VLADIMIR CVETKOVIĆ ZA MAXBET SPORT Odneli smo Pančeva, Savićevića i Mihajlovića ispred nosa Partizanu! Nad hacijendom u Italiji ni ptice nisu smele da lete…

Sinonim je za Crvenu zvezdu, kojoj je posvetio čitav život. Ikona je košarkaškog kluba, a kao arhitekta najvećeg uspeha u istoriji, ostavio je nikada izbrisiv trag u fudbalskom klubu. Legenda je srpske i jugoslovenske košarke. Kasnije, kao funkcioner, bio je avangarda, postavljajući klub iz Ljutice Bogdana na neprikosnovenu poziciju evropskog i svetskog giganta. O svemu što je obeležilo njegov život, za MaxBet sport govorio je Vladimir Cvetković. Jedan od najboljih košarkaša koje je Srbija iznedrila, a kasnije, usudimo se da kažemo, ključna figura u usponu Zvezde na evropski i svetski fudbalski tron.

ENGLESKA: Kvota naše kladionice na igru 3+ u meču Čelsi – Liverpul (17:30) je 1.80.

Košarkom ste počeli da se bavite gotovo slučajno, sa 17 godina. Kako je sve počelo?

– Bez obzira što je to bilo 1959, i sada mogu da opišem tačno sve. Imao sam sreće da sam jedan od retkih igrača po koga je u mesto rođenja došao Saša Gec. Jednog dana se pojaviše u Loznici, bio sam negde s društvom. Kažu mi: Dođi hitno, stigli su Gec i Brana Kontić, takođe igračka veličina Crvene zvezde. Dođem u hotel „Central“ i prvo što su me pitali bilo je: Jesi li ti Zvezdaš? Kažem da jesam, potpišem.

– Bez sreće i sudbine nemaš šta da tražiš ni u čemu. Letnja liga je bilo takmičenje koje smo igrali mi mlađi. Igrao se Kup i Zvezda neće da igra i šalje mladu ekipu umesto prve, sa mnom. Odemo u Požarevac, ja dam 30 poena. Vratimo se, u klubu ljuti, jer smo prošli. Iduća utakmica Čačak, ja dam 40 poena. Dobio sam od Koprivice i još nekih igrača više batina nego što sam u životu dobio, ali i to prođemo. Septembar mesec, Zvezda polazi na turneju u Poljsku. Ja kao najmlađi, uzimaju me u prvu ekipu u kojoj su bili Brana Radović, Sreta Dragojlović, Mika Matić, Brana Kontić, Miško Prelević, Vićentić, sve čuda od igrača – počinje Cvetković.

POČELO OD ŠVERCA

I onda, detalj koji je sve preokrenuo…

– Kako je sve sudbina, desi se neki šverc, tada su se kupovale cigarete, pa prodavale tamo. Uglavnom, policija nas uhvati tamo u Poljskoj. Vratimo se ovde i svi su kažnjeni, Minja i Radović doživotno, ostali po tri, četiri godine. Samo nas nekoliko mlađih nije kažnjeno. Uglavnom, počinje prvenstvo i moram da igram. Tada se poziva u pomoć i Obren Popović koji je prestao da igra, Đoka Andrijašević takođe, da pomogne.

– Tako desetkovani, mi ostajemo u ligi, ali sam ja dobio šansu da igram. Da nije bilo tog putovanja i te turneje i tih kazni, pitanje je kada bih dobio šansu. Desilo se da smo ostali u ligi i to je posebno bitno, jer je Crvena zvezda jedini klub u košarci koji nikada nije bio drugoligaš.

Reči teku same… Dolazi red i na trenera koji je usmerio njegov košarkaški život.

– Početak je bio čudan. Dalje sam imao sreću da za trenera dođe „Musa“ Bjegojević. Inače, moje mišljenje je da su za igrača da bi uspeo neophodne dve stvari: ili da ga trener izuzetno ceni ili da ga izuzetno voli. Imao sam sreću da me je „Musa“ zavoleo. Sećam se jednog treninga kada je rekao: Cvele i ako udari loptu nogom, nemoj da se neko bunio. Kada imaš takvog čoveka iza sebe, nema sportiste koji neće da napravi karijeru.

