Ne zaboravljaju ga navijači, ne zaboravljaju ga prijatelji, ne zaboravljaju ga saigrači. Takvu ličnost kao što je bio Dragan Mance nemoguće je zaboraviti. Četiri decenije kasnije njemu se dive i nove generacije. Njemu se i dalje skandira, on i dalje živi u Humskoj ulici.
Prošlo je 40 godina od strašne tragedije koja je u večnost poslala najomiljeniju devetku Partizana. Imali smo priliku da pričamo sa Draganovim rođenim bratom Goranom, ali su o njemu neke stvari za MaxBet Sport želeli da ispričaju i njegovi saigrači i prijatelji, Vlado Čapljić i Zvonko Živković.
Legendarni Žile bio je njegov Zemunac, vozio ga je na treninge, dok se sa Vladom (koji je sve do 1985. godine nosio dres Željezničara) bio prijatelj iz mlađih reprezentativnih nivoa, a kasnije i saigrač u Humskoj. O njihovom prijateljstvu sa Draganom pričaju svakodnevno i kao što su nam rekli, imaju osećaj da je on i dalje prisutan među svima nama.
UVEK MU SVIRNEMO KADA PROLAZIMO ISPOD NADVOŽNJAKA
Prošle su četiri decenije, kako se sećate Dragana? Pomislite li često na njega?
– Dragan i ja smo živeli na kilometar jedan od drugog. Bilo smo nerazdvojni četiri godine. Išao je sa mnom svaki dan na trening i vraćao se kući. Išli smo zajedno u grad, izlazili smo zajedno, išli na letovanja. Mnogo uspomena je ostalo. Pitate koliko ga se često setim? Veoma čestom prolazim ispod tog nadvožnjaka gde je nastradao i svaki put kada prođem za ovih 40 godina setim se nekih stvari koje smo prošli zajedno, a onda svirnem Draganu, eto tako 40 godina. Mnogo je teško da se priča o njemu. Bio je momak koji je bio otvoren, pošten, na kraju krajeva, to je bio jedan od najboljih ljudi koje smo upoznao za sve ove godine u fudbalskom klubu Partizan. Igrali smo obojica napred, Dragan je bio klasična devetka, a ja sam igrao i vezno i po krilu. Zaista smo bili zajedno u napadu i davali golove. Njegove karakteristike bile su da jednog dana postane vrhunski centarfor – rekao je Zvonko Živković sa velikom tugom u glasu, a onda je emotivno krenuo Vlado Čapljić.
– Poslednjih 10 godina sam vezan za Teleoptik i svakodnevno prolazim pored tog mesta gde smo 3. septembra 1985. posle samo sat vremena došli na mesto nesreće. Kada god prođem tuda, ako sam sam u kolima, ne samo da pogledam ka tome i svirnem, ja se čak i ispričam sa Draganom. Prošlo je mnogo godina, ali mi se još nismo pomirili da Dragan nije sa nama. Jedan sam od retkih koji je bio vezan za Dragana privatno, a na terenu igrao protiv njega, ali i sa njim. Ovako ću da ga opišem, više sam voleo da igram s njim, nego protiv njega. Te 1985. godine u leto, pregovorao sam sa Partizanom, a njemu je istekao ugovor i pregovorao je oko novog. Kada sam čuo da je on produžio ugovor to je odmah bio znak da ja potpišem i dođem u Beograd. Družili smo se kod reprezentativne selekcije, bio mi je kao porodica. Kada nisam bio raspoložen iz njega bih crpeo pozitivnu energiju. On je uvek donosio energiju i podizao nas. Ono šta je on postigao sa 20 godina je nešto posebno. Evo, kao da ga vidim da ovde sedi sa nama – rekao nam je Čapljić.
Zvonko, vi ste bili deo i čuvene utakmice u Zagrebu kada je Partizan pobedio 4:3, a Dragan dao dva gola. Priča se i da je pred tu utakmicu dugo igrao šah sa trenerom Milošem Milutinovićem.
– Bila je to odlična utakmica. Dinamo je prethodne godine bio šampion, igrao je odlično. Mi smo ušli u formu i odigrali jednu od najboljih utakmica naše ekipe. Pobedili smo 4:3, Dragan je dao dva gola. On je često davao golove u velikim utakmicama ili je bio penal nad njim. Bio je jedan meteor, tako je živeo, ceo život mu je bio u brzini i nažalost tako je i završio život. Uvek je bio nasmejan, u priči, u pokretu, bilo ga je teško pratiti. Igrao je šah sa Milošem, bio je specifičan u motivisanju ekipe. To je hemija ekipe. Svi se skupimo oko toga, igrale su se karte. Miloš je bio otvoren, na treningu smo videli kako je on bio fantastičan igrač, imao je autoritet da je mogao da sedi sa nama i da se šali, a onda da u svlačionici samo on priča – kaže Živković.
Da li ste videli pogodak Andreja Kostića protiv Radnika i da li vam je zaličio na Draganov protiv Dinama u Beogradu?
– Kod nas je u maju uvek bio problem zbog proslave 25. maja, a onda posle toga loš teren. Igrali smo protiv Dinama na „Marakani“ 2:2, nama je taj bod na neki način doneo titulu. Bio sam povređen i sedeo na klupi. Oni su vodili 2:0, Aca Trifunović je smanjio iz penala, a onda je Dragan izjednačio glavom na 2:2. Opet je dao gol velikoj ekipi i bio bi upisan kao jedan od najboljih strelaca – objašnjava najpre Živković Draganov gol, a onda se Čapljić nadovezuje na Andrejev:
– Neverovatno, ista pozicija, broj devet, isti gol. To je život, ništa nije slučajno. Kod Dragana je bio malo oštriji centaršut, ovde sporija lopta, to je jedina razlika. Ma zaista neverovatno – objašnjava nam Vlado Čapljić.
