Sve je završeno između Partizana i Željka Obradovića. Slavni trener je još posle poraza u Atini rekao šta je imao da kaže, a pokušaji čelnih ljudi kluba i iznad svega navijača, nisu uspeli da ga privole da promeni odluku.
Logično pitanje u ovom trenutku je – ko i kako dalje? Vratimo se, začas, u prošlost.
Obradović je u vreme kada je promovisan u trenera bio igrač, i to sjajan. Imao je 31 godinu i kao reprezentativni plejmejker se spremao za Evropsko prvenstvo u Italiji 1991. Legenda kaže da ga je direktno sa aerodroma iz igračke trenerke u trenersko odelo (mada ga tada nije nosio), uveo tadašnji predsednik Partizana i igračka ikona kluba, Čačanin poput Željka – Dragan Kićanović.
KAKO JE POČELO
Obradović je na mestu trenera nasledio Duška Vujoševića koji je ekipu vodio u prethodnoj sezoni i pred tada moćnim Splićanima nije mogao mnogo. Otišao je u Crvenu zvezdu, a u Partizan je došao početnik. Iako već odavno dokazan, sjajan i vrhunski košarkaš, u početku je u javnosti dočekan sa izvesnom dozom sumnje.
Da ne dužimo, svaku sumnju je odagnao plasmanom u finale tadašnjeg Kupa evropskih šampiona. Mnogi navijači Partizana fotografiju one trojke Saše Đorđevića iz Istanbula i dan, danas čuvaju kao ikonu.
Obradović je potom imao put, istorijski oivičen sa još osam evropskih kruna. Nadao se i desetoj, sa njegovim Partizanom, o čemu je bilo reči na Medija deju pred početak Evrolige. Obradovao se tada hrabrim izjavama Džabarija Parkera i Dilana Osetkovskog, da su došli po pehar.
Među košarkašima koji su ga „izdali“ su i njih dvojica. Ali, to je neka druga priča.
Može li Partizan, sada i u u ovakvom trenutku, da iznedri novog trenerskog čarobnjaka? Od one ’91 prošle su duge 34 godine. Svakako ima više novca, ali nema autoriteta poput Dragana Kićanovića, da ne pričamo o profesoru Aleksandru Nikoliću od koga je Obradović crpeo trenersko umeće, kako i danas sam priča, dolazeći na „profine“ treninge sa beležnicom u rukama.
I KAKO SE ZAVRŠILO
Posle svega, ostaje utisak da se Partizan olako odrekao evropske trenerske veličine. Na stranu i to što mu je ostavka odbijena. Prethodno mu je, verovatno u trenucima zbunjenosti, upućena zahvalnost, što je obično nezvanična potvrda rastanka.
Nije se desio tada. Desio se ove subote. Prošavši kroz špalir od par hiljada ljudi, u četvrtak na aerodromu, gotovo bez emocija na licu, Obradović je jasno najavio kraj. I desio se.
Može li u ovom trenutku da se pronađe čovek koji će, poput njega, da ujedini crno-beli deo Srbije. Ruku na srce, teško. Taman doveo Partizan tamo gde je bio Đorđević ’91. Ili bar koju sekundu pre toga.