– Kasnije postajem kandidat za reprezentaciju, pa debitovanje na Svetskom prvenstvu u Riju 1963, gde smo bili drugi. Rio, Kopakabana, na velikoj Marakani smo igrali mali fudbal da se relaksiramo. Tako kreće karijera, postajem kapiten Crvene zvezde, pa period reprezentacije, Balkanijade, evropska i svetska prvenstva, 1967. u Montevideu smo bili drugi na svetu, sledeće godine smo bili na Igrama u Meksiku. Četiri godine ranije u Tokiju smo relativno slabo prošli, ali smo u Meksiku uspeli da osvojimo srebrnu medalju.

Fakultetske diplome nekada su bile uobičajena pojava za vrhunske sportiste. Nažalost, sada je to raritet. Tada već velika zvezda, nepojmljiva za današnje prilike, Cvetković je krenuo putem prethodnika.

– Diplomirao sam na Ekonomskom fakultetu 1967, jer sam odlučio da tako moram da uradim. Bilo mi je lako, jer tada među 50 reprezentativaca iz Zvezde nije bilo nijednog koji nije završio fakultet. Samo jedan nije, a on je bio glavni urednik „Sporta“ – Milorad Sokolović. Kada smo na putovanju, nije bilo logično da dok svi uče ti čitaš stripove. U Zvezdi je takva atmosfera bila. Zamoliš da ne dođeš na trening jer imaš ispit.

– Diplomirao sam, a idući dan smo išli za Montevideo na Svetsko prvenstvo. Kada smo se vratili, došao je Mija Ivanović, veliki Zvezdaš i kaže: ja otvaram filijalu „Kvarner ekspresa“, turističke agencije iz Opatije u Beogradu i postajem njegov pomoćnik. Počinjem da radim, ali kažem: Neću da prestanem da igram. On mi kaže: I ne treba da prestaneš. I tako treniram, igram i radim tamo u Balkanskoj ulici, u čuvenoj poslovnici. Sećam se, dolazile su ekskurzije, a u izlogu moja velika slika.

DANEU BIO PROTIV

Prvu svetsku krunu, Jugoslavija je osvojila 1970. u Ljubljani. Na iznenađenje cele države, bez Cvetkovića u sastavu. Kako i zbog čega?

– Bilo je planirano da pokojni Trajko Rajković, Daneu i ja završimo karijeru u Ljubljani. Nisam igrao na tom Prvenstvu sveta jer nije dozvolio Daneu. Pitao sam Branka Pešića, Dražu Markovića da mi pomognu, oni kažu: Tito pokrovitelj, Stane Dolanc predsednik komiteta, igra se u Ljubljani, pripreme u Sloveniji, on je kapiten, veliko ime.

– Posle tri godine sam saznao da je to bila intriga, bez ikakve veze. Posle smo se pomirili, pomislih: igrao si tri, četiri svetska prvenstva, ne moraš i ovo, ali šteta.

Kraj igračkog dela života usledio je gotovo neočekivano.

– Uživao sam da pucam penale. Najdraže mi je bilo kada me udari neko da šutiram slobodna bacanja. Već tamo 1971, 1972, kada me neko udari, zaboli me ruka. Vidim da je vreme da idem i odlučim da se u 31. godini oprostim. Zvezda mi je napravila veličanstven ispraćaj. Igrala je protiv reprezentacije. Puna dvorana, došli su predstavnici i klubova iz Zagreba, Splita sa poklonima. Od Zvezde sam dobio televizor u boji, u to vreme, 1972.

– Tada je počeo drugi deo karijere. Amaterski sam radio u sportu, a 1972. me poziva „Ineks“ da pređem kod njih i postajem komercijalni direktor u „Ineks turistu“, 1978. Beogradu treba direktor Tašmajdana, jer legendarni Jova Sretenović odlazi, žele da ja budem. Iako sam od „Ineksa“ dobio četvorosobni stan, pustili su me da bi dobili sanacioni kredit jer je firma upala u krizu zbog kursnih razlika. Preuzeo sam Tašmajdan, bazen, „Pionir“, tek je  sagrađena Ledena dvorana. Sjajno je bilo.

