i Marko mogu da podignu Partizan
Da li ste ispratili uspehe Teleoptika? Na klupi sedi vaš nekadašnji saigrač Marko Jovanović.
– Bravo za Mareta. Mnogo mi je drago zbog njega. On je dobar čovek i ima karakter. Ima hrabrost, ima stav, sviđa mi se kako radi. Takvi ljudi imaju potencijal da naprave ozbiljnu trenersku karijeru. To je veliki uspeh. Kažem ti, Marko ima taj partizanovski gen. Razume klub, zna šta Partizan predstavlja i zato mislim da može mnogo da doprinese.
Jednog dana u fotelji sportskog direktora Partizana
Navijače sigurno zanima gde je danas Valeri Božinov i čime se bavi?
– U Italiji sam završio školovanje za sportskog direktora. To je posao koji mi se dopada i kojim bih voleo da se bavim u budućnosti. Ako me jednog dana pozovu Danko Lazović ili Saša Ilić i kažu: „Dođi u Partizan da pomogneš“, naravno da bih došao. Ljudi često misle da se u fudbalu sve vrti oko novca, ali nije tako. Moramo da gledamo kako da klub napreduje, kako da igra dobro, bori se za titule i privuče sponzore. A da bi sponzori došli, klub mora da bude stabilan. Ako sam ja vlasnik neke velike kompanije i želim da ulažem u Partizan, prvo želim da vidim da postoji organizacija, red i jasna vizija. Mora da se vrati ozbiljnost i da sve funkcioniše kako treba. Svi moraju da budu zajedno – klub, navijači, igrači i ljudi koji ga vode. Ako nekada budem mogao da pomognem, tu sam. Odnekud mora da se krene. Nije lako ni biti trener ni sportski direktor. Danas je fudbal mnogo drugačiji nego pre deset ili petnaest godina. Ali jedno je sigurno – ne smemo da živimo od prošlosti. Moramo da gledamo napred i da razmišljamo o tome šta možemo da uradimo danas da bi Partizan sutra bio bolji. Voleo bih da pomognem Partizanu jer imam veliko poštovanje prema klubu. Ljudi me poznaju u Italiji, poznaju me u fudbalskom svetu i mislim da bih mogao da budem koristan. Naravno, ne mogu ja sam da kažem: „Evo me, dolazim.“ Neko mora da te pozove. Ako poziva nema, nema nikakav problem. Ostaću navijač i čovek koji poštuje Partizan, njegove igrače i navijače.
Da li biste voleli da vas jednog dana ponovo vidimo u Partizanu? I koja bi to bila funkcija?
– Naravno da bih voleo. Najviše sebe vidim u ulozi sportskog direktora ili nekoga ko radi uz sportskog direktora. Ne želim nikome da uzimam mesto, naravno, ali mislim da je to oblast koju najbolje poznajem. Ne bih voleo da budem na funkciji koju ne razumem. Ne mogu da budem finansijski direktor ako se ne razumem u finansije. Nema smisla da budeš nešto samo da bi imao funkciju. Treba da radiš ono što znaš. Sportski direktor takođe nije lak posao. Moraš svakodnevno da pratiš ekipu, trenere, omladinsku školu, razvoj mladih igrača. Moraš da razgovaraš sa trenerima, da pratiš tržište, skaute, transfere, da budeš u kontaktu sa agentima i klubovima. To je ozbiljan posao, ali mislim da bih mogao uspešno da ga radim.
Za kraj, poslao je više nego moćnu poruku „grobarima“.
– Želim da veruju u Partizan i da ostanu uz klub kao što su uvek bili. Voleo bih da svi budu kao Saša Ilić, Marko Nikolić i Danko Lazović. To su ljudi koji razumeju šta Partizan predstavlja. Istorija Partizana nikada ne može da se izbriše. To je veliki klub i uvek će biti veliki klub. Ali da bismo se vratili tamo gde pripadamo, svi moramo da budemo zajedno. Moramo da radimo, da budemo jedinstveni i da verujemo u ono što gradimo. Samo tako Partizan može ponovo da bude šampion, da bude najbolji i da se vrati na mesto koje mu pripada. To je ono što svi želimo i zbog čega svi volimo Partizan.
Pročitajte i priču o Ivanu Ivanovu.:
Gde su i šta danas rade nekadašnji heroji Partizana: Priča Ivana Ivanova za MaxBet Sport