Paradoks Penjaroje: Trebalo da stabilizuje odbranu, Partizan sada prima 100 poena po meču

Dolazak Đoana Penjaroje na klupu Partizana trebalo je da donese stabilnost, pre svega u defanzivi, ali statistika iz prva tri evroligaška meča pod njegovim vođstvom govori suprotno. Crno-beli su u ta tri susreta primili ukupno 299 poena, odnosno gotovo 100 po meču.

Porazi od Makabija (87:112), Valensije (73:86) i Monaka (84:101) nisu samo rezultatski teški, već su razotkrili duboke probleme u igri Partizana. Zajedničko svih utakmica jeste loša timska odbrana, bez pritiska na loptu, slaba rotacija i konstantno kasno zatvaranje šuta, naročito za tri poena.

Makabi je u Beogradu šutirao gotovo 40 odsto za tri (15/38), uz čak 112 postignutih poena. Valensija je, iako poznata po brzom ritmu, bez većih problema dolazila do otvorenih pozicija i kontrolisala utakmicu, dok je Monako u Kneževini, sa 60 odsto za tri, ponovo pokazao koliko je Partizan ranjiv u defanzivnom tranzicionom povratku i branjenju perimetra.

Kada protivnici u kontinuitetu imaju visok procenat šuta, teško je govoriti o „dobrom danu rivala“. Tri različite ekipe, tri različita stila igre, ali isti ishod – Partizanova odbrana ne uspeva da uspostavi kontrolu. Posebno zabrinjava podatak da crno-beli dozvoljavaju veliki broj otvorenih šuteva, što direktno ukazuje na probleme u preuzimanjima, često nepotrebnim.

Napad popravljen za poen, odbrana – raštimovana!

U širem kontekstu, situacija je još sumornija. Partizan je poslednji na tabeli Evrolige sa skorom 6–14, najgorom koš-razlikom u takmičenju (-179) i prosekom od gotovo 90 primljenih poena po meču. Od dolaska Penjaroje taj broj je dodatno porastao, na gotovo 100, što je ubedljivo najlošiji učinak u ligi.

Napadački učinak blago je popravljen – sa 80,6 na 81,3 poena po utakmici – ali to ne može da kompenzuje potpuni pad u osnovnom segmentu igre. Posebno u situaciji kada je klub u sezonu ušao sa najvećim budžetom u istoriji i ambicijama koje su bile daleko iznad trenutne pozicije.

Penjaroja: Igrali smo bez energije, dali su nam 54 poena bez slobodnog bacanja

Odlazak Tajrika Džonsa će dodatno napraviti probleme u reketu, ali brojke pokazuju da problem nije samo u unutrašnjoj liniji. Partizan loše brani „jedan na jedan“, kasni u rotacijama i prečesto dopušta rivalima da uđu u ritam već u ranoj fazi utakmice, posle čega povratka gotovo da nema.

Ako je jedan od glavnih razloga angažovanja Penjaroje bila ideja da se ekipa defanzivno konsoliduje, onda dosadašnji epilog govori da se desilo suprotno. Tri utakmice nisu dovoljan uzorak za konačan sud, ali su više nego dovoljne da pokažu da Partizan trenutno nema ni identitet ni sigurnost u odbrani.