POČETAK FUDBALSKE LEGENDE

Prelomni trenutak za Cvetkovićev život, ali i za srpski fudbal, desio se u proleće 1983. Kako jenastala fudbalska legenda?

– Ubrzo predsednik Crvene zvezde postaje Miladin Šakić, kaže mi: Nama je ideja da ti budeš generalni sekretar. Nisam planirao, ni sanjao. Postajem 1. maja 1983. generalni sekretar Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Bili su tada u Izvršnom odboru sadašnji predsednik Toza Mijailović, pokojni Boža Cerović, pa Srđan Kerim, Tahir Hasanović. Sve su to bili mladi lavovi, omladinci, komunisti.

– Bio sam 18 i po godina na toj funkciji. Odlazim 2001. u penziju iz privatnih razloga. Napunio sam 60 godina, imao sam 43 godine radnog staža, jer su nam u početku priznavali sportski staž. Možda rano, ali je za tih 18 i po godina Zvezda osvojila 18 titula, prvenstvo, Kup, Bari i Tokio. Velika je to satisfakcija. Zvezda je imala takvu upravu, takve ljude. Pola ministara je bilo u upravi, to je bilo čudo. Zastupao sam tezu i to nije nikakva filozofija da jedan čovek sam ne može ništa. Može da napravi uspeh samo ako je okružen stručnjacima, dobronamernim ljudima, koji slično misle.

Ipak, iznad svih ste bili vi?

– Bio sam organizator i ne umanjujem funkciju, ali sam tada govorio vrlo često da znam isto koliko znam i da radim isto koliko radim, da sam u OFK Beogradu, ne bih ovo napravio.

Bili ste avangarda na toj poziciji. Organizovali ste Crvenu zvezdu kao firmu. Objasnite nam tu viziju?

– Kao ekonomista sam poznavao osnovne principe ekonomije. Jedan od njih je da ne možete da trošite ono što nemate. Nikada se nije desilo, to može da se proveri, da zaposleni u Zvezdi nisu dobili platu 1. u mesecu. Kada sam otišao iz Zvezde, na računu je ostalo nekoliko miliona maraka. Znao sam da ništa nema bez rada i koordinacije svih službi. Imali smo fenomenalne komisije. U komisiji za propagandu bilo je 10, 15 direktora. Jugoslavija i Srbija imale su tada velike firme koje su se otimale koja će da bude sponzor Crvene zvezde. Imali smo Zdravstvenu komisiju u kojoj su bili lekari svih mogućih specijalnosti. Imali smo školu koju su pohađali igrači mlađih kategorija.

– Nije moglo da se dogodi da igrač koji dođe bude prevaren. Svi su dobili stanove. Znao sam koliko je važno da ljudi koji rade obične poslove u klubu budu zadovoljni. Sve čistačice, portiri, ekonomi, svi su dobili stanove od kluba.

– Isto tako, nije moglo da se desi da Džajić kao prvi čovek struke ili ja dobijemo platu, a da čistačica, na primer, ne dobije. Nije bilo govora! To je rukovođenje u kojem vodiš računa o ekonomskom principu, a vodiš klub kao da je to tvoja sopstvena firma. Dovoljno je da čovek koji održava teren ne odradi svoj posao kako treba, da dresovi nisu čisti ili su pocepani, odmah nastaje haos.

– Morali smo da vodimo računa o navijačima. Tada je Zvezda za velike utakmice za dan prodavala ceo stadion. Nije se desilo da nismo ostavili par hiljada karata, jer smo znali da nam dolaze ljudi iz Knina, iz Makedonije. Nije smelo da se desi da čovek dođe i da nema ulaznicu ili da ga deru tapkaroši. Bolje da mi ostane par stotina karata nego da mi dođe neko iz daleka i ostane bez karte.

