MaxBet Sport nastavlja serijal „Gde su i šta danas rade nekadašnji heroji Partizana“, kroz koji razgovaramo sa bivšim asovima crno-belih, podsećamo se velikih utakmica, trofeja i nezaboravnih trenutaka iz Humske, ali i saznajemo gde su danas i čime se bave nekadašnji miljenici navijača.
Posle Ivana Ivanova i njegovog zemljaka Valerija Božinova, naš naredni sagovornik je Rikardo Gomeš, jedan od najboljih stranih napadača u istoriji Partizana. Golgeter sa Zelenortskih Ostrva ostavio je dubok trag tokom dva mandata u crno-belom dresu, postigao je gol u večitom derbiju, tresao mreže širom Evrope i stekao status jednog od najvoljenijih stranaca među Grobarima.
Gde su i šta danas rade nekadašnji heroji Partizana: Priča Valerija Božinova za MaxBet Sport
Danas, tri godine posleodlaska iz Humske, Rikardo iz Katara sa mnogo emocija govori o Partizanu. „Sreća“ je prva reč koja mu padne na pamet kada treba da opiše period proveden u Beogradu.
– Kada se setim tih godina, sve je bilo veoma intenzivno. Mnogo utakmica, malo vremena za odmor između njih, ali iskreno, uživao sam u svakoj utakmici i svakom treningu. Osećao sam se dobro zbog atmosfere, ljudi, saigrača i svih oko mene. Kao igrač, kada pronađeš mesto koje te tako tretira i gde se osećaš dobro, želiš da uzvratiš dajući sve od sebe. Zato bih rekao sreća.
Osećaj koji ga nije prevario
Kada je prvi put stigao u Beograd 2018. godine, nije znao mnogo ni o gradu ni o klubu. Ipak, imao je osećaj da dolazi na pravo mesto.
– Imao sam neke finansijski bolje ponude, ali iz nekog razloga osećao sam da je Beograd pravo mesto za mene. Nisam mogao da objasnim zašto, ali imao sam dobar osećaj. Na kraju se pokazalo da sam bio u pravu.
Tokom dva mandata zatekao je različite ekipe.
– Prvi put tim je bio mlađi. U drugom mandatu imali smo više iskustva i možda čak kvalitetniju ekipu. Međutim, fudbal je nekada čudan. Prvi put smo osvojili Kup Srbije, dok drugi put, uprkos dobrim igrama i evropskim rezultatima, nismo osvojili ništa. To mi je i danas ostalo u mislima.
Ljubav Grobara koju nije doživeo nigde
Iako je tokom karijere igrao u brojnim klubovima, Rikardo priznaje da nigde nije osetio ono što je doživeo u Partizanu.
– Ljubav navijača je ono što me je najviše vezalo za Partizan. Ljudi u Srbiji žive fudbal na drugačiji način nego u Portugalu. Osećao sam njihovu podršku na stadionu, ali i na ulici. To mi je mnogo značilo i sigurno je jedan od razloga zašto sam igrao tako dobro.
Posebno mesto u njegovom srcu zauzimaju Grobari.
– Igrao sam u mnogo klubova tokom karijere, ali vezu kakvu sam imao sa Grobarima nikada nisam imao nigde drugde. Nisam tip igrača koji ljubi grb ili pravi predstave, ali imam svoj način da pokažem poštovanje. Verujem da su oni to osećali.
Partizan je postao deo i njegove porodice.
– Kada sam poslednji put bio u Srbiji, pitao sam sina šta želi da mu donesem iz Beograda. Rekao je: „Dres Partizana“. Čak je sam izabrao boju. To me je učinilo srećnim jer želim da i moja deca odrastaju uz tu vezu koju imamo sa Partizanom.
Gde su i šta danas rade nekadašnji heroji Partizana: Priča Ivana Ivanova za MaxBet Sport
Derbi, Sparta i evropske noći
Kada ga pitate za najdraži gol, izbor nije lak.
– Svaki gol je poseban za jednog napadača. Ipak, ako moram da izaberem samo jedan, onda je to gol protiv Crvene zvezde.
Pored večitog derbija, posebno mesto zauzimaju i evropske utakmice.
– Pamtiću dva gola protiv Sparte iz Praga, gol protiv Santa Klare za plasman u Ligu konferencija, kao i pogodak protiv Sočija u Rusiji.
Najdraža utakmica ipak je revanš protiv Sparte.
– Atmosfera je bila jedna od najboljih koje sam doživeo u Partizanu. Postigao sam dva gola, prošli smo dalje, dobio sam i crveni karton. Bilo je mnogo emocija i zato bih izabrao baš tu utakmicu.
Natho – saigrač koji razmišlja deset poteza unapred
Na pitanje ko ga je najviše impresionirao kvalitetom, nije imao dilemu.
– Bibars Natho. Ne samo zato što smo prijatelji, već zbog svega što je uradio za klub i načina na koji igra fudbal.
Rikardo ističe da je igranje sa Izraelcem bilo privilegija.
– Pored njega je bilo dovoljno da napravim pravi kretnju. Nisam razmišljao da li će lopta stići do mene, znao sam da hoće. On razmišlja deset poteza unapred, dok većina igrača tek gleda oko sebe.
Zbog toga nije želeo da propusti ni Nathov oproštaj.
– Naravno da sam morao da budem tamo. Naše porodice su postale bliske, deca su odrastala zajedno. Želeo sam makar da ga zagrlim i čestitam mu na svemu što je uradio tokom karijere.
Stadion koji će zauvek biti poseban
Povratak u Humsku probudio je posebne emocije.
– Osećaj je bio kao da nikada nisam ni otišao. Čim sam ušao na stadion, navrla su sećanja na utakmice, golove i pobede. Taj stadion će za mene zauvek biti posebno mesto.
Iako danas igra u Kataru, Partizan je ostao deo njegove svakodnevice.
– Gledam sve utakmice koje mogu. Kada ne mogu da gledam, pratim rezultate. Trudim se da upoznam i nove igrače. Postao sam navijač Partizana i nastaviću da ga pratim još mnogo godina.
„Ako budem mogao da pomognem, biću tu“
Rikardo trenutno živi i igra u Kataru, gde je već tri godine.
– Najvažnije mi je da su porodica i deca srećni. Kada su oni srećni, onda smo svi srećni.
O povratku u Partizan nije mnogo razmišljao, ali vrata nikada nije zatvorio.
– Ako jednog dana budem mogao da pomognem klubu koji je meni toliko dao, biću srećan. Kao igrač, trener ili u bilo kojoj drugoj ulozi.
Na kraju razgovora imao je poruku za Grobare.
– Želim da im zahvalim za svu ljubav koju su mi pružili. Čak i danas osećam koliko me ljudi pamte i koliko bi voleli da se vratim. Hvala im što su me učinili srećnim i što su me naterali da se osećam kao kod kuće.
A kada smo ga zamolili da jednom rečju opiše Partizan, odgovor je stigao bez razmišljanja:
– Dom. Zato što sam se tamo uvek osećao slobodno i prihvaćeno. Čak i sada, posle tri godine, kada sam ponovo došao na stadion, osećaj je bio potpuno isti. Zato je moja jedna reč za Partizan – dom.