(Od specijalnog izveštača iz Dohe)
Mnogo smo se nadali, ništa nismo dobili. Dobro je što je izostala ona priča: Bar smo bili na Svetskom prvenstvu, a jedna Italija u tome nije uspela… U ovome trenutku srpskom fudbalu nije potreban alibi i ne sme da ga bude.
Poleteli su „orlovi“ u visine, maštali o drugom krugu, ali već posle Kameruna je bilo jasno da će ta mašta teško da bude pretočena u stvarost. Švajcarci su samo i definitivno takve nade raspršili. Previše je tu bilo loših stvari da bi na ovom nivou moglo da se prođe grupa.
Kad se doživi neuspeh svi su krivi, neko više, neko manje, a najviše – selektor. On je taj koji komanduje, određuje i vodi tim. On je pukovnik ili pokojnik. U Kataru nije postao pukovnik.
Ovo ne valja. Sigurno to vidi i sam Piksi. S ovakvom igrom smo mogli da prolazimo u B Ligi nacija jer su te ekipe upravo to – B liga. Pobeda u Lisabonu, protiv Portugalije u kvalifikacijama za ovo SP bio je, izgleda, samo bljesak.
Tri su ključna uzroka neuspeha.
„DUŠA U NOSU“
Utisak je da naša reprezentacija ne može da trči u jakom ritmu svih 90 minuta. Bez trčanja nema uspeha. I nekako uvek su naši igrači ostajali bez „daha“ u prelomnim trenucima. „Duša u nosu“ je bila od oko 60. minuta.
Posle trećeg gola Švajcaraca nije bilo snage u nogama. Prosto je mučno bilo da se posmatra nemoć naših momaka. Od presinga, jer je rezultat bio takav da je morala da se „krade“ lopta kako bi se situacija na semaforu preokrenula, nije bilo ni naznake. Prostor između naših linija bio je sve veći, postajao je krater, a to je bilo upravo zbog toga što više nije mogao da se prati visok ritam.
To nije bio slučaj samo u meču sa Švajcarskom, već u svim duelima grupne faze. Čudi ovako nešto s obzirom na činjenicu da je ovo Svetsko prvenstvo došlo u jeku nacionalnih šampionata, dakle svi igrači bi trebalo da budu fizički potpuno spremni. Pitanje je međutim, da li su i u svojim klubovima oni dovoljno spremni, naravno ne svi, pošto tamo ima ko da ih „zakrpi“. Ovde, u reprezentaciji, jasno je da trkački nisu mogli da pariraju Brazilcima, Kameruncima i Švajcarcima.
FORMACIJA
Nemamo bekove za 4-4-2. Reče tako, onomad, Piksi. Zato igramo 3-5-2. Tačno je, nemamo bekove, ali nemamo ni igrače za 3-5-2. To se videlo jasno u Kataru. Imamo spore Milenkovića i Pavlovića na štoperima, a brzina je sada veoma važna. Ta brzina nas je koštala izgubljenog boda od Kameruna i bar jednog (prvog gola) u meču sa Švajcarskom. Poraz od Brazila je nešto drugo, on je produkt ogromne razlike u kvalitetu…
Razočarao je Milenković. Na njegovu dušu idu četiri od osam golova koje je primila naša selekcija. Neće ovaj šampionat u Kataru da pamti po dobrom. Još lošiji utisak je stvoren o njegovoj igri jer nije imao veliku pomoć Andrije Živkovića. Ostavljan je često 1 na 1 sa brzim i prodornim igračima rivala i onda imao velike probleme.
S druge strane mnoge pohvale zaslužuje Strahinja Pavlović, neverovatnom borbenošu i upornošću ispravljao je svoje i greške saigrača, ali i njemu brzina nije adut. Vhunske reprezentacije imaju igrače brze kao metak, koii mu stvaraju probleme. Pozicioniranjem i snagom nekada uspeva da ih neutrališe, ali mu takvi igrači ne odgovaraju.
U formaciji 3-5-2 velika odgovornost je na „ving-bekovima“, odnosno igračima koji kompletno pokrivaju prostor uz levu i desnu aut liniju. Mi smo takve imali u Kostiću i Živkoviću. Obojica nisu taj tip igrača, već krila. Slabi su u defanzivnim zadacima. Mnogo bolji od Kostića u odbrani je Mladenović, a desnog beka nemamo ni za lek. I taj podatak je za rubriku „vrovali ili ne“. Da li je moguće da srpski fudbal ne može godinama da iznedri desnog beka? U redu je da ne izredi novog Piksija, recimo, jer takvi igrači su retkost, ali beka… Dajte onda da ukinemo trenersku školu, predavače, omladinske škole pri fudbalskim klubovima… Srbija ne može da stvori beka!? Ima li ga u Evropi, nekog iz inostranstva koji ima naše korene? Tražite ga, ljudi!
Ova formacija, s ovim igračima, na ovom nivou ne valja! Piksi mora da je menja ili menja igrače u njoj. Postoji i treća varijanta – plan B. Srbija, nažalost, nema plan B.
NE IGRA SE NA REZULTAT
Hoće selektor Stojković da Srbija igra atraktivan fudbal, da i u porazu bude uzdignute glave. To je lepo, ali poraz je uvek – poraz. Rezultat je jedino merilo uspeha. Na Svetskom prvenstvu mora da se igra na rezultat. Što rekoše nekad momci iz Zabranjenog pušenja u pesmi „Sećam se kao da je bilo danas“: Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, zavšiće karijeru u nižerazrednom Vratniku.
Njihove karijere su odlične, neće da završe u Vratniku, ali takva taktika Srbije je samoubilačka.
Vodili smo s 3:1 protiv Kameruna. Na kraju 3:3. Vodili smo s 2:1 protiv Švajcarske. Na kraju 2:3. U oba slučaju, kod vođstva, nismo stali na loptu, zaigrali nešto zatvorenije. Shodno rečima one pesme: igrali smo za raju. Napadački, otvoreno i to nas je koštalo. Piksijeva Srbija igra totalni fudbal (dok ima snage u nogama), na gol više, ali to nije dalo rezultat. Takav je Piksi kao trener bio i u Japanu i u Kini, ali ovo je Svetsko prvenstvo, ne igra se za „oko“ nego za uspeh. Nije Piksi taktizer, a morao bi da bude. Ovo je reprezentacija, a ne klub. Uspesi ili neuspesi obraduju ili rastuže čitavu naciju, otud je njegova uloga selektora još teža. I to mora da menja kod sebe. Nema nikakve utehe u „napadačkom fudbalu“ kad se sa Svetskog prvenstva vraćaš kući posle tri odigrana meča i sa samo jednim osvojenim bodom. Tabela je sve, igra je samo utisak.
Treći put je Srbija učestvovala na Svetskom prvenstvu i treći put nije uspela da prođe grupnu fazu.Nažalost, nastavljen je niz neuspeha. Ovog puta sa Draganom Stojkoviem na klupi.
PROČITAJTE JOŠ:
PAKOVANJE Sledi povratak „orlova“ u Beograd! Evo kakav je plan