VARANJE JE KAO VODA – NAĐE PUT DO SVAKOGA

Ne umanjujući sopstveni doprinos jačanju kluba, sagovornik MaxBet sporta otkriva i malo poznate detalje. 

– Nasledio sam principe prethodnika, ja sam samo dograđivao Crvenu zvezdu. Uveo sam neke inovacije koje su bile normalne, ali nisam izmislio ništa što već nije vladalo u klubu. Važilo je pravilo da ako se pre utakmice objavi da nema TV prenosa, onda ga nema, čak i kada se rasproda stadion! Prenos može da bude dozvoljen samo ako bude objavljen pre puštanja karata u prodaju i onda ljudi koji žele i pored toga mogu da dođu na tribine, jer je to drugačiji doživljaj.

– Igrali smo jednu veliku utakmicu. Draža Marković naredio da se pusti prenos. Čuveni Nikola Bugarčić, nekadašnji predsednik Zvezde je na to odgovorio: Prvu kameru koja uđe na stadion ću sekirom da razbijem.

Nije bilo prenosa…

– Sve se zna, nema prevare. Varanje je kao voda, nađe put do svakoga. Nema šanse da sakriješ ako nekoga prevariš. Rad u Zvezdi je bio mnogo težak, mnogo naporan, ali bio je veliko zadovoljstvo. Nemate vikend, nemate praznik, godišnji odmor. Sve je bilo kontra sveta. Kada narod odmara, ti moraš da igraš, kada narod uživa, ti treniraš. Specifičan, ali neverovatan posao. Kada postigneš rezultate, oni te teraju da još više napreduješ.

Za sva priznanja, zasluge ne pridaje sebi, već Crvenoj zvezdi. Naveo je i primer, takođe velikog košarkaša, za koga kaže da je bio znatno bolji od njega.

– Imam sreću, za sve što sam radio u karijeri, kao službenik i vojnik Crvene zvezde, da sam dobijao i društvena priznanja. Dobio sam Oktobarsku nagradu Grada Beograda, Majsku nagradu Srbije, bio sam najbolji sportista Zvezde među 6.000 sportista, Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod. Sve kroz Zvezdu.

– Taj uticaj i fenomen Crvene zvezde… Od mene nešto stariji, ali smo igrali zajedno bio je Neca Đurić, košarkaš Radničkog. Čudo od igrača. Niko ne zna za njega. Nismo mogli da se poredimo. Bio je najmanje duplo bolji košarkaš od mene. Zvezda je fenomen. Stalno sam bio crveno-beli od prvog dana. I to vuče jedno za drugim.

STVARANJE EVROPSKOG ŠAMPIONA

Kako je izgledao put do osvajanja Kupa šampiona?

– Imali smo pre toga razna loša organizaciona iskustva koje smo eliminisali i čekan je momenat da se jedan tim ukomponuje. Stvaranje tima je neizvestan proces. Tako se desilo da je Belodedić s neba pao, da Prosinečki dođe iz Dinama. Recimo, Pančev i Savićević su potpisali za Partizan. Tadašnji predsednik IO Miša Slijepčević, direktor Robnih kuća Beograd je uspeo da nam nađe načina mogućnosti i sredstava i oni su prešli u Zvezdu.

Još jedan igrač je “otet” večitom rivalu…

– Mihajlović je već bio u pregovorima sa Partizanom. Otišli smo u Novi Sad na razgovor Miša Slijepčević, Džajić i ja. Čuli smo da Partizan nudi 600, 700 hiljada maraka. Sedimo tako i ja im kažem: Znate, mi smo zainteresovani. Ako pristajete, imate sutra milion maraka na računu. Miša i Džajić se pogledaše, ali ćute. Kod nas je važilo pravilo, rasprava samo u kući, na ulici sve sjajno.

– Pristane Vojvodina, vraćamo se, a oni me pitaju: Cvele, o čemu se ono radi? Da vam kaže Cvele nešto. Mi smo prošli Glazgov, u četvrtfinalu igramo sa Drezdenom. Ako pobedimo, Mihajlović se već isplatio. Ako izgubimo od Drezdena, nema premija za igrače. Znači, i tako se isplati.

