Teleoptik poslednjih godinu dana ponovo ima ulogu koja mu je namenjena odavno – stvara prvotimce za Partizan. Poslednjih godina to nije bio slučaj, pričalo se čak i da je presušila „fabrika fudbalskih dijamanata“, a onda se dokazalo baš suprotno. Samo nekoliko meseci kasnije Vanja Dragojević postao je kapiten, a tu su još i Milan Roganović, Dušan Jovanović, Dimitrije Janković… To je pokazatelj da se odlično radi u Zemunelu, a mi smo došli do jedne veoma zanimljive priče. Golman prvog tima „optičara“, Marko Stailković, ujedno je i trener golmana svih mlađih kategorija Teleoptika i Partizana.

Prihvatio je Marko da priča za MaxBet Sport, gde nam je objasnio kako uspeva da postigne sve te obaveze, kao i da se svakodnevno  „transformiše“ iz golmanskih rukavica u trenerske.

Kako je tekla vaša seniorska karijera, gde ste ostavili najveći trag,osim u Teleoptiku?

– Prošao sam celu omladinsku školu Partizana, posle čega sam prešao u prvi tim Teleoptika gde sam proveo četiri sezone. Tu sam osvojio Srpsku ligu Beograd, igrao Prvu ligu Srbije, a onda posle ispadanja iz lige odlazim u Zlatibor posle 10 godina provedenih ovde. Tamo sa Zlatiborom osvajam Prvu ligu Srbije i ulazim u Superligu. Kasnije sam doživeo tešku povredu dok sam igrao po Srpskoj ligi Vojvodine. Dugo je tekao oporavak, a onda sam se preko Ljubovije vratio u Teleoptik – objašnjava nam Marko na početku razgovora.

GOLMAN, TRENER, MENTOR

Kako ste se odlučili za trenersku karijeru kao još aktivni golman?

– Trenersku karijeru sam počeo posle teške povrede kolena na preporuku Viborga Koceića i Nikole Joksimovića, koga smatram kao svog mentora. Počeo sam u jednoj od najboljih golmanskih akademija u Evropi VK1. Inače, ja tu i dalje treniram individualno, radim i učim. Na preporuku Nikole Joksimovića dolazim u svoj voljeni Partizan kao trener i počinjem da radim u mlađim kategorijama. Lako mi je bilo da se uklopim i radim jer imamo sjajnu ekipu trenera golmana na čelu sa Aleksandrom Kirovskim i Srđanom Ostojićem. Držimo se zajedno i tako nam je mnogo lakše što se tiče organizacije. 

Kako izgleda dan kada istovremeno morate da branite na terenu, a onda i trenirate golmane na treningu?

– Mnogo mi pomažu kolege. Uglavnom treninge sa decom odradim pre mog treninga. Iskombinujemo se da sve poslove u mlađim kategorijama obavim u jednoj smeni, da ne bih morao da dolazim u više navrata u sportski centar. 

Šta ste poslednje „ukrali“ od nekog svetskog golmana i sutradan to isprobali na treningu Teleoptika ili Partizana?

– Ne kradem ništa specijalno, sve što oni rade to su mene učili i uče moji treneri. Tako se i ja trudim da to radim i prenosim kao trener na svoje golmane. Neke vežbe prekopiram, probam, pa po reakciji golmana vidim da li je dobra ili nije. 

DIDI BIH IZMENIO SAMO JEDNU STVAR

Ko vam je bio golmanski idol dok ste bili dečak? Šta bi kod njega izmenili danas kao trener?

– Golmanski idol bio mi je Dida. Nema tu šta da se promeni, s obzirom na to da je jedan od najboljih svetski golmana ikada. Ako baš moram da izdvojim onda bih izvođenje žabice, treneri golmana će znati, a to je da ne hvata i štopuje loptu dlanovima što danas mnoga deca koriste, već da loptu pusti da upadne u naručje ili kako volim da kažem „korpu“. 

Šta vas više pogodi – kada kao trener vidite da golman uradi nešto što ste ga 50 puta učili da ne radi ili kada vi to pogrešite na isti način?

– Više me pogodi kada ja pogrešim. Nekako mene treniraju i objašnjavaju mi kako da radim neke stvari, tako i ja decu. Ako ja pogrešim, to onda znači da radim suprotno od onoga što oni uče mene, a ja decu. 

Radite u različitim mlađim kategorijama, sa kojim uzrastom je najteže raditi?

– Iskreno, nemam neku određenu generaciju da mi je nešto specijalno da ih treniram, više bih izdvojio kada su nedisciplinovali i uspavani, manje motivisani za trening, ali to je retkost jer nedisciplinu ne tolerišem. Greška se prašta i razume, ali glupost ne. 

SVAKO DETE POSMATRAMO ISTO

Kako izgleda vaš tipičan radni dan kada pređete kroz tri ili četiri generacije i svakoj morate da pružite maksimum – šta je najveći izazov i kako punite energiju?

– Uglavnom se trudimo da nemamo više od dva do tri treninga dnevno. Baziramo se na kvalitetu, a ne kvantitetu. Svako dete gledam isto i tako se postavljam pred njim, manje talentovano dete ima isti tretman kao i talentovano. Što se tiče energije, mislim da je suludo da pričam, jer ako sad sa 28 godina nemam kad sam tek počeo trenersku karijeru onda ne treba ni da radim. Prvi put kada ne budem došao na trening sa energijom, motivacijom, disciplinom i spreman za rad, neću se više baviti ovim poslom. 

Šta vam je najbolji pokazatelj da ste dobro radili sa mlađim selekcijama – osvojen turnir, tehnički napredak ili možda momenat kada se klinac prvi put postavi kao pravi golman i počne da misli svojom glavom?

– Najveći pokazatelj mi je tehnički napredak golmana. To me najviše ispunjava i tu bih se nadovezao na prethodno pitanje. Upravo mi to daje dodatnu energiju i motiv kada vidim da dete na treninzima napreduje. Naravno da je jedan od pokazatelja i dobra partija na utakmicama, ali oni su i dalje deca, kod njih zna da varira forma igre na terenu – zaključio je Marko Stailković za naš portal.