VEČE PRED NESREĆU SLUŠAO JE PESMU „AKO UMREM MLAD“
Vlado, veče pred tu strašnu tragediju, Dragan je sa Vladimirom Vermezovićem sedeo kod vas u stanu. Kakvo je bilo to veče?
– Došao sam te 1985. godine u Beograd koji nisam poznavao. Dragan je bio moja vrata grada, moj prozor. On je išao ispred mene svojim „pežoom“, ja ništa nisam znao. Sve je bilo kao iz bajke. Veče pre pogibije bilo je sve kao iz bajke. Sedeli su kod mene u stanu Dragan i Vladimir Vermezović. Sedeli smo, slušali muziku. To veče su se iz Poljske vraćale njihove devojke rukometašice Emijila Erčić i Mirjana Đurica, pa su oni kod mene čekali da im stigne voz. Imao sam kasetu Đoleta Balaševića i ona se vrtela. U jednom trenutku naišla je pesma „Ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin“. Njemu se ta pesma svidela, on je krenuo da vraća pesmu unazad da sluša, jedno 10 puta. Kako se završi, on je premota i ponovo pusti. Rekao sam mu u šali da ću da mu presnimim tu pesmu da samo nju ima, ali sad da nas pusti da slušamo neke druge pesme. To nikada neću moći da zaboravim. To je neka sudbina. To gde je poginuo bio je njegov put kojim je išao svaki dan, od Batajnice do stadiona. Znam i da ga je to veče Emilija molila da ostane kod nje da spava, on je želeo da ode kući jer smo ujutru imali trening, morao je po stvari. To je sudbina i tužna priča za jednog velikog čoveka i našeg velikog prijatelja. Ovo što pričamo, što je dobio ulicu, što ga pominju na stadionu, što živi i 40 godina kasnije, sve je to prelepo, ali meni je žao samo jedne stvari. To je što on ovo ne može da vidi…
Gde bi Dragan bio danas da je živ?
– Često razmišljam kako bi naše druženje izgledalo s njim u ovo vreme. Ne bismo mogli da ga pratimo. On bi nas podmladio 20 godina. To je jedna ličnost koja se retko rađa – kaže Čapljić.
– Nema kraja. Meteorski uspon. Kao da mu je život opredelio da to sve napravi do 23. godine – dodaje Živković.
Zvonko, četiri godine se niste razdvajali, ima li nekih anegdota da biste podelili sa nama?
– Kada je došao iz Galenike bio je ekstremno brz, imao odličan udarac desnom nogom i glavom, ali levom ništa nije znao. Mi smo ostajali posle treninga i hvatili voleje slabijom nogom. On je tako popravio to, kroz našu svakodnevnu igru. Kasnije je postizao i golove levom nogom. Kroz igru i zabavu se najbolje uči – kaže Živković, a onda se prisetio i jednog letovanja:
– Bili smo jedne godine na godišnjem odmoru u Poreču. Imali smo nedelju dana odmora. Bili smo na ručku kod nekih prijatelja. Dragan je tada prvi put jeo škampe, a bio je u beloj majici i pantalonama. Voleo je da se lepo oblači. Jeo je prstima, to je prskalo, ustao je i bio sav crven od sosa. Tu smo se mnogo smejali.
Koji vam je Draganov najlepši ili najdraži gol?
– Po meni je njegov najlepši gol protiv Crvene zvezde kada smo pobedili sa 2:1. Onaj šut u Londonu bio je prelep, ali ovaj Zvezdi je definitivno najlepši. Mi smo pobedili 2:1. Sa leve strane centrirao je Nikica Klinčarski, lopta je išla iza njega, a onda se on bacio i nemoguće šta je pogodio glavom – jasan je Zvonko Živković.
ŠTETA ŠTO GA NIJE UPOZNALA EVROPA
Da li vas je neki fudbaler Partizana podsetio na Dragana u ovih 40 godina?
– Ne može to da se poredi. On je jedinstven. Njegova karijera bila na početku, ne može da se poredi s nekim ko je igrao do 38. Počeo je karijeru kada neko počinje, nije se još afirmisao. Žao mi je što nije ostavio traga u Evropi. Ostalo je sve u našem klubu i državi. Evropa nije videla njegov kvalitet ljudski i fudbalski. Niko nije s njim za poređenje. Bio je dete, veliko dete. On bi i sada bio dete – kaže Čapljić, a sve potvrđuje Živković.
Za kraj, nažalost, moramo da spomenemo i taj trenutak. Kako ste saznali da je Dragan nastradao?
– Imali smo trening ujutru u 10. To je bilo na blatuši ispod juga. Došli su Velja i Želja Banja, kao i njihov drug Naja. Pozvali su Nenada Bjekovića i rekli mu. Mi smo odmah seli u kola i otišli tamo. Došli smo na mesto nesreće, Dragana su tek odneli, ali mu je auto ostao tu – rekao je Vlado Čapljić.
– Mi smo zatim otišli kod njegovih roditelja da im to saopštimo. Pojavili smo se na vratimo, njegova majka je otvorila vrata i kada nas je videla ništa nije moralo da joj se kaže – objasnio je Zvonko Živković.