I još o procesu stvaranja nezaboravnog tima…

– Binić se pojavio i bilo je dosta dilema da li će da se uklopi. On je super dečko, ali i čudan. Bio je na terenu brži od Bolta. Jugović je bio praktično izbačen iz Zvezde, otišao je u Rad, da bi Ljupko rekao: Vraćamo ga nazad. I šta se desilo? Protiv Bajerna loptu oduzima rumunski Srbin Belodedić, dodaje Hrvatu Prosinečkom, ovaj posle dva koraka da for Srbinu Biniću, ovaj pretrči dvojicu igrača i Makedonac Pančev daje gol.

– Onda onaj čuveni revanš gde je Bog uzeo loptu i stavio je iza golmana koji je posle prestao da brani i doživljavamo to finale. Stalno govorim sreća ili sudbina, ali nešto se podrazumeva. To moraš da zaslužiš. Ne može niko da dobije na lotou, ako ne igra loto. Moraš da uložiš nešto, znanje da bi ti se vratilo.

Bilo je to vreme raspada nekadašnje države. Taj period je neminovno usmerio dostignuća moćnog tima i moćnog kluba.

– Jednom sam gledao u evidenciji. Oko 180 igrača sam potpisao za moje vreme, a samo ovih 11 je uspelo da napravi taj rezultat. Da nije bilo sankcija, mi bismo još dva, tri puta ponovili uspeh. Bili bismo u ravni Bajerna ili Reala. Videlo se da hoće da izbace Zvezdu. Igrali smo 8. decembra u Tokiju, oni nam kažu: Morate da igrate u Budimpešti 11. Ja kažem: Pomerite, oni ni da čuju.

– I opet sudbina. Trening za meč sa Anderlehtom. Iako si domaćin u stranoj zemlji, dužan si da gostujućoj ekipi obezbediš termin za trening u vreme utakmice. Mi smo imali trening u 18, a oni u 19 časova. Međutim, oni dođu u 18! Počinje trening, vidim naši ne mogu da se kreću na zaleđenom terenu, a ovi trče normalno. Tu je Voja Kis , čuveni Zvezdin momak za sve, pitam ga: O čemu se ovde radi. On vidi da oni imaju neke patike sa nekim gumenim kramponima. Kažem: Mile Petrović i ti iz ovih stopa pravac Beč. Nađite 15 pari te obuće kako znate. Našli su, doneli i sutradan smo normalno igrali i pobedili 3:2. Inače bismo izgubili 5:0.

Put ka tronu nosio je sa sobom i turbulentne detalje, poput one aprilske beogradske večeri kada se “nebo otvorilo”. Ali, ne samo tada.

– Najteži trenutak bio je Bajern. To se graniči sa ludilom. I sada čovek kad gleda, ne može da veruje. Stativa je završila u Kninu, ceo teren nam je odnet. Ljudi su sekli travu i nosili kućama. Čujem da je neki još uvek gaje. Prva utakmica sezone je bila presudna i nezgodna. Sa Grashopersom smo ovde igrali 1:1. U Cirihu, na večeri, tamo neki bankari nam kažu: Imaćete vi dobar tim i dogodine. Računaju, prolaze 100 odsto. Ništa, mi ćutimo.

– Džajić i ja smo uvek bili dole, na terenu, zbog igrača, zbog jezika, zbog sudija, zbog svega. Prilazi nam Hicfeld, trener Grashopersa. Zelen u licu. Čovek nam kaže: Nemamo šanse, toliko ste dobar tim.

– Finale nikada nije velika utakmica. Kada ga igra Bajern, Real, Barselona, bilo ko, to su specifične utakmice u kojima se svako svakog boji, svako svakog čuva, svako misli da će da pobedi onaj ko napravi najmanje grešaka. Bilo je samo bitno da pripremiš ekipu da igra meč.

Bari, iz ugla čoveka koji je stvorio sistem?

