Kada danas pogledate Evroligu, prva stvar o kojoj se govori uglavnom su budžeti. Ko je potrošio više, ko ima skuplji tim, koliko zvezda ima u rosteru. Međutim, ova sezona je još jednom pokazala da veliki novac sam po sebi nije garancija ni igre ni rezultata.

Najbolji primer za to su Valensija i Žalgiris.

To su dva potpuno različita projekta, ali sa jednom zajedničkom stvari – jasnom idejom i stabilnim sistemom. I upravo zato su uspeli da budu konkurentni ekipama koje imaju mnogo veće budžete i daleko zvučnija imena.

Razlika između Evrokupa i Evrolige danas više nije toliko ogromna kao nekada. Naravno da postoji kvalitet više u Evroligi, pre svega kroz širinu rostera i broj vrhunskih igrača, ali ima mnogo talentovanih igrača u Evrokupu kojima je potrebno samo malo vremena da pokažu da mogu da igraju i na najvišem nivou.

Postoje čak i ekipe iz Evrokupa koje bi bez problema mogle da pobede pojedine timove iz Evrolige.

Zato me ne čudi ono što danas radi Valensija.

Valensija održala lekciju večitima: Sa 25 miliona do Fajnal-fora, a Zvezda i Partizan godinama kratki

Ne pravi se veliki klub za jednu sezonu

Kada sam igrao tamo 2004. godine, to nije bio klub koji je imao evropski status koji danas ima. Bila je to ekipa iz sredine španske tabele, bez velikih rezultata i bez velikog evropskog identiteta. Ali ljudi koji su vodili klub imali su nešto mnogo važnije – ideju i strpljenje.

Vlasnik Huan Roig i ljudi oko njega nisu razmišljali kratkoročno. Ulagali su u infrastrukturu, u stručni kadar, u organizaciju. Danas imaju jednu od najlepših hala u Evropi i godinama su stabilan deo evropske elite. Ono što je posebno važno jeste kontinuitet. Mnogo ljudi koji su tada bili u klubu i danas su tamo. To je nešto što se u evropskoj košarci često potcenjuje.

Ne pravi se veliki klub za jednu sezonu.

Valensija danas igra možda i najlepšu košarku u Evropi. Lopta se kreće neverovatno brzo, igraju po širini i po dubini, imaju sistem u kojem svaki igrač zna svoju ulogu i vidi se jasan pečat trenera Pedra Martineza.

To je posebno došlo do izražaja protiv Panatinaikosa. Dok je Panatinaikos delovao nervozno i bez jasne ideje, Valensija je i u teškim momentima nastavila da igra agresivno, hrabro i disciplinovano. Takve stvari ne dolaze slučajno. To je rezultat rada i poverenja u sistem.

Put do Atine: Zašto je Fajnal-for najteži ispit u košarci?

Slična priča je i sa Žalgirisom

To je klub koji pokazuje koliko domaća baza i identitet mogu da budu važni. Bili su veoma blizu ogromnog rezultata protiv Fenerbahčea i još jednom dokazali da budžet nije jedino merilo uspeha.

Zato mislim da je danas možda važnije pitanje kako je tim napravljen nego koliko je plaćen.

Veliki broj igrača često ne znači i bolji tim. Naprotiv.

Tempiranje forme: Umetnost koja pravi razliku između šampiona i proseka

Kod Partizana je problem bio drugačiji

Mislim da je to bio jedan od problema Crvene zvezde ove sezone. Prevelika rotacija i ogroman broj igrača često donesu više konfuzije nego kvaliteta. Potrebna je hijerarhija, jasno definisane uloge i kontinuitet.

Kod Partizana je problem bio drugačiji. Mislim da pojedini igrači nisu u potpunosti razumeli težinu dresa koji nose. A to je veoma važno kada igrate za klubove kao što su Zvezda i Partizan.

Zato su domaći igrači i okosnica tima toliko bitni. Potrebni su vam ljudi koji razumeju ambijent, pritisak i emociju koju nose takvi klubovi.

Na kraju, sve se ipak vraća na jednu stvar – košarkašku ekspertizu.

Svi veliki evropski klubovi koji godinama traju imaju ljude koji razumeju košarku. Bivše igrače, sportske radnike, ljude koji su dugo u sistemu i koji imaju jasno definisan pravac.

Bez toga nema kontinuiteta, a bez kontinuiteta nema ni velikih rezultata.

Sezona propuštenih šansi: Zašto Zvezda nije uspela u Evroligi