Niko nije očekivao da „novi tim“ blista u Lisabonu. Momci bez staža u selekciji Srbije, pojedinci i ulogama u svojim timovima i formi nisu mogli da zaprete Zelenortskim ostrvima. Samo je posle jedne akcije na startu drugog poluvremena stativu pogodio Vladimir Lučić. Malo baš malo, a talenti su nam na ceni i traže ih klubovi.

Nastupi za nacionalni tim je proces, ali mi za to nemamo vremena. Ne treba bežati od istine da nemamo adute za velika dela. Ne u ovom sastavu, već i kada smo kompletni protiv mnogih rivala smo inferiorni. Ne možemo mi da imamo posed, da diktiramo ritam meča i trkamo se punim gasom. Čim je rival spreman i angažovan dolazi do problema.

U 2026. godini nismo napredovali ni milimetar. Priče da će Srbija imati novi stil, biti agresivna i u završnici besprekorna iz ove perspektive deluje kao bajka. Niko ne traži tika-taka kao Španija, moć Francuske, lepršavost Brazila, takmičarski naboj Argentine ili fizički fudbal Engleske. Mi treba da imamo svoj ritam, želju i odgovornost.

Kada ova tri elementa nisu u fokusu onda se dešavaju ovakvi porazi. Onda čemu vode testovi da se brukamo. Fudbal je za nas u Lisabonu bio „bušan“, a momci iz jedne male zemlje sa 550.000 stanovnika bolji u svemu. Jesu izborili plasman ispred Kameruna i Angole na SP i već su „pobednici“. Hoće više, stalo im je da pobeđuju i na 12 mečeva pobedio ih je samo Čile.

Nije bitno da li je i slabiji tim na talonu, a Srbija bleda bez ideje. Pozadi „pukotine“, a napred nemoć. Malo fudbalskog koda je ispunjeno. Naš nacionalni tim nije na dobrom putu i potezi koji se vuku su za stručnu analizu.