– Otišli smo tamo znatno ranije. Našli smo jednu hacijendu, na nekih dvadesetak kilometara od Barija. Niko nije smeo da priđe. Ni ptice nisu smele da lete iznad. Imali smo pripadnike bezbednosti iz Beograda koji su čuvali igrače. Treninzi su bili pod pažnjom policije, provera vode i hrane je bila stroga.

– Plašili smo se nekih mogućnosti. Stalno je bilo nekih priča da Tapi hoće ovo ili ono. Znali smo da je nešto i pokušavano. Plašili smo se i da Dika koji je branio izvanredno i koji nam je na kraju odbranom onog penala i doneo titulu, ne ponovi onaj kiks iz meča sa Bajernom kada je primio gol kroz noge. Bilo je veoma napeto.

– Morao si da vodiš računa da će da se desi i ono za šta misliš da ni u snu ne može da se desi, da neko otruje, potplati, da neko napadne. Nije bilo šanse da igrači izađu negde. Sve to je pod okriljem apsolutne nervoze i neizvesnosti.

BUNA PRED KOLO-KOLO

Osim 29. maja, u kolektivnom pamćenju navijača Crvene zvezde neizbrisivo je urezan i 8. decembar iste godine, kada je u Tokiju savladan čileanski Kolo-Kolo (3:0).

– Nikada nisam prisustvovao sastancima trenera i igrača. Ulazio sam da im pružim podršku, da kažem premiju ili da povećam ili da ih kritikujem, ali sam stručni deo ostavljao njima.

– Dođe mi Voja Kis i kaže: Igrači se bune, hoće duple premije u odnosu na Bari ukoliko osvoje Svetski kup. Odgovorim: Vojo, kaži im da je za sat sastanak. Vidim, nešto se sprema, bio sam ljut. Cela uprava je bila tamo, svi su došli na sastanak. Stanem pred igrače: Hoćete duplu premiju? E sad ću da vam kažem, nema premije! Ni dinara. A vi, ako hoćete, ko god smatra da neće da igra pod tim uslovima, neka sada kaže, odmah ima avionsku kartu za nazad. Ako treba, pozvaćemo pionire da igraju, ali premije nemate. Sram vas bilo!  Decembar je mesec, ljudi su u rovovima, ljudi ginu bre, čekaju ovo kao ozebao sunce, vi hoćete duplu premiju. Kakvi ste vi ljudi, ko vas je vaspitao uopšte? I izađem.

– Posle svega, svi su dobili i više jer je bilo mogućnosti. Ali i takve stvari morate da upotrebite ali morate da osetite da će da prođe, jer ne može da se desi da trojica kažu: nećemo. I šta si onda uradio?

Kako ste proživljavali finale u Bariju, 120 minuta, pa penali?

– Tokom utakmice je bilo sve normalno dok nije ušao Piksi. Može da priča ko šta hoće, ali on nije hteo da igra. Kada je on ušao, naši igrači, mislim da je bio Stošić ili ko već, samo što nisu popadali od straha. Nije hteo da igra, odbio je da šutira penal. Bio je potpuno pasivan na terenu. Da je hteo, mislim da bi za vreme njegovog boravka na terenu bilo dva, tri razlike za njih.

– Počeli su penali, a bilo je i udaraca koji su travu čupali, ali taj momenat kad je njihov poslednji izvođač dao gol i došao do naše klupe da se, kao pozdravi sa nama. Okrenuo sam glavu. Penal Pančeva, Džaja nije gledao. Zatvorio je oči. Ja sam gledao, morao sam. To je život, to je istorija. Kada je ušla ona lopta Pančeva, a golman da je stajao lopta bi ga udarila u glavu, mislio sam da će da mi pukne mozak. Mislio sam da mi je mali oklop oko mozga od tolike sreće. Kraj sveta! Nema dalje!

– Za jedan život je dosta jedna takva titula. Verujte mi, dosta! Dok je sveta i veka, kad god kažete Red star znate da je to Srbija, Beograd. Znate da je to zauvek.

