Partizan je dobio mnogo više od pojačanja. Povratak Žofrija Lovernja u Humsku ne može da se posmatra samo kroz košarkaški kvalitet i iskustvo koje donosi. Njegov povratak gleda se kroz emociju, identitet i vezu koju je ovaj francuski centar izgradio sa klubom i navijačima još tokom svog prvog mandata.

Kada je 2014. godine odlazio iz Partizana, Lovernj nije bio samo još jedan stranac koji je iskoristio dobru sezonu kao odskočnu dasku za veću karijeru. On je bio kapiten koji je podigao trofej namenjen šampionu Srbije i prvi stranac u istoriji kluba kojem je ukazana takva čast. Uz to je ostavio i rečenicu koja se godinama kasnije ispostavila kao obećanje, a ne kao fraza – da će se jednog dana vratiti.

Od obećanja do povratka u Humsku

Od tog trenutka do danas, njegova karijera kretala se putem o kakvom sanja većina igrača. Nosio je dresove NBA timova, bio deo Evrolige na najvišem nivou i istovremeno standardni reprezentativac Francuske. Uprkos svemu tome nikada nije izgubio vezu sa klubom u kojem je napravio ime.

Ta veza nije ostala samo na rečima, jer Lovernj na ruci nosi istetoviran grb Partizana. To dovoljno govori o njegovom odnosu prema klubu i emociji koju retko koji strani igrač pokaže.

Dodatnu težinu svemu daje i činjenica da je upravo on nosio krst na sahrani Duška Vujoševića. Ovaj potez pokazuje njegovu zahvalnost prema treneru koji je od njega stvorio NBA igrača i reprezentativca Francuske. Bili su do kraja u kontaktu, a poslednja poruka koju je Lovernj poslao Duletu bila je da se vraća u Partizan.

Njegova povezanost sa Partizanom ogledala se i kroz odnos sa navijačima, posebno sa pokojnim Mišom Tumbasom. Ono što ga je dodatno približilo mentalitetu u kojem je igrao jeste i to da je naučio srpski jezik.

Energija i identitet koji su nedostajali

Na terenu, Lovernj je oduvek bio mnogo više od centra. Francuz je donosio energiju, borbenost i intenzitet koji su često podizali i saigrače i publiku. Baš zato nije slučajno što je upravo on bio lider generacije koja je uspela da vrati trofej u Humsku.

U trenutku kada Partizan traži stabilnost i prepoznatljivost, njegov povratak dobija dodatni značaj. Crno-beli ne dobijaju samo igrača sa iskustvom, već i nekoga ko razume šta znači nositi crno-beli dres i kakva se očekivanja vezuju za njega.

Zbog svega toga, povratak Žofrija Lovernja prevazilazi okvire jednog transfera, jer predstavlja povratak ideje o Partizanu kao klubu sa identitetom, u kojem nije presudan samo kvalitet, već i odnos prema dresu koji se nosi.

U vremenu kada se takve vrednosti sve ređe viđaju, Partizan je dobio igrača koji ih ne samo razume, već ih i živi.