– Moraš da imaš dobar tim, nema foliranja. Moraš da budeš ozbiljan klub. Moraš da imaš novac i dobre relacije. I najzad, moraš da imaš sreće. Sreća mora da ti pomogne u pravom momentu i na pravi način.

Deset godina kasnije, usledio je odlazak u penziju. Krajnje nestvarno, ispraćaj mu nije priredila njegova Zvezda, već najveći rival. Uručen mu je dres s brojem osam, ali ne crveno-beli, već crno-beli.

– Sa Žarkom Zečevićem imam izuzetno korektan odnos, neke stvari smo radili zajedno u interesu oba kluba. Postoji jedan momenat bitan za odnos između mene i Partizana. Nikada o Partizanu nisam rekao nijednu ružnu reč, jer nemam pravo na to. Mogu da navijam za nekoga, ali ne mogu da kažem da je to nikakav klub ili da je Bjeković bio loš igrač, ili da je Zeka katastrofalan generalni sekretar. Ne!

– Da nije Partizana, Zvezda ne bi bila ovo što jeste. Koliko god je Zvezda samu sebe napravila ovolikom, pomogao je i Partizan, samim svojim postojanjem. Ako nemaš dostojnog rivala koji ti je merilo ekstra vrednosti, onda ti ne vredi ništa. Bilo je slučajeva da smo im pozajmljivali za plate. Na pet dana. Zeka i ja se dogovorimo, to ne zna niko. Nažalost, jedan broj ljudi iz Zvezde znao je da javno ružno govori o Partizanu. Na to nemate pravo. Naravno, i obrnuto, čak i više.

– Napravili su božanstven ručak, ne znajući da mi Zvezda ne pravi ispraćaj. Bili su Bjeković, Zeka, Ćurković… U Zvezdi sam imao veliki ispraćaj od Sportskog društva u našem muzeju, a verovatno, s obzirom na moj nesporazum sa Džajićem, moguće je da se nisu setili. Ili nisu hteli. Malo mi je bilo žao, ali nisam to smatrao tragedijom. Bože moj, zašto mora da bude uvek onako kako treba da bude.

ODNOS S DŽAJIĆEM

Za javnost, Dragan Džajić i Vladimir Cvetković bili su pobednički tandem. Kakav je zaista bio odnos dve legende Crvene zvezde?

– Za tih 18 i po godina, mi smo do poslednja dva, tri meseca imali fenomenalan odnos. Mi smo različiti tipovi ljudi, po svemu. Pogotovo na funkcijama. Ja volim da uživam u uspehu, ali ne bežim ni od neuspeha i prihvatam odgovornost. Privatno me je razočarao toliko da nisam mogao da pređem preko toga.

– Sedeli smo u mojoj kancelariji. Uvek je dolazio ranije. Uzeo je kafu i novine i kaže mi: Vidim da me ne konstatuješ, a ja kažem: Radim, čoveče. Ode on u svoju kancelariju, uđem i kažem: Ja idem 1. septembra u penziju. Rekao je: U redu i izašao. Nikada više nismo progovorili ni reč. Nije on mene privatno uvredio. On je napravio gaf, nezavisno od mene, koji govori sve.

Ostavili ste Crvenu zvezdu na zdravim nogama. Zašto se posle vašeg odlaska sve brzo urušilo?

– Zato što nisu znali. Ne možeš da pišeš ako ne znaš da pišeš. To je velika organizacija, to je milion stvari. Kao, napiši članak od dve šlajfne. Hajde napiši pismo, ljubavno. Privatno, volim da čitam i mnogo čitam. Kad pomisliš, šta su sve napisali Dobrica Ćosić, Dostojevski, kada pročitaš „Seobe“ Crnjanskog… Ne postoji ništa što se potroši brže nego što je novac. Nisu bili skromni. Vidite, Džaja i ja smo imali platu hiljadu maraka, ne više.

Da li je i na koji način u srpskom fudbalu moguća privatizacija?

– Ne da je moguća, nego je čak neophodna. Ali mora da bude na neki način specifična, poput klubova gde i navijači učestvuju u odlučivanju. Na primer, Barselona ili Real, gde učestvuju i navijači, za razliku od engleskih klubova gde vlasnici potpuno odlučuju. Nema više mogućnosti ako nije privatno, ko će da uloži velike pare. Možda bi neko od ovih šeika mogao da se „zalepi“. Pa bolje bi bilo ovom da je uzeo Crvenu zvezdu nego Njukasl.

– Osim ovih koji ne zarađuju, već im rastu pare, svako ko ulaže traži povraćaj novca. Normalan čovek, ako uloži 100 miliona, on hoće bar 105 miliona na kraju nekog perioda.

– Privatizacija je problematična, ali je neophodna. Ne možeš više da opstaneš kao klub ni na čemu.

Nedavno ste postali počasni predsednik Košarkaškog kluba Crvena zvezda. To vam je prva funkcija u sportu u kojem ste ostavili predubok trag. Kako je doživljavate?

– Kao počast. To je nešto što se daje za ono što si već uradio, a ne za ono što ćeš da uradiš. Lepo, posebno kada znate da je to pre vas bio dobitnik Nobelobve nagrade. Kažeš sebi. Čoveče, Ivo Andrić pa ti. Zvezda je imala toliko velikih imena, a eto tako je odlučeno. Sva ta priznanja počasna se dodeljuju ljudima samo zbog onog što su uradili.

VAN TVOG BIĆA, SVE OSTALO JE CRVENA ZVEZDA

Kako provodite penzionerske dane?

– Fenomenalno! Uživam, imam sve moguće sportske kanale. Nekad čak gledam golf i boks, ultimat fajt. Imam još par drugova sa kojima se viđam svakog dana. Nažalost, mnogo ih je otišlo. Znate, vreme nije nedefenisano. Sadržaj vremena je događaj. Ako si imao događaje za pet života, pa šta hoćeš više.

– Imam unuka od ćerke, imam unučicu od sina. Zadovoljan sam. Nemam negativne misli. Svakom čoveku želim dobro. Nikada nisam poželeo tuđe, jer tuđe nije tvoje. Mogu moj život da opišem kao čuveni Seneka, rođen dve, tri godine oko Hrista. Napisao je sledeće: Nije nezadovoljan onaj koji ima malo, a dovoljno. On je zadvoljan. Nesrećan je onaj koji ima mnogo, a hoće još više.

– Ova država je napravila nešto što je nestvarno. Govorim o nacionalnim priznanjima. Ona su omogućila sportistima koji posle karijera nisu uspeli da se snađu jedan korektan život. Jer, vrhunski sport je prokleto zanimanje. Bar u 50 odsto slučajeva, vrhunski sport urniše ljude, psihički i fizički. Jeste mogućnost da budeš ponos sebi i naciji, ali je isto tako velika opasnost da ti unakazi život.

– Sportom se baviš u najlepšim godinama života, od 20. do 30. Zaljubljen, odljubljen, možeš sve, nije ti hladna voda, možeš da spavaš na snegu, možeš da spavaš u šatoru na moru. Posle tridesete, kada počinju obaveze, već ti je prestao sport. Prestali prihodi, popularnost, došla porodica, obaveze sve veće i tu dolazi do kraha. To je velika opasnost.

– Vidim da država mnogo pomaže, gradi objekte, daje stipendije, velike su nagrade, među najvećim u svetu. Sve to mi pomaže da živim kao srećan i zadovoljan penzioner.

Za kraj, šta je za vas Crvena zvezda?

– Osim onog što nije sve… Čovek može da kaže: To je moja porodica, moj život, moji ljudi, rodbina. Sve ostalo je Crvena zvezda. Van tvog bića, tvoje genetike, sve je Crvena zvezda. San, trajanje, buđenje, opet san. Ta zaljubljenost, divan ljudski osećaj, je bezgranična kada je klub u pitanju. Svi mi Zvezdaši smo bezgranično i zauvek zaljubljeni u Crvenu zvezdu. Ima ljudi koji žive i bez Zvezde, ali ja takav život ne mogu da zamislim.

Toliko od legende srpskog sporta, za sada. Bez tačke, uz zapetu…